Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Тајну о смрти монаха открио после пола века

Датум објаве: четвртак, децембар 27, 2018
Величина слова: A- A+

Пошто је завршио телефонски разговор са парохијанином Светом Ковачевић из Берковца, боље рећи из Бање Врујци јер је близу извора настањен и договорио се да сутрадан по светој литургији и освећењу славског жита свечара светог великомученика Георгија – Ђурђевдана посетим његов дом и заједно прережемо славски колач, дође ми на ум да треба да идем да светим водицу Живку Урошевићу у Велишевац.

-Како сам ја заборавио да осветим водицу чика Живку у Велишевцу, а прошао сам му поред куће пре неки дан, када сам се враћао из Радисављевића? Запитах наглас сам себе.

-Чика Живко и није живео овде, ово је први пут од када се вратио из Америке, можда због тога – подсети ме црквењак.

-Могуће, за Стевањдан идем, освештам водицу, отворе ми кућу његови рођаци иако нико ту не живи већ пола века од када је чика Живко у Америку емигрирао од комуниста.

-Идем сада, па после ваља се у манастир Боговађу на бденије, сутра је манастирска слава – Ђурђевдан – рекох црквењаку и поздрависмо се.

Живко Урошевић

Чика Живка сам упознао и Николу Кавају 2004. године у Врујцима у „Комшиној воденици“, ресторан покојног Милована Дикића, великог добротвора врујачке цркве, који је био велики поштовалац Монархије и четничког покрета. Причао је покојни Никола свој животни пут укратко, а и чика Живко који је био један од вођа „Белих орлова“, омладинског четничког покрета. Потом је ухапшен од комуниста и успео је да побегне из затвора да би се докопао Америке где је и живео и није скоро пола века долазио у Србију док није му дозвољено од државе. Видевши да градимо храм у Врујцима купили су нам звоно Урошевићи од 600 килограма и помогли градњу храма. Чика Живка је породица сва у Чикагу, сећам се често је спомињао сина Мишу…

Ушао сам у двориште већ старе куће Урошевића и уобичајено када долазим код парохијана на селу најавим се узвиком – „Домаћине“! Из куће изађе чика Живко, старац али веома виталан и крупан. Види се по његовом држању да га је Бог обдарио природном снагом.

-Помоз Бог чика Живко, ево ја код вас дошао за водицу – рекох му.

-Бог ти помого оче и добро ми дошао. Да и ја дочеках свештеника на прагу свом после толико деценија у туђини –  рече чика Живко а у очима му се виде сузе.

Изљубисмо се у образ три пута по српском обичају, он ми пољуби руку уз речи „Благослови оче“. Би ми непријaтно па склањах руку, он ми рече – нека, нека оче, млад си али ред мора да се зна код нас православаца. Уђосмо у кућу.

-Сада ћу ја да позовем брата Душана, он ми сређује нешто око куће, ми смо комшије али зовемо се браћа по Христу, знашти то већ оче – уз осмех рече чика Живко.

-Знам, него шта и ја вас од сада зовем не више чика Живко већ брате Живко по Христу.

-Е то волим да чујем – рече овај добри старац и оде по Душана.

Брат Дуле Илић, комшија Живков, наставник у средњој школи у Љигу, био је честит човек. Он још тада није био члан црквеног одбора у Врујцима, био је пре члан у Цветановцима, а после овог догађаја годину, две дана постао је и члан и председник црквеног одбора врујачког и члан Епархијског савета, Епархије ваљевске. Нажалост 2016. године уочи светог Архангела Гаврила погинуо је и то баш код цркве врујачке, тј. попео се на мердевине да исправи крст лимени на црквици св. Јована Богослова и мердевине уђу у струјно поље високог напона и на лицу места га убије струја. Бог да му душу прости.

Донесе брат Дуле чинију са водом, брат Живко свећу упали и кандило, ја спремих кадионицу… Помоли смо се заједно Богу и светом Ђорђу, покропих са босиљком освештаном водицом кућу и целиваше крст Живко и Душан. Мало збуњен јер нема иконе св. Ђорђа већ св. Стефана ја ипак рекох:

-Срећан Ђурђевдан, срећна слава да буде!

-Хвала оче и теби срећан празник и свети Ђорђе свима нама увек у помоћ да дође, велики је то Светац. Иначе оче ја славим Стевањдан, али ми драго да си дошао и освештао водицу у мом дому. Нема краја мојој радости.

Брат Дуле и ја се погледасмо и баш ме стид обузео.

-Брате Живко опрости, ја сам нешто био убеђен да славиш и св. Ђорђа и било ми криво што нисам дошао који дан раније, али сада видим да сам погрешио. Што ми одмах не рече да не славиш Ђурђевдан.

-Ниси оче погрешио, рекао бих ја теби али нема греха у молитви. Кад свештеник дође у дом то је празник и Божји благослов. Када то сви схватимо биће нам добро и напретка. Седи да попијемо по ракију и да идемо на ручак сви заједно.

Седох и пописмо по ракију, брат Дуле није он никад пио, био је спортиста професионални.

