Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Темељ

Датум објаве: субота, август 19, 2017
Објављено у Далмација
Величина слова: A- A+
Манастир Крупа

Пише: Владимир Фролов

Српска Крајина се oд августа `95 године, по злу опет сећа планираног прогона свог целокупног становништва из југозападног дела, у натовско-хрватској злочиначкој VRA „ОLUЈА“.

Ипак, овог августа ће се живот радовати више од пропасти и смрти, што Србе у Крајини прати, јер се навршава седам векова од писаних трагова постојања немањићког православног манастира, ту на прагу латинскога Ватикана.

Сви повиестничари хрватски, и они црквени и они световни, јединствено и упорно лажу да су Срби тек после Косовског боја чак до мора стигли, бежећи пред отоманским освајачима!

Али, на просто питање ко то зида манастир од тврдог камена у земљи где тобож нема народа православног, да походи ту духовну кућу и да се на извору вером напоји, да се лакше у коштац са недаћама животним ухвати, немају одговор! Ко то беше тако далековид, да скоро осамдесет година пре Косовског боја, „унапред“ сагради манастир за будуће српске прогнанике, који ће скиталачку судбину имати вековима!

Манастир Крупа, како га од памтивека називају домаћи обе вере, заправо именом Успења Богородице у СПЦ уписан, најзападнији је на српском етничком простору уз море Јадранско. Ове ће године славити свој јубилеј, али без свога народа, који је расејан на све четири стране света, одлуком ватиканско-америчког споразума у ком је тадашња Југославија осуђена на нестанак, а Срби у Хрватској као остатак закланог народа, на посвемашње затирање.

Под каменитим Велебитом сa приморске стране, где су латински освајачи дебла одвукли да темеље својим црквама венецијанским ударају, и град на води подижу, док је киша потом спирала опустошену земљу, претварајући је у камењар где ће само поскоци и Буковчанци преживети, никао је немањићки манастир, далеке 1317.године!

Ту, где је граница између три државе, један народ изделила и то сабљом бритком, а не разговором и договором, опстајавали су Срби тврди на вери прадедовској, богати духом, ко сви који се добрано помуче за парче хлеба на шкртој земљи.

Царевине су се играле њиховим судбинама,час су омркнули у једној држави и једној војсци, јер су се тим крвавим хлебом прехрањивали са колена на колено, да би потом у другој осванули да за туђег цара изнова ратују, како би се и даље са три прста смели крстити!

Оци калуђери, упорно и предано чували су сазнање да је то још немањићки храм из времена краља Милутина, казујући народу окупљеном о свецима и ко су и чији су, иако су царевине што милом, што силом, своје натурале.

У књигама староставним остали су записи, да су и Стефан Дечански и цар Душан Силни обнављали овај манастир, дарујући му земљу, иако католички повиестничари упорно тврде да је наводна западна граница српског средњевековног царства била на реци Цетини!

Временом, онај се део српскога народа што се царству земаљскоме приволео, те туђинске скуте пригрлио, истурчи и полатинчи, ту на тромеђи једнога народа.

Памтио је манастир зла времена, отоманске бесне хатове које су исламизирани Срби јахали, алачући за дин и султана, злурадо палећи своју прадедовину, али ни они полатињени нису заостајали у работи доказивања верности Ватикану, не жалећи свето место предака својих!

Паљен и разаран, ницао је изнова попут Феникса, усправљајући се полако али сигурно, урастао и срастао са Буковицом, ту у оази зеленила где речица Крупа натапа плодно поље, а чемпреси казују да је Приморје.

Старешине манастирске, потезале су до далеких православних духовних средишта, да се домогну по које књиге, тада ретке и драгоцене, да се млади свештеници образују, како би народ у вери обдржали, у тим злим временима.

Архимандрит Герасим Зелић, био је један од најупорнијих прегаоца, који је и до далеког Кијева стигао и царичине даре собом повратио, казујући да је руска царица Јелисавета под своје и тај српски манастир узела, бринући о вери својих отаца у окупираним земљама православним!

Бискуп задарски увелико се трудио, Талијани су ту функцију вршили, али није у намери успео, јер су Млеци најпре своју државну корист гледали, а ти шизматици српски беху понајбољи граничари и чувари задарске тврђаве, те су им то њихово православље морали да толеришу, упорно нагризајући српско духовно биће, што се најбоље видело и осетило кад су Отомани најзад преко Динаре потиснути, па Приморје није више било свакодневно угрожено. Кад Млетке смени аустријско царство, настаде зло и тешко време, јер RKC првосвештеници кренуше са насилним унијаћењем, користећи се искуством из далеке Буковине где су огњем и мачем приводили православне унији са Ватиканом.

Користећи гладне године, нудили су храну и семе, само да се Срби поунијате, подижући им добровољно и нове унијатске храмове, које је народ одмах прозвао „роге“, јер су имале по два звоника! Преживео је народ српски и унијате и „роге“, упорно долазећи за Велику Госпојину како кажу домаћи за празник Успења Пресвете Богородице, на манастирску славу, духовном темељу свом!

Тешко разаран од хрватских фашиста и `41. и `95. године, усправио се изнова, да дочека патријарха српског, поглавара свога да га походи за седамстоти рођендан, да се славски колач преломи у немањићкој задужбини, која понајбоље казује, где је и од кад је, народ српски, домаћин ту!

Ту, где су вековима о слави манастирској, Личани који иза Велебита живе, стизали на славу да запевају – „Велебит се наднијо над море, заклонијо моје драге дворе“! Ту, где су некада прекоморски печалбари, долазили на славу да изаберу себи животну сапутницу, па да поново али заувек, оду у далеку Америку, носећи собом икону и славску свећу, као светиње заветне, које на родну груду сећају.

Најновија генерација српских изгнаника, доћи ће из бела света, да походи земљу предака својих, да обиђу гробља разорена од „демократа“ из комшилука, да купе икону и славску свећу, да се осете своји на свом, јер јесте њихово, било и биће, упркос силе овоземаљске која их је оличена у ЕU и NАТО протерала, а хрватски бојовници само су били слуге као и увек, у историји тога краја издељеног у вери, а споменици на гробљима ко неми сведоци казују чији је темељ, и чији је корен, али и чији су злочини!

Знатно старији од многих светиња у демократској ЕU, манастир немањићки казује о народу своме који је претекао, прогнан са своје земље ко Јевреји некад давно, да би се данас поздрављао – „догодине, код Крупе“ – јер манастир неће нестати, као што није ни у протеклих седам векова недаћа, зато што зна, да му се народ његов увек изнова враћа!

Ни demokratski crnokošuljaški bojovnici, ни „Тompson“, ни руља која бесно кличе „уби, закољи, да Србин не постоји“, неће помутити мир манастирски, оци калуђери ће увек изнова да казују о темељу народа свог, који је дубоко у земљи ту подно Велебита, што већ вековима будно стражари над манастиром!

Извор: Фонд стратешке културе

Везане вијести:

Срби да се окупе на прослави 700 година Манастира Крупа …

Манастир Крупа: Седам векова трајања и обнове српске …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top