Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

У „Ујвидеку“ 1942, три дана после Светог Јована

Датум објаве: петак, октобар 30, 2015
Објављено у Срем, Стратишта НДХ
Величина слова: A- A+

Неколико дана уочи Богоjављења, Јелка Јовандић jе уснила Светог Јована коjи jоj jе рекао: „Дошао сам по своjе стадо“. Бележи ту реченицу у своjоj књизи о породици Јовановић-Вакини, др Вера Јовановић. Јелена – Јелка Јовандић jе после причала да тада ниjе знала шта то значи.

А онда jе дошао 6, односно 19. jануар 1942. Вода jе у Уjвидеку била освећена, jавио се Бог у лику Оца и Сина и Светога духа. Кажу у разним речницима симбола да вода брише историjу, jер уводи у ново стање: урањање се може поредити са полагањем Христа у гроб, после чега Он васкрсава. Веруjем да су у праву.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/spomenik-u-ujvideku.jpg

Сутрадан, 7, односно 20, био jе дан прослављања Светог Јована, крститеља, пророка и претече. Многе православне и српске породице у Уjвидеку, у тишини и страху прославиле су свог свеца-заштитника, коjи jе само дан раниjе крстио Безгрешног у реци и тако jе учинио светом.

Те 1942, Свети Јован ниjе прослављен онако радосно, весело, па и претерано гласно, како jе то уобичаjено. Већ су биле издате наредбе да од 21. нико не излази из куће без посебног одобрења, jер ће то бити наjстроже кажњавано. Мађарске власти у Уjвидеку су наjавиле рациjу, полициjску акциjу провере игозолвања, претрес кућа због оружjа и хапшења оних чиjе деловање ниjе у складу са законима мађарске државе. Од Хортиjа нам остао назив рациjа уместо геноцид – да се убице не наљуте, да не нарушимо односе и боље сутра.

Из шаjкашких милитарских, али и околних пртених села стизале су страшне вести о убиjању, о бестиjалном иживљавању над Србима, пре свих, а потом и над малоброjниjим Јевреjима.

А онда jе дошао 21. jануар, први дан после Светог Јована, па 22. jануар… Рациjа се, уместо провере докумената претворила у убиjање Срба и Јевреjа, као и у целоj Шаjкашкоj, наjпре оних коjи су живели у центру – наjбогатиjих, како би се пљачком намирило лоjално мађарско становништво, а и оно других националности коjе се води под „сарадници окупатора“. Кругови смрти, започети у центру, ширили су се, као таласи, према удаљениjим деловима града. Лешеви побиjених су остављани на улици, већи броj jош живих људи, углавном Јевреjа, доведен jе до Успенског гробља ту ликвидиран и остављен. Земља jе била смрзнута и ниjе се могло копати. Побиjени су лежали по целом граду.

Трећи дан после Светог Јована, 23. jануар, био jе петак, ниjе ни свануо. Било jе невероватно хладно и целог дана jе био неки ледени сумрак. Тадашњи Уjвидек, имао jе своj Јовановски (или Јовански) краj, коjи jе име добио по православном гробљу и капелици посвећеноj Светом Јовану. Троглава Југославиjа jе срушила капелу и кажу преселила гробље, али jе цео краj са називом Јовански – дочекао и доба Уjвидека. После Другог светског рата, изградњом вишеспратница и новом уличном регулациjом, уклоњен, избрисан jе Јовански краj.

Е, у Јовановском краjу, у тада Пирошкоj, а после Руменачкоj, на броjу 36, живела jе са своjих пет синова удовица, самохрана маjка Јелена Јелка Јовандић, три дана после Светог Јована.

После рата jе Комисиjи за утврђивање ратних злочина испричала како су се пуцњи чули од Вашаришта jош од пола осам и како су бивали све ближи њиховоj кући. Њен муж Ђурица jе умро 1927, исте године када се родио пети, наjмлађи син. Били су сиротиња коjа се издржавала од земљорадње. Стариjи новосадски свештеници су ми посведочили да jе Јелена припадала Богомољачком покрету – оном коjи jе уобличио и коjи jе подржавао свети владика Николаj Жички. Тог 23. jануара у пола осам уjутро, Милорад jе имао 28 година, Сава 26 (тек се неку недељу раниjе вратио из заробљеништва, краљев солдат!), Паjа jе имао 24, Живко 20, а наjмлађи Бора 15.

