U toku je pokušaj da se stvori treća ustaška država

Datum objave: nedelja, decembar 29, 2013
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/ratko-tribina.jpg

Ustaštvo, koje je stvorilo Nezavisnu Državu Hrvatsku, nikada unutar hrvatskog nacionalnog bića nije poraženo ni odbačeno, obnovilo je svoju snagu i svoju državu 1991. godine a već nekoliko meseci prisustvujemo otvorenim pokušajima Pavelićevih sledbenika da takvu državu po treći put revitalizuju i njome zavladaju

U godini koja je na izmaku dva su događaja u srpsko-hrvatskim odnosima ostavila značajan trag; prvi je ulazak Hrvatske u Evropsku uniju a drugi pokušaj obnove ustaške Hrvatske. Ovaj prvi, rekli bi neupućeni, delovao je na Srbe u Hrvatskoj ohrabrujuće, i to je tačno, ali samo ako uzmemo u obzir prvih dvadesetak dana „evropske Hrvatske“. Toliko je Srbima trebalo da  shvate kako ta činjenica u njihove živote ne unosi ni tračak svetla, ravnopravnosti, uvažavanja od strane većinskog naroda. Naprotiv. 

USTAŠKI IGROKAZ Nošena istorijskim paralelama i sećanjima, hrvatska desnica (čitaj ustaše) tačno je zaključila da će se pokroviteljstvo Nemačke nad Hrvatskom, kakva god ta država bila, nastaviti i u sobama Unije. Upravo svedočimo da je tako.

Ovo drugo, obnova države kakva je postojala za vreme Pavelića, mnogima u Beogradu izgleda kao snoviđenje, mašta rođena iz mržnje raznosilaca takve teorije, posebno autora ovih redova. On se time kod Srba najviše bavi.

-Kakva NDH, kakvo ustaštvo, crni Dmitroviću.  Drugi ovu tematiku ignorišu ili joj se, isprovocirani konkretnim događajem, vraćaju s vremena na vreme.

A onda se dogodi Josip Šimunić, njegov ustaški igrokaz na Maksimiru, uz učešće tridesetak hiljada dobrovoljaca, ustašoida, i čini se da su mnogi u Beogradu progledali.

Marinko Čulić, jedan od tri najbolja hrvatska novinara u ovom trenutku, napisao je pre neki dan tekst koji bi, da ga je potpisao Ratko Dmitrović, sva bulumenta „druge Srbije“ – od polupismenih novinara, preko izraubovanih političkih protuva, do krvopija sa ladnim trajnama iz nevladinog sektora – proglasili ratnohuškačkim, mržnjom nabijenim, destruktivnim, opasnim po odnose Srbije i Hrvatske. Šta tvrdi Čulić? Ono što i moja malenkost evo već pune dve decenije; da se Hrvatska nije očistila od ustaštva, da je to zlo sve uticajnije i sve snažnije, da se uvuklo u sve pore hrvatskog društva i ima samo jedan cilj: obnovu ustaške NDH.

Čulić kaže da za tako nešto danas u Hrvatskoj postoje dve od tri pretpostavke poznate 1941. godine, u vreme nastanka NDH: podrška Katoličke crkve i kilavost najveće političke partije u Hrvatskoj. Onda je to bila Hrvatska seljačka stranka, danas je Socijaldemokratska partija. Hrvatski novinar nema dilemu; samo međunarodni faktor, Evropa ovakva kakva je danas, bez fašističke Italije i nacističke Nemačke, sprečava Hrvatsku da opet postane ustaška država. 

Ova postavka ima jednu slabu tačku. Zove se Nemačka. Ta država, razume se, ne baštini Hitlerovu politiku, ali uporno, već 25 godina, kao omađijana, često neshvatljivo, bez imalo takta i razumevanja za interese drugih, štiti svaki oblik hrvatske vlasti, svaki njen potez, otvoreno koketiranje sa fašizmom, obnovu ustaštva, diskriminaciju, ubijanje i proterivanje Srba… Današnja Hrvatska nastala je na zločinu a presudnu ulogu u njenom nastanku – to je nedavno u Beogradu javno rekao francuski ministar inostranih poslova u vreme raspada Jugoslavije, Rolan Dima – odigrala je Nemačka, posebno Helmut Kol i nešto manje Hans Ditrih Genšer. Kol je tada, podsetimo se, zapretio raspadom Evropske zajednice ukoliko članice tog saveza ne budu sledile Nemačku u nameri da prizna nezavisnost Hrvatske i Slovenije. Beše to baš u ove dane 1991. godine. Genšer je za katolički Božić sleteo u Zagreb i saopštio Tuđmanu da će Evropska zajednica službeno priznati nezavisnu Hrvatsku već u januaru 1992. godine. Odluka je doneta, datum saopštavanja je 15. januar, kazao je Genšer. 

POGONSKO GORIVO – MRŽNjA Od prvih napada na ćirilicu u Vukovaru, a to se proširilo na celu Hrvatsku, do ustaškog orgijanja na maksimirskom stadionu, službena Nemačka nijednom nije našla za shodno da upozori Zagreb kako mržnja prema Srbima i ustaštvo nisu preporuka za moderno evropsko društvo. Ne, sasvim suprotno.

Iz Bona su stizali komentari da su ustaško-fašistička previranja u Hrvatskoj unutrašnja stvar te zemlje.

