U Srbiji nisam čuo ni reč mržnje ili besa

Leonardo Rašica, praunuk Diane Budisavljević,
o narodu čiju je decu spasavala njegova prabaka: Upoznao sam Dianinu decu. Sećaju se stravičnih ustaških zločina, iz njih ponekad izlazi tuga, možda osećaj nepravde, ali nikada ogorčenost

Kada razmislite o značaju i veličini njenog dela gotovo je neverovatno da sam čak i ja, njen praunuk, za to saznao tek kada sam imao gotovo 30 godina.

Prošlo je više od deset godina otkako sam prvi put čuo za Jasenovac.

Moja baka Jelka, Dianina najstarija ćerka, nije imala običaj da mnogo govori o delima svoje majke. Jednom mi je, onako usput, pomenula da je njena majka spasla „neku“ decu tokom Drugog svetskog rata. Bio sam tada tinejdžer i mislio sam da je možda reč o troje ili četvoro dece, petoro najviše.

Kada je 2002. godine baka doživela moždani udar, morali smo da je preselimo, i ja sam, sređujući njene stvari, naišao na isečak iz starih novina iz Jugoslavije, objavljenih osamdesetih godina, u kojem se govori o Diani Budisavljević, Jasenovcu i hiljadama spasene dece. Toliko sam mogao da razumem čak iako nisam poznavao nijedan od slovenskih jezika.

Stupio sam u kontakt sa grupom preživelih logoraša iz Jasenovca u Sjedinjenim Američkim Državama i dogovorio se sa predsednikom i osnivačem udruženja Barijem Litučijem da mu pošaljem članak. Kada su, dva meseca kasnije, na svom sajtu objavili prevod teksta na engleski, bio sam zapanjen onim što sam saznao. Od tada sam počeo da strasno čitam sve što ima veze sa događajima u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata, kao i sa onim što se događalo ranije i što je moglo dovesti do tako stravičnog krvoprolića.

Do tada sam već bio pisac i imao dve objavljene knjige, pa je bila nekako prirodna moja odluka da jednog dana napišem knjigu o svojoj prabaki Diani. Ipak, ponekad sam mislio da možda neću biti sposoban da napišem takvu knjigu. Patnje žrtvava bile su suviše jezive, zločini zastrašujući, nepojmljivi, gotovo neverovatni čak i za ljude koji su bili upoznati sa holokaustom Jevreja na teritorijama koje su držali nacisti. Mislio sam da će biti depresivno, zastrašujuće iskustvo pisati takvu knjigu.

Pored toga verovao sam da nikada neću imati pravo da napišem tako nešto, a da pre toga ne odem u Evropu i razgovaram sa specijalistima, istoričarima, novinarima (što više i različitije, to bolje; nikada nisam previše polagao u jednostrana tumačenja) i očigledno nisam mogao da napišem knjigu, a da ne sretnem nekoga od dece spasene iz logora.

Ali, mislio sam da će čak i susret sa „decom“ biti deprimirajuće iskustvo. Očekivao sam da će neki biti ljuti, neki tužni, većinom ogorčeni.

Konačno sam došao u Beograd u oktobru. Moj prvi susret bio je sa Ostojom Guskićem, jednim od Dianine „dece“. Primio me je u svom domu i pričao mi o iskustvima srpskog deteta u Drugom svetskom ratu. Pored njega i njegovog starijeg brata (i možda, veruje i dalje, živog mlađeg brata) čitava njegova najbliža porodica ubijena je – majka, otac i mlađa sestra. Nikada nije saznao zasigurno, ali čuo je posle rata da mu je majka spaljena živa.

Imao je pravo da bude ljut, tužan i ogorčen čovek. Međutim, najupečatljiviji deo Ostojine ličnosti je njegov stalni topli osmeh. On je jedan od onih ljudi koji se smeju očima, jednako kao i ustima i, zapanjujuće, čovek može još da vidi tragove tog deteta u njegovim očima koje se smeše.

