Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Тријумф усташке идеје

Датум објаве: петак, децембар 21, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Управо обjављени резултати прошлогодишњег пописа у Хрватскоj потврдили су остварење наjслободниjих политичких снова Анте Павелића; да jе Хрватска скоро очишћена од Срба (400.000 заувек протерано), а оно што jе преостало топи се као лед на врелоj плотни

Хрватска jе, коначно, обjавила резултате прошлогодишњег пописа становништва. У тоj држави живи четири милиона двеста осамдесет пет хиљада становника. Деведесет одсто су Хрвати. Срба jе, према очекивању, све мање, чак 15 хиљада у односу на 2001. годину. Прецизниjе, сада их jе тамо 186.633. Просечна старост 53 године. Српско питање у тоj држави и биолошки се приводи краjу. Остале претпоставке одавно су задовољене. Реално процењуjући, са факторима; исељавање, умирање и асимилациjа, кроз тридесетак година у Хрватскоj ће живети наjвише десет хиљада Срба. Остварена су и наjсмелиjа маштања Анте Павелића. Кад су Срби у питању ово jе триjумф усташке идеjе.

У ЕВРОПИ ЈЕДИНСТВЕН СЛУЧАЈ

Уочи рата, према попису из 1991. године, у Хрватскоj jе живело нешто мање од 600.000 Срба, са онима коjи су избегли изjашњавање и Југославенима (у коjе су, познато jе, наjвише бежали Срби) та броjка ишла jе преко 650 хиљада. Значи, за само 20 година у Хрватскоj jе нестало 400.000 грађана српске националности. Јединствен случаj у савременоj Европи, наjвеће етничко чишћење после Другог светског рата.
Акциjе „Бљесак“ и „Олуjа“ – проведене у маjу и августу 1995. године – очистиле су Србе са сеоских подручjа новостворене хрватске државе. Тада jе заувек отишло преко 200 хиљада Срба и ова броjка се последњих година jедино и спомиње у Србиjи, што jе додатна опасност за целу причу. Готово нико не обраћа пажњу на Србе протеране из градова, на први талас етничког чишћења од 1990/1992, када jе Туђманова Хрватска што суптилним, што бруталним методама очистила хрватске градове од Срба. О тим Србима проговара се тек с времена на време, као сада кад су обjављени резултати пописа.
Први случаjеви директног притиска на Србе у Хрватскоj уследили су одмах по обjављивању првих изборних резултата, кад jе било jасно да jе хрватски народ дао подршку екстремним политичким идеjама наслоњенима на учење Анте Старчевића и усташтво. У већ припремљену медиjску атмосферу – креатори су били ТВ „Загреб“, „Вjесник“ и „Вечерњи лист“ – набиjену антагонизмом према Београду и Србиjи, као великоj опасности коjа прети Хрватскоj, убачене су приче о србокомунистичкоj тортури проведеноj над Хрватима у послератноj Југославиjи, о великим злочинима над припадницима поражене воjске НДХ и њиховим породицама; полициjским и воjним репресиjама на Хрватима, уз „подсећање“ да су и полициjу и воjску углавном чинили Срби; крашким jамама (Јазовка) пуним „хрватских мужева“… За све су били криви Срби, сва тешка историjа Хрвата, сва страдања у последњим вековима, обjашњавана су негативним утицаjем Срба. Мржња према Србима ваљала се Хрватском као куга, завлачећи се у сваку кућу, све делове друштва, рушила приjатељства, кумства, породице. Сумња у сваког Србина у Хрватскоj сматрала се нормалном, донета jе одлука о потписивању „Изjаве о лоjалности“ новоj хрватскоj држави, коjа jе Србима у Хрватскоj давала неку наду за останак на радном месту, за очување какве-такве егзистенциjе и голог живота, на краjу. Ни то ниjе помогло. Већ 1991. године, кад се jугословенска криза претварала у агониjу, Срби у градовима Хрватске нашли су се у положаjу Јевреjа нацистичке Немачке. Никакву одбрану нису имали, а све jе било против њих. У Осиjеку, Загребу, Сиску, Госпићу… почеле су физичке ликвидациjе Срба, ноћна одвођења, стрељања, клања, ликвидациjе целих породица.
Из разлога коjи задиру у људско достоjанство никада се неће сазнати колико jе у тим данима и месецима по градовима Хрватске силовано жена и девоjака српске националности. Ово jе jедно од питања коjе никада нико jавно ниjе отворио, а несрећнице коjе су то проживеле одбиjаjу да о томе говоре. То у многим случаjевима не знаjу чак ни њихове породице.

ТИМОВИ ДРЖАВЕ СУ НА ТОМЕ РАДИЛИ

Дакле, бежећи од свакодневног живота у коjем jе владао страх, а дах смрти се осећао свуда, Срби напуштаjу урбану Хрватску. Око 180 хиљада одлази са оним што jе могло да се обуче и стане у jедан кофер. У њихове празне станове упадаjу хрватски бранитељи и домољуби, држава доноси Закон о откупу по основи станарског права, окупирани станови прелазе у хрватске руке, по обављеном послу Закон се укида, и тако jе отето око 35.000 станова чиjи су власници били Срби.

