Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Свједочанство о злочинима у госпићкој казниони 1941.

Датум објаве: четвртак, мај 18, 2017
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+

Затвор - Госпић

Убиjали су свакодневно, одвозили на Велебит и тако убиjали над безданим jамама. Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит, толико су довозили нових заточеника.

Своjу изjаву о хапшењу и убиjању Срба у госпићкоj казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао jе Анте Антуновић из Машалука, у Госпићу 6. jула 1952. године.“ За вриjеме Југославиjе био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мjесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео jе 1941. године Миjо Старачек, приjатељ по идеjама Јурице Фрковића, само мало касниjе Великог жупана за Велику жупу Гацка и Лика са сjедиштем у Госпићу. Одмах jош у априлу услиjедило jе хапшење Срба у Госпићу и околини. Већ у jуну похватале су усташе око 100 Срба, од коjих jе одмах из затвора камионом одвезено њих 40 ноћу у шуму у Личком Лешћу и тамо су побиjени.

Услиjедило jе масовно хапшење Срба, мушкараца, жена и дjеце. Доважани су из разних краjева НДХ-а. Напунила се казнионица и двориште. Старачек и његови Иван Ковачевић, Томо Шарић, Никола Милинковић и други стражари поступали су с њима на наjзвjерскиjи начин.

Улиjетали су у ћелиjе и на разне начине тукли и мрцварили похапшене Србе. Људи су под батинама умирали. Своjим сам очима видио када су мучили и убили у ћелиjи Миливоjа Зеца. Гледао сам када jе Пудић заклао jедног Србина коме се не сjећам имена. Краjновић Никола, старац од 70 година дошао jе у Госпић да си купи духана, ухапсили су га Томо Шарић и Никола Милинковић. Звjерски су га у затвору мучили, одрезали су му уши и нос а тек онда га убили из пушке. Убиjали су их свакодневно, одвозили на Велебит и тако убиjали над безданим jамама. Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит, толико су довозили нових заточеника. О убиjању се ниjе водила никаква евиденциjа. Ноћу су их убиjали у ћелиjама и износили, те их закопавали негдjе вани или их одвозили и бацали у природне jаме у околици Госпића.

Сjећам се разговора стражара Николе Фрковића и Миjе Старачека у ходнику. Фрковић jе упитао управитеља, шта би с двиjе бабе коjе му сметаjу у стану. Старачек jе смиjући се рекао: “Наша jе зграда широка, имаjу се гдjе смjестити и лако их jе ликвидирати.”

Те двиjе жене већ исту ноћ доведене су у затвор и биле убиjене. Једна од њих звала се Мирић, другоj jе било име Злата, а мужу њеном Никола. Мирићка jе тек недавно била дошла из Америке. Биле су богате и добивале су новаца из Америке. Њихова тиjела била су покопана, затрпана тек с мало земље недалеко самог затвора. Имовину су им опљачкали убоjице: Никола Фрковић, Иван Ковачевић, Никола Павичић и други.

У српњу 1941. отишле су усташе и с њима Иван Ковачевић и Томо Шарић у Смиљан по наређењу управитеља Старачека. Ниjе их било од 10 до 15 дана па сам упитао Старачека гдjе су они. Дрско ми jе одговорио да се то мене не тиче гдjе су они, да он зна куда их jе послао и рекао да су они више учинили за ово 10 дана, него ћу jа за 50 година своjе стражарске службе. Нашао сам се увређен и запитао га, шта су они толико учинили, а он ми jе одговорио, да су почистили читаво село

Смиљан од српске гамади. Убрзо сам сазнао да су усташе и наши стражари извршили масовни покољ Срба у селу Смиљану. Поклали су мушкарце, жене и дjецу.

Одмах након тога извршили су покољ српских сељака у селу Смиљанско Поље. Довели су у затвор Симића Лемаjића и jош неколико Лемаjића, њих су с другима отпремили у Јадовно и тамо ликвидирали. Кад сам jедног дана упитао Старачека куда одвозе толике затворенике и шта раде с њима, рекао ми jе да их одвозе на Велебит, а да би и jа требао да видим шта се од њих тамо ради и да видим какви требаjу бити људи коjи су за данашњицу, мислећи на усташе коjи убиjаjу заточенике.

На упит шта се тамо ради, рекао jе да се похапшени доводе к jами и удара их се мацолом или ножем и тко жив, тко мртав пада у jаму.

Послиjе овога разговора приjавио ме Миjо Старачек Великом жупану Јурици Фрковићу, коjи ме jе позвао на одговорност, рекавши ми ако ми се не свиђа служба, да jе напустим…”

Анте Антуновић с.р. Хисториjски архив у Карловцу, кутиjа – злочини.

 

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

 

Везане виjести:

У Теслином родном Смиљану, Независна Држава Хрватска jе побила 119 његових презимењака

На Јадовну jе побиjено Срба за пуне две београдске арене

О крашким jамама, клепету ланаца и истраживању злочина

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top