Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

У топлој кући

Датум објаве: четвртак, јун 3, 2010
Величина слова: A- A+

„Ајмо, на посао, да дјеца не чекају“, нареди Јошко. Дошли смо до дворишта у које треба да уђем ја са још неким. У кући нема свјетла, огласи се пас, а човјек који нас распоређује каже да улазимо четворица.

Кућна врата отвори жена и повика на пса који је одмах престао лајати. Нама рече да пожуримо у кућу. Лијепо је. Топло. Она упали лампу. На столу угледамо четири тањура са жлицама. Показа нам лавор да оперемо руке у млакој води. Ручник је на перду од столца. У здјели је било доста чорбе са крумпиром и јајима, а крај сваког тањура стајала је подебела шнита круха. Нуди нас да поједемо све. Пита одакле смо и од када путујемо. Каже да у соби има два кревета. И тамо је, вели, наложила, а преко ноћи ће оставити отворена врата од кухиње па ће бити топлије. Каже нека спавамо без бриге, она ће нас ујутро пробудити и наложити ватру. „Ајдемо сад одмах спавати јер у лампи има само мало петролеја“, рече. Капуте је пометала на столице, а моју целту је објесила о чавао на греди. Каже да ће, кад легнемо, наћи мјеста и за наша три јастука, блазину и чаршав. Вањкуши су повелики, блазина исто, а и строжа је добро напуњена сламом. Смотасмо се по двојица у кревету. Док је домаћица помало рондала са суђем, ми смо позаспали. На њезине прве ријечи, одмах и шутке устајемо и облачимо се. Свето Јездић први пође ван, а она му добаци: „Ако идеш на велику нужду, иди у шталу, а пишат’ можеш туј у снијег“. Брзо се он врати, па се и ми изредасмо. Једанпут нам је промијенила воду и ми се умисмо. Стол је постављен. „Ајте сједајте. Рекли су да све мора бити по сату“, каже. Здјела је пуна жганаца. Она их измијеша неком кувачом и вели: „Грабите колико можете. Само једите. Питање је кад ћете опет јести“. Ето ти, враже, опет ми заслади. Таман са задовољством мажем масне жганце од масти и скорупа, а она ме заустави питањем кад ћете опет јести… Јест да ме заустави, али не дам се ометати. Мажем даље. Коначно се помиловасмо по трбусима, похвалисмо доручак и, на њено даљње нуђење, рекосмо да смо сити. Тада она узе ону здјелу и пометну је крај пећи мачкама да је олижу. Нисам одмах ни видио, али ме Перо Кашић гурну у ребра и показа како три маце лижу здјелу. Погледасмо се, али на повраћање нема ни помисли. Прво, ми смо јели прије мачака, а не оне прије нас, а друго, домаћица нам оно напомену – „једите, питање је кад ћете опет јести“. У овој сњежини, смрзавици и несигурности, било би прихватљивије јести масне жганце и са мачкама, него бити гладан. Све те дојмове и размишљања прекину ударање у замрзнути прозор и глас: „Ајде, пожурите, вријеме је“. Облачимо капуте. Митру Торбици велим да ми завеже цераду око врата. Замолим га да мало попусти, јер ме јучер на ноћ изгребала по врату па ме то боли. Вани је већ ред другара који су спавали према крају села. Носе и они своју постељину. Застадосмо тако још пред пар кућа и ето нас код саоница. Саонице су у магли јер коњи испуштају топли зрак. Наша колона је брзо нестала јер је сватко одмах улазио у своје саонице. У нашим саоницама већ сједи Стево Радаковић. Има један јастук и прихвата остале јастуке и перину. Ја ћу опет са кочијашом и пратиоцом. Блазина и вањкуш су на сицу, а крпаре на коњима. Попнем се и сједнем у средину сица, ови позади већ су сјели и покрили се блазином и плахтом. Смјешта се и кочијаш. Преко блазине навуче обје крпаре са коња и све поравна према Јошковом мјесту. Јошко управо стиже.

 

< Колона стоји, нешто није у реду                                           Садржај                                            Пред мостом на Драви >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top