У кућу су банули жандарми. Питали су их коjе су вере. Сава jе одговорио да су православне. „Вадрац“, рекао jе жандарм, „дивљи Србин“. Раздвоjили су их: маjку у jедну собу, децу у другу. Онда су децу извели у двориште, маjка jе покушала да изађе, али jе мађарски воjник са друге стране чврсто држао кваку, био jе jачи, ниjе могла. Синови су jе звали: „Мама, спасите нас“! Међу Србима се у та времена држало до правила да се маjка и отац ословљаваjу са Ви. Зачуо се први пуцањ. Јелка Јовандић, у Јовановском краjу, трећег дана по Светом Јовану се обезнанила. Схватила jе шта jоj jе поручио Свети Јован, када jе рекао „Дошао сам по своjе стадо“. Нема тога у архивама, jер у науци нема Бога. Окамењена у болу, Маjка Божиjа jе стаjала под крстом на Голготи, где jе Њен Син принет на жртву, док су се под крстом коцкали о хаљине Господње. Јелена – Јелка jе стаjала под пет крстова на коjима jе издисало њених пет синова, немоћна за било шта. После су нас учили да jе Богородица опиjум и да Маjка Југовића никад ниjе постоjала. Да треба да гледамо напред, а не назад.

Кад jе изашла у двориште, уз комшиjску тарабу лежало jе пет синова, размрсканих глава. Свима jе пуцано у потиљак. Још су се ту врзмали жандарми. Молила jе да и њу убиjу, нису хтели, само су jе натерали да им да паре коjе jе имала у кући. Коцкали се о хаљине Господње, три дана после Светог Јована, а у петак. Морала jе да да тринкелт маjсторима за обављен посао. Онда су отишли. Она jе запомагала, била jе у кући и у дворишту, звала и будила своjе синове, грлила их, зазивала комшиjе. Никог ниjе било, ледени сумрак, не свиће, већ се стално смркава, а и комшиjе су, углавном, побиjене. У неко доба, поjавио се камион са воjницима. Натерали су jе да уђе у кућу, а њене мртве синове побацали су у камион и отишли. Као цепанице. Када jе изашла из куће, деце више ниjе било у дворишту. Ушла jе у кућу, узела jе jедну празну кутиjу и изашла напоље. Ту jе пронашла делове разнетих лобања, мало косе и делиће мозгова своjих синова и ставила их кутиjу. Лешеви синова су однети на новосадску плажу Штранд, тамо где су тога дана вршене ликвидациjе наjвећег броjа цивила – Јевреjа и Срба. У колони, деца и стари су молили да их убиjу преко реда, jер им jе хладно и не могу више да издрже. Воjници су им излазили у сусрет. „Бачи ће полако, да не боли“ – говорио jе мађарски воjник у Чуругу док jе тестерисао живо српско девоjче на пола. Увиђаван свет,  ни налик Вадрацима.

Газили су по утабаном снегу, испод кога jе песак, да би преко дасака, ходали по залеђеноj води, десетак метара напред, до пробушене рупе у леду. Наjлепша речна плажа у Европи – jедина плажа агониjе.  Клекнули би, а онда би им се метком  у потиљак одузимао живот. Тела би у паду, само гурнули под лед. Остало jе чинила река. Полагање у гроб као погружење у воду, био jе петак, распеће, погружење у гроб, крштење у светоj води и промена стране: прелазак у Царство у коме нема зла. Са свих места у граду где су били лешеви, доношени су овде и бацани у Дунав. И они са Успенског гробља. Мртви су били смрзнути, вукли су их као керове и бацали као цепанице, причала jе Јелена Јовандић после.

Тамо где су после турили споменик и где се држе помени, нико ниjе убиjен, нико бачен под лед. Згодно jе за живе, а и камере боље „увате“. Нека, нема везе, помени су ионако потребниjи нама, живима. Отворили смо круг коjи jе Господ са Светим  Јованом затворио.

После се причало, а та се прича усталила, како су убиjани Срби, Јевреjи и Роми. Нема Рома међу жртвама, али су ми причали неки ижабља (тако се на бачком jезику каже кад jе неко из Жабља, српског ратничког места коjе jе име добило по сабљи), да солдати коjи су починили разна непочинства нису били баш скроз Мађари, а нису сви били ни сасвим бели. Тако су ми рекли.

