TV HRAM: Stradanje Srba u Livanjskom kraju o kom se decenijama ćutalo (VIDEO)

Pravoslavnog srpskog stanovništva u Livanjskom kraju ostalo je samo u tragovima. Protiv potpunog zatiranja bore se nejaka staračka pleća ono malo Srba koji su ostali u Livnu, ali i nemoćna sećanja hiljada onih koje su vihor poslednjeg rata i hrvatski zločini rasejali širom sveta. Neki od njih i ove godine su se okupili u Livnu, i to na isti dan kada su ustaše na Ognjenu Mariju 1941. godine na najsvirepije načine ubili oko 1.600 pravoslavnih Srba livanjskog kraja bacajući ih u jame, neke zaklane, neke spaljene a neke su u jame dubine i do 40 metara i žive bacali. Izvršioci ovih zločina nad Srbima bile su njihove prve komšije, školski drugovi, kolege sa posla – Hrvati.

 „Drugim svetskim ratom mi gubimo veliki broj naših srodnika ovde na zemlji, ali dobijamo ih na nebu. Mi često kažemo da nas livnjaka nema osamdeset u Livnu, ali kada bi brojali ima nas preko 1500 duša, jer uvek računamo naše pretke koji počivaju u crkvi svete velikomučenice Marine“ kaže mladi livanjski paroh Predrag Crepulja.

Boris Pažin iz sela Veliki Guber pored Livna posvedočio je da je na Ognjenu Mariju 1941. godine stradalo jedanaest članova njegove šire porodice:

„Direktno mi je stradao pradeda, deda i stric. Stric koji je otišao u Nemačku 1939. godine, a vratio iz Nemačke 1941. godine, sutradan su ga ustaše odvele na livadu i ubili“ rekao je Pažin.

U obližnjem selu Golinjevu sada žive katolici i muslimani, a do Drugog svetskog rata su živeli pravoslavni Srbi.

„Na žalost, već na početku rata 1941. godine, svih 230 pravoslavih Srpskih meštana je pobijeno na raznim stratištima na Livanjskom polju, što u Prologu, što u jamama na planini Kamešnici, tako da nakon Drugog svetskog rata u ovom selu nije bilo nikog od pravoslavnog življa“ – rekao je dr Miloš Damjanović iz Udruženja „Ognjena Marija Livanjska“.

Selo Čelebić je na Ognjenu Mariju 1941. ostalo bez 403 pravoslavna Srba

„Selo Čelebić je bilo mešano selo, pravoslavno i katoličko, bio je isti broj pravoslavaca i katolika. Mi smo oduvek živeli lepo sa našim komšijama. Ono što je loše u svemu tome je to da mi uvek u dobrom vremenu dobro živimo sa tim ljudima al naiđe tako neki period kada se nešto desi i to niko ne može da objasni. Mi Srbi sela Čelebić nismo stradali od Hrvata iz nekih drugih sela, nego upravo od naših komšija sa kojima smo živeli, zajedno radili, zajedno kosili, zajedno sve poslove seoske radili“ priča Nikola Petrović, predsednik Livanjskog udruženja ,,Ognjena Marija Livanjska“ i dodaje da su odnosi između Srba i Hrvata bili toliko dobri da niko nije ni pomišljao šta može da se desi i šta će se desiti.

Hodajući uraslom stazom kojom je kao dečak išao u školu od prvog do četvrtog razreda, Nikola se priseća kako su se tu igrali kao deca i kako su učili školu u kojoj je, kaže, bilo mnogo propuštenih časova, a jedan najvažniji čas, istorijski čas nikada nije ni održan.

„To mi nikada neće biti jasno. O Srbima koji su stradali 30. jula 1941. godine, pedeset godina niko nikada ništa nije rekao. Zašto?“ – postavlja pitanje na koje nema odgovora.

Nakon 50 godina od zverskih ubistava pravoslavnih Srba livanjskog kraja, početkom 90-ih godina njihovi potomci su se uz pomoć speleologa spuštali u  jame Livanjskog polja u kojima su ubijeni njihovi preci. Branko Laganin, iz Livanjskog sela Veliki Guber rekao je da je bio do svih jama u kojima su ustaše bacali Srbe.

„Bio sam ja na svim tim stratištima, i u Prologu i u svim tim jamama i spuštao se dole u njih, bilo je jama i od 40 metara gde smo se spuštali gde se moglo ostati 15, 20 minuta pa do pola sata, jer su tu temperature bile 5 do 7 stepeni usred leta, tako da je bilo prilično teško izdržati ali sve se to odradilo u jednoj impozantnoj akciji u kojoj su svi žitelji pravoslavne vere sa ovih terena učestvovali svim srcem i svom dušom“ –  ispričao je Branko.

Tada su eshumirane kosti pobijenih. Njihove kosti su umivene, osunčane i pohranjene u novoizgrađenu kriptu pokraj crkve Uspenija Presvete Bogorodice u Livnu. Na žalost, 1992 godine potomci zločinaca su minirali kriptu i na taj način učinili novi zločin nad ostacima nevinih žrtava. Srećom, bilo je Srba koji su rizikovali glavu i došli da sakupljaju kosti, da ih psi ne razvlače i one su opet pohranjene u novoizgrađenu kapelu posvećenu Svetoj Velikomučenici Marini u kojoj su ove, 2018. godine sveštenici poreklom iz livanjskog kraja služili Liturgiju, a nakon Liturgije i parastos  livanjskim mučenicima.

Udruženjenje Ognjena Marija livanjska tradicionalno okuplja prognane Srbe iz Livanjskog kraja na ovaj praznik u slavu postradalih predaka, čuvajući na taj način sećanje na njih uz nadu u Vaskrsenje mrtvih i veru da se takvi zločini više nikada i nikome neće ponoviti, a da će srušeni domovi prognanih Srba biti obnovljeni kako bi raseljeni Livnjaci nakon više od dve decenije izgnanstva mogli da nastave život u svom zavičaju.

Kompletnu priču o stradanju Livanjskih mučenika pogledajte u reportaži Televizije „Hram“.

VIDEO EMISIJU TV HRAMA POGLEDAJTE OVDE:

Izvor: Udruženje Ognjena Marija Livanjska

Vezane vijesti:

Šesto izdanje Ognjene Marije Livanjske u prodaji

Imena žrtava ustaškog genocida u Livnu i okolini ljeta Gospodnjeg 1941.

U Beogradu pomen za livanjske Srbe – žrtve ustaškog pogroma