Vratimo se Čulićevom tekstu. Ovaj autor sasvim opravdano zaključuje da je ćutanje i povlačenje vlade Hrvatske, a posebno SDP-a (na oba mesta predsedava Zoran Milanović) pred ustaškim grupama dovelo modernu Hrvatsku – po ustavnoj definiciji utemeljenu na antifašizmu – u paradoksalnu situaciju da je Zagreb 1941. godine imao više snage da se suprostavi ustaštvu nego Zagreb 2013. godine. Kao neoboriv argument za ovakvo tumačenje stvari, Čulić izvlači „akciju stadion“, slučaj iz prvih dana postojanja NDH kad su ustaše na fudbalskom stadionu u Zagrebu napravile sabirni logor i nameravale da razdvoje srednjoškolce Hrvate od Srba i Jevreja. Nisu uspeli. Događaj je ekranizovan, autor filma je Dušan Vukotić.

U današnjem Zagrebu gotovo svi Srbi srednjoškolci, a ima ih šaka jada u odnosu na prošlost, razdvojeni su od Hrvata; nalaze se u Srpskoj pravoslavnoj opštoj gimnaziji „Kantakuzina Katarina Branković“. U drugim zagrebačkim srednjim školama Srba nema ni za prste jedne ruke. Ili su asimilovani ili se ne izjašnjavaju kao Srbi, znajući da im to u svakom smislu može da oteža život. Demokratska i slobodna Hrvatska.

Ono što posebno zabrinjava u ovoj priči svakako je izostanak javne kritike ustaštva; dok ustaške grupe divljaju Hrvatskom, u Zagrebu, Splitu, Osijeku, Dubrovniku, Sisku nije održana nijedna tribina, nijedna panel diskusija, skup antifašista na kom bi se reklo da Hrvatska ne klizi već se strmoglavljuje u otvoreni fašizam. Ovo u Hrvatskoj više nema veze sa desnicom, političkim delovanjem na fonu ekstremizma, to je otvoreni fašizam. Niko mu se ne suprotstavlja, osim grupe novinara, što umesto pozitivnih posledica u hrvatskom društvu izaziva još žešće reakcije u cilju dodatne diferencijacije unutar hrvatskog nacionalnog korpusa.

Prošlog vikenda Hrvatska televizija emitovala je u udarnom terminu, na Prvom programu, domaći film „Korak po korak“, snimljen prošle godine. Tematika je ratna, mesto radnje Osijek i njegova okolina 1991. godine. Da vas ne zamaram sadržajem, ako toga u filmu uopšte ima, Srbi su predstavljeni kao monstrumi; krajnje brutalne scene klanja golobradih hrvatskih vojnika, napijanje, bančenje i uživanje srpske vojske uz roštilj, dok na desetak koraka dalje srpski vojnik seče vrat jednom Hrvatu, dok u obližnjem hangaru Srbin siluje jednog zarobljenog Hrvata. Film je i snimljen samo zbog tih scena. Pogonsko gorivo – mržnja. Možete li da zamislite Srbina u Hrvatskoj sutradan, nakon emitovanja filma. Koliko njih je smoglo hrabrosti da se uopšte pojavi na ulici, pred komšijama, u prodavnici…I tako već dvadeset godina. 

MOŽE BITI KASNO… Kontinuitet ustaškog duha koji se provlačio kroz sve vlade Tuđmanove Hrvatske, presekao je Ivo Sanader. To mora da se prizna. Sadašnji zatvorenik apsane u zagrebačkom Remetincu koketirao je sa hrvatskim nacionalistima, na početku karijere i sam je bio nacionalista, ali Sanader nije iz ustaške priče, on je HDZ , za vreme svog predsednikovanja, očistio od ustaštva, potpuno marginalizujući  Vicu Vukojevića, Ivana Milasa, Ivića Pašalića, Đuru Pericu… Sanader je prvi Hrvat iz visoke politike koji je, uoči pravoslavnog Božića došao u prostorije Srpskog nacionalnog vijeća u

Zagrebu i na vratima izgovorio: „Hristos se rodi“. Danas Zoran Milanović ne zna šta da radi sa probuđenim ustaštvom. Njegova Socijaldemokratska partija konstantno ističe svoj antifašistički pogled na svet, ali na lokalu koalira i sa HDZ-om i sa strankom ratnog zločinca, Mladena Glavaša. Milanović je bezbroj puta dokazao da spada među Hrvate koji se groze ustaštva, ali Milanović nije čovek koji bi u sudar sa ustašama krenuo otvoreno, bez kalkulacija šta to može da mu donese na sledećim parlamentarnim izborima.

Zato je pre mesec dana u Vukovaru sedeo četiri sata sa ustašijom iz „Stožera za hrvatski Vukovar“ ubeđujući ih da razbijanje ćiriličnih ploča nije dobro za Hrvatsku. Oni su sutradan razbili još tri table. Sanader bi, ubeđen sam,  ili odbio takav sastanak, ili bi se na njemu zadržao toliko da okupljenima poruči kako će ih sve pohapsiti ako razbiju još samo jednu tablu.

Čeka li Milanović da ustaše zauzmu položaj pred njegovom stambenom zgradom pa da onda reaguje? Ako čeka, biće kasno za njega a dovoljno za obnovu treće ustaške hrvatske države.

 

Piše Ratko Dmitrović

 

Izvor: PEČAT




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top