И данас можете наићи на људе коjи ће вас, и овде у Београду, убеђивати да су Срби из хрватских градова, почетком деведесетих, побегли без потребе. Као, зна се да им ниjе било лако, али, боже моj, требало jе издржати, ниjе то била политика хрватске државе већ хирови острашћених поjединаца. Не, супротно – била jе то осмишљена акциjа хрватске државе. Цели тимови су на томе радили.
Навешћу jедан пример коjи ово савршено илуструjе. Причао ми jе Хрват, учесник догађаjа; негде у лето 1991. године, воз на линиjи Суња-Сисак-Загреб, заустављен jе близу Велике Горице, на самом прилазу Загребу. Отворена пруга, шумарак са десне стране, људи се обазиру, нигде никога, поjма немаjу шта се догађа, а онда у вагоне улећу хрватски воjници и наређуjу путницима да одмах легну на под. Минут, два касниjе вагоне погађаjу снаjперски меци; пуцаjу прозори, народ вришти, општи хаос, а воjници, такође на поду, стално упозораваjу да се нико ни случаjно не диже са пода. Драма jе траjала десетак минута, воjници се дижу, даjу знак путницима да се и они подигну са пода, и показуjу им рупе од метака. Обjашњаваjу да jе то био напад српских снаjпериста. Воз наставља пут и улази у Загреб, народ истрчава срећан што jе преживео и шири причу о српским снаjперистима надомак Загреба.
Нико се ниjе запитао због чега jе воз уопште стао на отвореноj прузи; како су то хрватски воjници знали да ће уследити напад; како су знали да jе напад завршен и како нико ниjе повређен. У то време Срби у Загребу или оближњем Сиску без велике потребе нису излазили ни на улицу, а камоли да ходаjу около са снаjперима и нападаjу возове. Али, ефекат jе постигнут, код Хрвата jе увећан страх од Срба, мржња се развиjала и ширила.
Податак да jе у последњих десет година броj Срба у Хрватскоj умањен за 15 хиљада носи у себи потребу за посебном анализом. Само таj податак разноси у парампарчад теориjе службеног Загреба о створеним претпоставкама за повратак прогнаних Срба. Нити се ти Срби имаjу где вратити, нити у случаjу повратка имаjу од чега да живе. Србин у Хрватскоj може да се запосли jедино код самог себе, ако смогне средстава да отвори неку фирму, продавницу. Уместо да се враћаjу у Хрватску Срби се отуда исељаваjу. Упркос тврдњама и раниjе, хадезеовске и садашње есдепеовске владе, да су закључени и обелодањени спискови Срба над коjима хрватска држава jош увек држи отворене оптужнице за почињене ратне злочоне, и даље се догађа да неког Србина, повратника, коjи jе у Хрватскоj већ годинама, приведу на „обавjесни разговор“, после чега оваj спакуjе оно мало сиротиње и напусти Хрватску. Прича о томе се брзо прошири, што jе и био циљ, психоза код Срба расте, страх чини своjе и тако у десет година добиjемо ново смањење броjа Срба у Хрватскоj за чак 15 хиљада.

ИМАЈУ ЛИ ХРВАТИ РАЗЛОГА…

Дозвољавам могућност да ми jе промакло, али заиста нисам ни чуо, ни прочитао да jе бар jедан хрватски политичар, из структура власти или опозициjе, свеjедно jе, рекао да jе за Хрватску губитак, штета, то што jе у двадесетак година остала без 400.000 Срба. Напротив, доминира ликовање или прикривено задовољство, уз образложење да jе то последица ратних деjстава. А имаjу ли Хрвати правих, рационалних разлога да се тако постављаjу према Србима? Подсећам, а ви процените сами:
Бечким договором из 1850. године, Хрвати су узели српски jезик, штокавицу, стандардизjући га наjпре као заjеднички српско-хрватски, а потом као своj, хрватски jезик. Пре тога Хрвати су говорили чакавским и каjкавским jезиком.
Хрватску химну „Лиjепа наша“ на стихове Антуна Михановића компоновао jе Србин Јосиф Руњанин, а први пут jе изведена 1860. године у Глини, у кући Србина Петра Пелеша.
Хрвати се данас поносе са „великим хрватским пjесником“ и генералом Петром Прерадовићем, избегаваjући да наведу Прерадовићево српско порекло.
Наjпознатиjу националну, хрватску песму будницу „Устани бане“, посвећену Бану Јелачићу, написао jе Огњеслав Утjешиновић Острожински, Србин из кордунског села Острожина.
Међу значаjна имена хрватске књижевности, све тамошње енциклопедиjе и антологиjе, сврставаjу Србе: Владана Десницу и Григора Витеза.
Хрватско казалиште и филм ниjе могуће ни замислити без глумаца српског порекла: Пере Квргића, Јована Личине, Радета Шербеџиjе, Ане Карић, Угљеше Коjадиновића… као ни хрватску музичку сцену без Арсена Дедића, Ђорђа Новковића, Слободана Момчиловића (оснивач „Нових фосила“), Нине Бадрић, Владе Калембера…
Срби су створили и децениjама водили наjуспешниjа хрватска предузећа у послератноj Хрватскоj, привредне гиганте: „Борово“, „Гавриловић“, ДТС „Дубровник“, „Југотурбина“…
Све jе то за Хрватску и Хрвате неважно и ништавно у односу на учење Анте Старчевића о Србима као „реметилачком фактору“.

Пише: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top