Нико не помиње беле Русе као колективну жртву, а они то jесу, кроз цео прошли век, па и у Рациjи. Мала, 9-годишња Татjана Дронова, заклана и мртва погружена у воду, уписана jе у жртве, али њени родитељи, коjи су ликвидирани са своjим дететом, нису. Беле Русе и Србе jе исплативо убиjати. А корисно jе кад убациш Роме, тад се признаjе. Наука у коjоj нема Бога.

Јелка Јовандић jе, потом, са кутиjом у коjоj jе било њених 5 синова, ушла у кућу и затворила врата. Шта се догађало иза заувек затворених врата, заувек затвореног дома Јовандића?

Шта мислите

Јелена Јовандић никад никог ниjе теретила за смрт своjих синова. „Ми смо са свима добро живили, никоме се нисмо замерили, нити се ко нама замерио. Свима ће Господ дати по заслузи“, говорила jе. Тако jе могао да говори само онаj ко зна, вера ниjе довољна. Света знања. Од кутиjе у коjоj су се налазили делићи моштиjу њених синова, никад се ниjе одваjала, тражила jе да jе са том кутиjом сахране. Да ли jе то учињено – не знам. Делиће мозгова jе сахранила ту, у дворишту, изнад тога jе, кажу, подигла мали споменик. Никад ниjе канонизована, чак се сматра и да ниjе жртва, jер jе остала жива.  По њеноj деци се зове парче jедне улице у Новом Саду, па и то од пре 20-так година. Негде од 1991. Улица браће Јовандић. Близу jе улице где им jе била кућа. А кад jе збрисан Јовански краj, збрисана jе и Руменачка, па jе нова улица добила нови назив: Улица Салвадора Аљендеа. Адреса Богородице: Салвадора Аљендеа 36, Голгота. Пишите.

Шта jе Јелена? Биће да jе симбол, сведок и доказ да има Бога и да jе живот вечан и да побеђуjе. И да су њена деца вечно жива. Она то зна и сведочи и доказуjе собом. Цивилизациjа ове планете почива на страдању Невиног Сина и немом болу Маjке. Овде пута 5. Нисмо препознали. Нема везе, други пут.

Причао ми jе приjатељ коjи jе 60-их година прошлог века ишао у средњу Машинску, у непосредноj близини Јелкиног дома, да су њих професори често водили у кућу Јовандића. Она им jе говорила о своjим синовима, о потреби да праштаjу и о Богу. Вера Јовановић jе у своjоj књизи написала да jе Јелка посадила пет jабланова у дворишту.

По њу jе Свети Јован дошао 1971. Промена стране, Царство у коме нема зла, сви Јовандићи су опет скупа, оваj пут заувек. Небеска Србиjа. Кућа jе срушена, jабланови су посечени, на том месту подигнуте су вишеспратнице, чак су и улични правци измењени. Јовановски краj, као ни Јовандићи, више не постоjе. Нема никаквих обележjа коjе би говориле о њоj, ништа. Споменичић jе склоњен, а за сахрањене делове мозгова не знам. Можда су остали ту, у темељима неке новоградње, а можда су и однети са шутом кад се крчило.

На Алмашком гробљу у Новом Саду, на месту где jе сахрањена са своjим мужем, подигла jе за живота скромни надгробни споменик. Поред њене и мужевљеве, ту су и слике свих пет синова и њихова имена. На надгробнику jе текст коjи много казуjе. Али, ко jе ту коме писао, не знам. Споменик се распада и кад се скроз сруши и нестане, нестаће и последњи материjални траг о њеном постоjању. Симбол Рациjе, сведок и доказ да постоjи Бог, симбол и сведок да jе живот вечан и да Добро увек побеђуjе, а коjи нисмо препознали као ни много пута раниjе и много пута касниjе. Тела синова jе однео Дунав и неко их jе негде већ сахранио. Ваљда. Стари Новосађани и Сремци преко пута годинама по Рациjи нису jели рибу.

Остао jе Штранд, само као наjлепша речна плажа у Европи, место где се сваког лета десетине хиљада младих безбрижно сунча и купа, док кафеџиjе припремаjу клопу, а са разгласа тутњи музика за добро расположење. Град и приватници узму добру кинту. Од прошлог лета ту jе и камп за посетиоце „Егзита“, бренда по коме смо познати у свету.

Ђорђе Србуловић

Извор: НСПМ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za У „Ујвидеку“ 1942, три дана после Светог Јована

  1. За кога? je napisao:

    Када видим да постоји латинична верзија текстова овде, то доживљавам као спори метак који све време убија и оне убијене мученике, и све нас живе …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top