Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Трагична судбина комшија Жидова

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

У нашу кућу често навраћају и Сингерови, чланови велике жидовске породице. Они имају дућан и биртију, а Бранко, који је хендикепиран (тешко хода и при томе има некакве присилне покрете руку), прави кефе/четке. То су, у ствари, неке три породице, а све их зовемо Сингер. Ту су Полди са кћерком Златом и сином Здравком, те женом Илонком, затим је ту Маргита са кћерком Миром и сином Адолфом. Све су то одрасла чељад. Главну ријеч води “омама” Бранка, мајка Маргите, Ђуке (Ђуре) и Розике, која има синчића предшколске доби. Нитко нигдје није запослен. Сви су код куће, одржавају врт и лијепо двориште. Најчешће нам долази Розика и Полдинова Злата, вршњакиња моје сестре Јованке. Злата је лијепа дебељуца рудлаве косе и највише воли да једе боцке од гуске. Розика доноси разне вијести од људи који навраћају у биртију да посједе уз пиће. Усташе који навраћају углавном се хвале како брутално поступају са Србима, али пријете да ни Жидови неће проћи боље. Сазнали су да у већим градовима Жидови морају носити жуту траку око руке, а неки и Давидову звијезду. Ми не знамо шта је то и каква је Давидова звијезда, али разумијемо да се у великим градовима по томе зна тко су Жидови. У варошу (центру мјеста) постоји још једна жидовска фамилија – Штајнерови. Они исто имају гостионицу – биртију, но они су, као, богатији од Сингерових. Дознали смо преко Сингера да се многи Срби покрштавају у католичку вјеру, а то мисле урадити и они. У том случају их не би тјерали у некакве логоре у Њемачку. Они су у страху од тих логора и о томе доста причају, а покрштавање тешко иде јер то некако одбија жупник Перо Сивјановић. Вјерују да ће се и Срби морати покрстити ако неће да их усташе исто отјерају у логоре. Логора за Србе има и овдје па их неће тјерати у Њемачку. И, ето, Сингерови и Штајнерови су се сви покрстили. Сад се осјећају сигурни, неће их тјерати јер су сада католици.

Поред Трегнеровог плота разговарају Славко Трегнер, домаћин куће, Миле Крамарић из засеока Сталовица и Ђука Сингер. Не знам како сам се тамо прикрпио па слушам њихов разговор. Ђурић (Ђуро Крамарић, јасеновачки усташа, и брат Миле – Милић) је причао како ће усташе за зиму добити чизме, а Ђука, као мало писменији од ове двојице, а и као Жидов из трговачке породице, зачуђен запита и њих и себе: „Откуд ће набавити толику кожу”? Милић му одговори: „Ако не буде доста, огулиће Србима и Жидовима са леђа”. Ђука, некако збуњен, одговори полутврдо: „Па може и тако”. Даље наставише причу како у Босни има пуно четника и комуниста и да ће их усташе овога љета све уништити. А, како рекоше, има их већ и код нас у шуми на Билогори. Главни је, веле, Гецо. Кажу да је висок, јаки, а има велика уста од ува до ува. Наводно га је жандарима дошла пријавити нека жена, којој је дао да му купи цвекове за ципеле (кратки ексерићи широке главе који су забијани у ђонове ципела). Она је морала те цвекове послагати на један пањ, па кад их је послагала, он јој задигао сукњу и ударио њеном гузицом на тај пањ. (Послије рата се потврдило да је била жандарски доушник). Допиру гласови да се досељеници у српске куће, углавном усташке фамилије, боје ићи сами по дрва у шуму, боје се четника и партизана комуниста. Страх се повећао откако је нетко у шуми код Петровића ливада пуцао на лугара Фишла и пребио му руку на два мјеста. Коментирали су како је тај што је пуцао добро гађао кад је оба пута погодио у десну руку, а да му пушка није добро „носила”. Тако добар стрелац, по тој причи, могао је бити само Гецо, а није ни чудо, кад је био жандарски наредник. Негдје у љето усташе су пушкама тукле, пребиле, а затим, наводно, отјерале у логор једног Словенца код кога су нашли карабин без кундака (он је био тишљар, столар).

Жене Српкиње разговарају о жетви – некако се посијало, а сада нема мушке снаге да се жито покоси. Сад кад га некако и пожањемо, питање је тко ће га јести. Све је у знаку неизвјесности. Говори се опет о покрштавању или о одласку у логоре. Сингерови су опет забринути. Долазио им је Златко Посавац из Загреба (његова мама је из фамилије Сингер). Причао им је да је Павелић рекао да све Жидове, без обзира на то да ли су покрштени или не, треба отјерати у логоре у Њемачку. Због мјере опреза, сви одрасли мушкарци Сингерових сваки дан одлазе да раде дрва у шуми, само да нису код куће. И ево зла. Дошле усташе једно доподне, опколили Сингерову кућу и двориште. Чујемо плач укућана, видимо около усташе, неки пролазници застајкују, усташе им машу рукама да продуже. Ми све видимо са нашег дворишта, јер је то друга кућа од нас. Са прозора се виде усташе на тротоару. Ускоро излазе жене са дјецом, од мушких то су Адо (Адолф), стар неких петнаестак година, и мали Оскар. Жене носе цула, неке носе кофере и у пратњи усташа сви одоше у варош (према центру мјеста). Ђука, Бранко, Полди и његов одрасли син Здравко су у шуми, раде дрва. Усташе су некога послале по њих, да дођу кући.

