Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Наша је дужност и обавеза да код Шаранове јаме на Велебиту, подигнемо капелу Јадовничким новомученицима.

У заточеништву муслиманске војске провела 322 дана: Такмичили се ко ће више да ме бије

Датум објаве: среда, март 22, 2017
Величина слова: A- A+

Божица Рајилић Живковић једва преживела свакодневна мучења и батине

Божица Рајилић Живковић Фото: В. ДАНЧИЋ
Божица Рајилић Живковић Фото: В. ДАНЧИЋ

Не слутећи да ћу да преживим дан, крваве коже и полусвесна, дозивала сам Бога, покушавала последњи пут да изговорим наглас Оченаш. Педесет пута започињала сам молитву, али нисам стизала ни до средине а камоли до краја. Молила сам Бога да ме прими у своје наручје… – кроз јецај, али и са достојанственом дозом одважности, започиње своју исповест, за „Новости“, Божица Рајилић Живковић, једна од хиљада српских жена заточених и мучених током рата у БиХ, а данас председник Удружења жртава рата РС.

Пре неколико дана у Бањалуци је одржана и промоција монографије „Наша исповест“, у којој су сабране ратне исповести и сећања на најстрашније слике живота заточених жена минулог рата.

Свакако једна од најстрашнијих је управо прича наше саговорнице, некадашње наставнице географије и историје, која је у заточеништву муслиманске војске провела 322 дана током којих је готово свакодневно физички и вербално малтретирана.

– Иако сам родом из Градишке, запослила сам се у селу између Тузле и Сребреника и ту живела осам година. Имала сам и свој стан. Живело се лепо, за пристојну плату, за достојанствен живот. Све до првог испаљеног метка, до почетка рата, прве барикаде – прича Божица, рођена баш на Божић 1962. године у Градишци.

На почетку рата била је једина Српкиња у селу, непожељна, присећа се. Кад је то и сама схватила, замолила је локалног ефендију да јој помогне да изађе на српску територију што пре, како би сачувала главу.

ПРЕДСТАВА ЗА УНПРОФОРЦЕ

Тортура се из зграде основне школе наставила у једној приватној кући, на спрату, где је Божица била заточена 322 дана, са два брата, Живком и Рајком Раичевићем. „Чувале“ су их две жене, које су живеле спрат испод.
– Питате се сад, откуд жене и приватна кућа? Ради међународне рекламе, ради унпрофораца. Кад крену у обилазак па питају где су Срби, а они отворе врата, почешљају нас, „нариктају“ и кажу: лепо се о њима бринемо, видите, живе са нама! А кад се врата затворе, опет тортура.

– Као човек од вере, пристао је да ми помогне, и пешке ме је, поред свих стража и преких погледа, провео до Јасенице, првог српског села, десет километара удаљеног од Подрашја, где сам се сместила код познаника. Сама, то не бих успела – каже наша саговорница.

Међутим, после три недеље, средином шестог месеца 1992. године, муслиманска војска је без икаквог повода „опасала“ село минским пољима и ушла у њега. Тражили су предају српске војске, а сеоска стража је положила оружје, није имала куд.

– Полиција је дошла по мене. Рекли су мојим домаћинима да ме воде назад у Подрашје, у мој стан, јер ми ту није место. Било је јасно као дан да ту нису чиста посла. Дошли су да ме одведу на пут без повратка. Стигли смо пред мој стан у Подрашју, и чекала сам до осам увече, са две кришке хлеба, свој судњи час, уочи Петровдана, након што су се упалила прва светла на месној џамији. Почела им је молитва, али су они имали преча посла. Пришла су ми три старија мушкарца, уперила пушке у мене, а ја сам, инстинктивно, на једног од њих бацила канту пуну стакла. Очајнички сам желела да преживим. Мој вапај је опет чуо онај исти ефендија, који је дошао и поново ми спасао живот – каже Божица.

МОНОГРАФИЈА „НАША ИСПОВЕСТ“

Наша исповест – жене жртве рата из Републике Српске 1992-1995″ доноси петнаест сведочења жена жртава свих облика насиља спровођених током последњег рата у БиХ. О тортури коју су преживеле сведоче документи, фотографије и подаци, а монографија садржи и више предговора чији аутори су домаћи и светски ауторитети из различитих научних области, правне и војне науке, политикологије, психологије, културологије и историје Холокауста. Објављена је двојезично, на српском и енглеском језику, и до сада је промовисана у Београду, Њујорку и Вашигтону, а пре неколико дана и у Бањалуци.

Месни ефендија отерао је мушкарце који су имали само једну намеру, а онда јој понудио да преноћи код њега у подруму. Рекао јој је да у свом стану упали светла, да заварају траг „лешинарима“.

– Ујутро смо обоје приведени, и ефендија и ја, с налогом да сам опасна за безбедност тог места, да поседујем радио-везу и да сам српски шпијун. Стигли смо у Сребреник, а станица војне полиције налазила се у предратној Основној школи „Мехмед Ибрахимовић“. Ефендија је дао изјаву да нисам шпијун, и од тада га више нисам видела. Мене су задржали и почели да туку од 11 пре подне до пет после подне. Тукли су ме где су стигли, од главе до пете била сам у крви, неколико пута се онесвешћивала и пожелела у једном моменту да умрем. Ни Оченаш нисам била у стању да очитам, да Бога замолим да ме прими у своје царство.

– Није било дана да неко није дошао да нас мучи како је хтео. Пљували су на нас из даљине, такмичили се у пљувању удаљ, тукли су нас, а мени су претили да ће, чим ми нађу брата, да га доведу да ме он силује, пошто се њима гадим, а после ће на комаде пред мојим очима да га исеку.

Ето, то је права истина – завршила је исповест, за „Новости“, Божица, која се, и данас, каже, бори за своја права у Републици Српској.

Божица је преживела рат. Размењена је 3. маја 1993. године.

Аутор: Нина Ш. РАДИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Стравични злочини над Српкињама у протеклом рату | Јадовно …

Којић: У рату убијено више од 2.800 жена српске националности …

Рајилић: Потврда агресије Хрватске на БиХ и Српску | Јадовно …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top