Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

У вагону за Печух

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

Све је тако потрајало до оног дана кад Стево рече: „Данас, негдје предвечер, идемо на влак па за Печух. Тамо пресједамо. Вожња ће трајати око два сата. Пошто снијег пада, кренут ћемо раније јер нема опасности од авиона. За нас је одређен вагон. Има пећ и угаљ за ложење“. Почели смо да се пакујемо одмах послије ручка, а он је отишао на договор о превозу до жељезничке станице. Дођоше саонице, њих десет. Најприје товаре задње са кухињом и постељином. „Ставите и два нарамка дрва“, нареди Стево некима. „Тко зна какви је угаљ“, рече као за себе. „Ајде, пењите се. У сваке саонице по шест“, нареди. Вуку секови и прте велики снијег. Полако напредују. Возе се и кочијаши, ваљда воловима. Као старосједиоци, знаду пут и без пртине. Осим кочијаша, сви смо прекривени плахтама. Послије неких два сата, саонице стадоше. Чујемо гласне повике на мађарском, а онда и на нашем језику. „Излазите! Узмите само своје ствари и у колону за мном“, гласно говори Стево. „Стана и Анка нека остану код својих саоница“, додаде. Колона успори ход. Идемо миц, по миц. Коначно сам пред отвореним вратима марвеног вагона у који се пењу они испред мене. Подсјећа ме то на октобар л942. године кад су ме усташе утјерале у такав вагон за Јасеновац. Бацим унутра ташку и целту и уз помоћ других узверем се у вагон. Има на поду нешто сламе. Неки већ сједе уза зид вагона. У средини је пећ, а око ње около наслагани комади угља.

Некакав лијеп угаљ, гладак као цигла. „Тко су сутра по распореду редари“, пита префект. „Басташић и Купрес“, јави се данашњи редар. „Ајте, ви двојица, донесите она дрва и одржавајте ватру“, рече нам. Ишли смо два пута по дрва и неколико комада смо бацили у пећ, а иза тога два комада угља. Пећ, мала краљица, лијепо гори, грије. Топло је. Коначно унесоше и посљедњу кухињску опрему коју су послагали одмах уз врата па врата затворише. Сви су се некако смјестили, полијегали. Гледам – за мене и Мирка нема мјеста. Некако ми додаше ташку и цераду. Нема мјеста ни за њих. Некако ташку прислоним уз угаљ, а цераду ставим на оно нешто дрва преко угљена. Мирко се исто тешко смјешта. Слаже оних пар дрва и сједа на њих. Ускоро нам постаде вруће, па устајемо, стојимо и гледамо у пећ. Нема другог мјеста са сједнемо. Ријешимо да мање ложимо, па увалимо још оне двије угљене цигле. Нека тиња. Опет сједосмо. Сад је подношљиво, мање грије, па и ми задријемасмо. Одједном, уз учестале праске ударања метала, груну то и у наш вагон па се он покрене, помјери се. „Добро је“, огласи се Стево, „значи, приквачили су нас. Сад ћемо кренути“. Груну све то још два, три пута у наш вагон. Мрдне он мало с мјеста, али и даље стоји. Опет смо лијепо задријемали, а оно опет прасак и готово никакав помак. Сједимо Мирко и ја, проживљавамо та нека безуспјешна трускања. Није нам зима па и заборависмо на пећ. Дријемамо на сједећи. Мрдања вагона и праска нема већ дуго, а није нам ни хладно. Тко зна у које вријеме, огласи се Стево. Пита да ли ложимо, а ми у глас одговарамо потврдно. Мирко отвара врата пећи. „Па ово се скоро угасило. Угаљ уопће не гори, а жар се једва види“, шапуће он мени. Дајем му шаку оне трињаве сламе и тражим неки тањи комадић дрвета. Дрвцета нема. Додам му један најтањи комад дрвета и пет шака сламе. Плане слама, али дрво не хвата па настависмо трпати сламу. Коначно се оно дрво упали, па укрижисмо још једно. На сву срећу, прихвати и ово друго. Сад смо сретни. Кад се разгорило, додамо још два комада и опет онај угаљ па наставимо да дријемамо. Како смо ми лијепо заспали, тако се и пећ угасила. Кад нас је пробудило учестало помијерање вагона и лупа металних амортизера, већ је и нама било хладно. Сви су лијепо спавали покривени, а ми се крај пећи смрзавали. Зима је. У пећи ни трунке жара, само угаљ који уопће није горио. Има ту нека савијена дебља жица, као ширајзл, са којом џарамо, али бадава. Лужара је пуна. Полако је истресам под пећ. Не знам ни сам зашто то радим. Шутимо и дрхтимо. Стеву не будимо. Сан више не долази. Опет лупа међу вагонима, мало се помјери па опет ништа. Затим поново неколико узастопних снажних удара и вагон се мало покренуо. Опет тајац. Онда опет учестали ударци и један јаки који је покренуо вагон. Крећемо се! Иде! Смрзнути смо, али и сретни док нас Стево не прекори: „Па ви уопће не ложите“! „Неће овај угаљ да гори и ватра се угасила“, одговорим ја. „Па како то“, опет ће он. „Ево, од’ виђет’“, одвратим ја, „неће па бог“. У том, назови, разговору нисам ни схватио да влак иде и то, рекао бих, нормално, прилично брзо. Мирко каже да му је јако зима и да мора негдје лећи под блазину. Довикујем то Стеви и кажем да је тако и мени. „Негдје се завуците“, вели он и утјеши нас да ћемо за два сата бити у Печуху гдје ће нас смјестити у топле просторије.

Међутим, мјеста нема и ми дрхтимо. Сједимо на угљу и дрвима, огрнути мојом церадом. Мене боли и врат. Гноји се она огреботина од смрзнуте целте прије пар дана. Коначно се Мирко увукао међу неку двојицу иако су му ноге остале непокривене. Ја сам пресложио угаљ на другу страну и у висину, предвостручио целту, пећ обухватио у крило, а блазину са оних што спавају навукао на леђа и чврсто држим. Почеше се окретати и настаде за њих несвјесна борба за блазину коју ја не попуштам. На крају се некако смјестише и смирише. Пробудио сам се под њиховим ногама, али и под блазином.

 

< Смјестили смо се на пустари                                                      Садржај                                                               У Печуху смо >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top