-Брате Живко ја не могу ни да вас одбијем а не могу ни да стигнем за ручак јер већ је прошло три сата поподне, сваке године идем на бденије у манастир Боговађу код мати игуманије Агније и сестринства.

-Идеш у Боговађу? Е, баш да ти испричам једну тајну коју носим од 1948. Године везану за Боговађу – рече брат Живко

Збуних се и упитах како мислиш тајну? Ти носиш више од педесет година па зар и ја сада носим? Ако је исповест у реду.

-Није исповест, већ тајна коју желим да не однесем у гроб ево и брата Дула овде да чује.

Испричао нам је. Веома потресно.

-Брате Живко, пошто је ово ипак твоје сведочење ајде самном у Боговађу и реци то свима за вечером.

-Хоћу, Бога ради и време је било да се зна и пре али дете моје, знаш ли да су ми ударали цепанице ситне под нокте у затвору комунисти. Бог ме спасао, Бог… Него реци ми хоће ли бити тамо српских попова?

-Како мислиш српских? Ваљда су сви српски, православни.

-Знам, знам што питам, свашта сам се ја нагледо после рата.

ОТВОРЕНА КЊИГА: Доказ да је Илариoн Живанов жртва комунистичког терора

Отишли смо заједно у манастир Боговађу. Сећам се био је и прота Гојко са нама тадашњи намесник колубарски, парох ондашњи боговађски Милан и многи свештеници, преко стотину верника. После бденија игуманија нас позвала за вечеру. Упознао сам је са братом Живком. Седели смо са свештеницима у предњем челу, било је на вечери око сто људи, пуна сала манастирска. Пред крај вечере уз благослов игуманије и проте Гојка који је држао беседу, најавио сам брата Живка Урошевића, српског четника и вођу Белих орлова који педесет година није долазио у Отаџбину и сада када је ту овај времешни старац жели да саопшти једно сведочење везано и битно за манастир Боговађу, а и за нас све у Цркви, све Србе јер се ради о сведочењу страдања српског монаха за Крст часни.

Брат Живко устаде и поздрави све присутне речима:

-Помаже Бог часни оци, високопреподобна игуманијо и преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре! Педесет шест година носим у себи слику страдања вашег монаха Илариона Живанова, пред мојим очима је убијен 1948. године у ноћи уочи Ђурђица. Те 1948. године био сам у затвору у Ваљеву на испитивању. Ноћ уочи Ђурђица увели су у затвор, у просторију где су нас мучили и испитивали једног калуђера, био је крвав и испребијан али се храбро држо. Кажу да га је проказао неки човек из Лазаревачких Ћелија у возу. Питао га је официр пред нама хоћеш ли да ти урежем петокраку или крст као последњу жељу на челу калуђеру, шта више волиш. Монах га је погледао, придигао се, прекрстио се и рекао Крст ми урежи Њему и Богу служим. Затим су му урезали ножем крст на челу. Пре него што ће га убити калуђер је узвикнуо :“Браћо ко преживи нека каже монасима у Боговађи да ми праве на данашњи дан парастос. Ја сам монах из Боговађе зовем се Иларион Живанов.“ Ево  ја вам то преносим драги оци, монахиње, браћо и сестре, требало је и пре али ја сам побегао из затвора и нисам се враћао до ове године из Америке, Чикага у Србију. Ове године ми је држава Србија дозволила и не терети ме ни за шта јер ја злочине нисам ни чинио већ бранио Србију од фашиста и нациста. А калуђеру Илариону је очито била кривица као и стотинама других свештеника што нису прихватали комунизам већ су се држали Бога и Монархије. Нека је вама срећан Ђурђевдан, а нека Бог душу прости оцу Илариону, мученику за Крст.

Сви смо се прекрстили и поздравили брата Живка. Касније брат Влада Гошњић, историчар из Дучића истраживао је о монаху Илариону Живанову и сазнао је да је био игуман у манастиру Каони коју је обновио, потом у Боговађи где га затиче рат. Није волео комунизам. Учио је народ какво је то зло. Комунисти су га ставили на листу за стрељање па се он крио. На путу из манастира Тавне за Боговађу комунисти су га ухапсили у возу и званични извештај Министарства правде Републике Србије се слаже са сведочењем Живка Урошевића у којем стоји да је јеромонах Иларион Живанов убијен 16. новембра 1948. године у Ваљеву као народни непријатељ – лице означено као противник комунистичке власти. Такође је прота Саво Јовић објавио у својој књизи „Утамничена Црква“ извештај Епископа шабачко-ваљевског Симеона Светом архијерејском синоду, цитирам: „Године 1948, исти Епископ извештава Свети архијерејски синод да је убијен „јеромонах Иларион (Живанов), бивши сабрат манастира Боговађе. Он је ухапшен у манастиру Тавни, код Бијељине (Босна и Херцеговина) затим доведен у Ваљево где је од стране Војног суда осуђен на смрт и стрељан, дана 16. новембра 1948. године.“

Живко се упокојио 19. априла 2007. године у Чикагу.

Текст: Свештеник Ненад В. Андрић

Извор: Портал „Тамо далеко“


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top