Razgovarali smo duže od dva sata. Ostoja je govorio o šokantnim iskustvima u logorima kroz koje je prošao i van njih, pre i posle rata. Nije imao mnogo sreće sa porodicom koja je obećala da će se starati o njemu kada se spase iz Siska. Pobegao je od njih i potom živeo u štali, spavao u malom krevetu koji je napravio za sebe od drveta i slame, umivao se vodom sa pojila za krave i jedini prijatelj bila mu je mačka koja je živela u istoj štali. Ne baš srećan život za dete, ali Ostoja, kao što sam rekao, nije bio tužan čovek.

Pokazao mi je i mnoštvo fotografija Diane, većinom sa interneta i iz novina. Jedna od njih, uvećana i uramljena, visi iznad ulaza u njegov stan. „Da bih svakog dana moga da gledam ženu koja mi je spasla život“, objasnio mi je.

Nakon što sam ga čvrsto zagrlio i napustio njegov dom, počeo sam da mislim da pisanje knjige o Diani i „njenoj deci“ i ne mora da bude deprimirajuće iskustvo. Bila je to ohrabrujuća, jednostavna misao.

Nekoliko dana kasnije primio sam Orden Srpske pravoslavne crkve. Bili su prisutni patrijarh Irinej, nekoliko vladika i nekolicina Dianine „dece“, uključujuće i dve dame koje sam tada upoznao – Jelena Radojčić i Brigita Knežević. Patrijarh Irinej govorio je o Diani Budisavljević i njenom delu. Mnoge su oči zasuzile. Jedan od vladika je zaplakao.

Kasnije je taj veoma emotivni trenutak ustupio mesto mnogo opuštenijoj atmosferi. Razgovarali smo o Brazilu, rakiji i sličnosti sa brazilskim pićem pinga (pravi se od šećerne trske umesto od šljive) i iznenada sam video da lica patrijarha, vladika, „dece“ nose isti topli i iskreni osmeh koji sam video ranije na Ostojinom licu.

Ti ljudi, shvatio sam, ne zaboravljaju prošlost – niti bi trebalo – ali žive u sadašnjosti. Činilo mi se da sam među stvarno posebnim ljudima i osećao sam se počastvovano.

Narednih dana družio sam se sa ljudima iz „Novosti“ (sedeli smo na večeri šest sati), sa vladikom Jovanom u šarmantnoj kafani kraj Saborne crkve, bio sam u Banjaluci gde me je primila premijerka Republike Srpske. Zanimljivo, jedan od mladića iz premijerkinog protokola je unuk dvoje Dianine „dece“.

Živeo sam u nekoliko gradova u Brazilu. Živeo sam u Italiji. Živeo sam u Španiji. Ali možda se nikada nisam osećao toliko kao kod kuće kao u Srbiji.

Osećao sam se kao kod kuće u Ostojinom domu. Osećao sam se kao kod kuće sa svojim prijateljima iz „Novosti“, koji su mi do kraja boravka postali kao deo porodice.

Jedna od stvari koja me je zaista iznenadila jeste to što na svim ovim sastancima i susretima, formalnim i neformalnim, zvaničnim i nezvaničnim, nikada nisam čuo nijednu reč mržnje ili besa. Kod ljudi suočenih sa zaista zastrašujućom prošlošću na kraju prevladava sposobnost da brzo zaleče rane, da se brzo oporave. A tu je i začuđujuća toplina srpskog naroda.

Možda je dvoglavi orao na zastavi Srbije zapravo dvoglavi feniks, zato što poput ove mitske ptice srpski narod ima sposobnost da se ponovo rodi iz pepela, ni slab ni zastrašen, već vaskrsne dodatno osnažen.

Neka Bog blagoslovi Srbiju i njen izuzetan narod i neka mi dozvoli da im se vratim mnogo puta.

Leonardo Rašica

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI

Vezane vijesti:

Moja prabaka, srpski Šindler

Diana Budisavljević – Otrgnuta od zaborava