Жито је већ било покошено, па смо ми дјеца чували краве на стрништима. Нешто касније, ето Живка Ромића. Тјера своје двије краве на пашу, па и ја истјерујем наше Милову, Маленку и јуницу Голубу. Скрећемо у сокак. Усташе су ту у Сингеровом дворишту. Међу њима је и Пепа Моћник, бивши кокошокрадица. Ниже наше ограде (окућнице) и Брзинове ограде прикључује нам се Звонко Петровић са кравама мога дједа (син усташе Мирка, Херцеговца). Одмах нам рече са смјешком: „Ето, отјераше ћифуте у логор”, и додаде да су усташе отишле пред мушкарце у шуму. Кад дођосмо са кравама на стрништа уз ливаду, видимо неколико усташа. Ускоро иза нас дође и Пепа. Он је повисок и снажан човјек, помало муца. Усташе имају карабине, Пепа нема. Сви ту сједе или ходају, чекају Сингерове, али не иду ни близу Шиба, мале шумице на супротном бријегу од овога гдје ми напасамо краве. У једном часу, ето, иду Сингерови! Још док су били на врху Басташића крчевина, усташе почеше викати да пожуре. Они застадоше, Ђука се затим врати према шуми, а Бранко, Полди и Здравко наставе према нама. Пошто су они ушли у дубоки дио сокака – пута, а Ђука се на позиве усташа не обазире већ наставља према шуми, ови почеше пуцати. Ђука легне у редове крумпира, па опет даље. Чујемо глас Полдина: „Здравко, врати се”. То понавља неколико пута, очито га Здравко не слуша. Међутим, сад видимо да Бранко, онако клепав (то је тежи статус него шепав), пошто је сишао лијево испод Шиба, доље у ливаду, бјежи према Рингловом бријегу. Већ је претрчао половину ливаде и хвата се бријега, а пред њим је нека старежина, висока трава јер се њива не обрађује. Сад видимо и Здравка. Иде испод Шиба, паралелно са сокаком из кога долази Полди. Очито је Здравко пошао за Бранком, али га је отац вратио. Усташе почеше викати за Бранком да се врати, а према Полдину и Здравку иду с упереним пушкама. Бранко, међутим, онако јадан, клепеса, али одмиче. Прешао је пут са оне стране ливаде, не види се од живице, а затим уђе у старежину, гдје га сада опет сви видимо. Усташе почињу да пуцају, али не погађају Бранка. Још мало и он ће се покушати успети уз високу међу, стрму, која дијели Ринглову земљу од Грубића њиве зване Западна. Пошто усташе не могу да погоде, а јадан Бранко тешко се пење на високу међу, Пепа, усташа кокошокрадица, потрчи да ухвати Бранка на стрмој међи. Таман Пепа пристиже до међе, а Бранко се некако узвлендра и сад су пред њим већ повисоки кукурузи, а и међа је обрасла високом травом. Поче Пепа да се пење уз међу, када се Бранко окрену, извади неку ножину и пође у повољном односу да убоде Пепу опсовавши му мајку. Пепа устукну са међе, усташе опалише неколико метака, а Пепа бјежи натраг. Бранко оде. Усташе, ваљда се боје „шуме”, и не иду за њим. Здравко и Полди ту стоје, усташе чекају Пепу. А он, кад дође, псује усташе што су пуцали јер су га могли убити. Меци су му фијукали око главе тако да се и није даље усудио ловити Бранка. Отјераше усташе Полдина и Здравка преко Грабара у варош, а ми дјеца одосмо кући са кравама. Кад смо дошли у Сталовицу до куће Стеве Смиљанића у коју се уселио Угарковић, ту стоји неколико усташа и причају да је Угарковић видио како је Бранко прешао преко стазе за Малу Барну и да је тамо легао. Објашњава он то усташама, а ови у ту локацију опалише неколико метака. Сљедећих дана усташе су долазиле са запрежним колима и одвозили су ствари из Сингерове куће. Прича се да је сва врата на кући печатио Пепа. У великом смо страху. Отјерали су Жидове, сада смо ми на реду (за нас има логора и у Хрватској).

 

< Нема мушкараца, па се организирају жене                                        Садржај                                         Покрштавање >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top