Svi antifašisti zaslužuju počast

Datum objave: ponedeljak, septembar 24, 2018
Veličina slova: A- A+

U Srbiji će nastaviti da žive dva narativa, o Titu i generalu Mihailoviću. – Oslobodilačka borba je tradicija na koju možemo da budemo ponosni.

Srbi se i danas dele na pripadnike dva antifašistička pokreta (Foto dokumentacija)

Jedan skorašnji datum prošao je i ovoga puta potpuno nezapaženo – 31. avgust, kada je pre 77 godina Loznica oslobođena od nemačke okupacije. Bio je to prvi slobodni grad, neki kažu i u tadašnjoj Evropi, što je i u našoj javnosti manje-više nepoznat podatak. Zato sve više istoričara, naročito onih koji se bave istraživanjima Drugog svetskog rata na našim prostorima, smatra da bio ovaj datum mogao da se uvede kao novi Dan ustanka.

Decenijama je sedmi juli važio kao Dan ustanka, ali je on ukinut 2001. godine, a dvojica srpskih žandarma u koje je pucao Žikica Jovanović Španac sudski su rehabilitovani 2009. godine. Od tada Srbija ne obeležava ustanak protiv fašizma, iako je krajem leta 1941. godine imala slobodnu teritoriju koja se prostirala od okoline Beograda na severu do Uvca na jugu – i to zajedničkom borbom partizana i ravnogoraca.

Ovaj deo istorije dugo je „štimovan” pa su do današnjih dana preživele brojne predrasude. Ipak, postoje pojedinci koji pokušavaju da osvetle događaje iz tog perioda i prikupe valjane istorijske činjenice. Jedan od njih je saradnik Instituta za savremenu istoriju, istoričar Nemanja Dević, koji o ovim događajima iz 1941. sprema doktorsku disertaciju.

Partizani (Foto dokumentacija)

Kakvo je vaše iskustvo, zar istoričari već nije trebalo da nam objasne šta je tačno bilo tokom leta i jeseni 1941. godine?

Istoriografija se bavila temama iz rata prilično sveobuhvatno. O partizanskom pokretu napisano je oko deset hiljada radova, ali neka suštinska pitanja su ostavljena po strani. Na njih nismo dobili odgovore, pa su zato ona i danas aktuelna – posebno pitanja koja se tiču oslobođene teritorije, uzroka i povoda građanskog rata, revolucionarnog terora, uticaja partije na partizanske odrede, profile partizanskih komesara i komandnog kadra i druga.

Zar ni posle toliko vremena?

Socijalistička istoriografija gledala je crno-belo na te događaje, a o njima su pisali razni publicisti, novinari, sami učesnici rata… Jedno vreme je bilo i vrlo unosno raditi tzv. partizanske hronike, a one su, u isto vreme, morale odražavati zvaničnu verziju konstruisane prošlosti. Ni istoričarima nije bilo lako da istražuju i pišu u takvim uslovima gde bi bili prinuđeni da slede „liniju partije”, ali je svaka generacija sa širenjem kruga znanja i većom dostupnošću izvora nosila neki iskorak: radovi iz sedamdesetih su bili mnogo kvalitetniji od onih iz pedesetih, a devedesetih mnogo bolji nego oni iz sedamdesetih godina. I tu se ne radi o reviziji istorije, već o prirodnom, antidogmatskom kretanju nauke.

Borci Jugoslovenske vojske u otadžbini (Foto – kolekcija B.Simeon)

Prosečan građanin zna da je 1941. godine oslobođeno Užice, da je stvorena partizanska republika, ali je manje poznato kako su i na koji način oslobođeni ostali gradovi na toj tada slobodnoj teritoriji?

Tada su postojale ustaničke snage, dakle i partizani i četnici, ali i još dosta naoružanih, nezavisnih grupacija, „divljih četnika” i „divljih partizana”, koji su nekada bili u savezu sa jednima ili sa drugima ili su, pak, delovali potpuno samostalno. Ustanici su stvorili slobodnu teritoriju od 50.000 kvadratnih kilometara koja je zahvatala zapadnu Srbiju niže od Beograd pa do Uvca, deo Crne Gore i Hercegovine.

Loznica je bila prva oslobođena urbana celina. Odred pod komandom potpukovnika Jugoslovenske vojske Veselina Misite razoružao je nemački garnizon, tada je zarobljeno preko 90 nemačkih vojnika, nekoliko četnika je poginulo, a među njima i komandant Misita. Tako je ovaj grad postao i jedan od prvih oslobođenih gradova u Evropi.

Oficiri i komesari Narodnooslobodilačke vojske (Foto dokumentacija)

Koji gradovi su bili pod komandom četnika, a koji pod komandom partizana?

U Loznicu su ušli četnici, ali oni su tada delovali u sadejstvu sa partizanima i nije bilo nikakvih sukoba među njima. Požega je takođe pripadala četnicima i oni su dosta polagali na aerodrom koji se nalazio u blizini jer su verovali da će se tu iskrcati angloameričke snage. I Ljubovija je bila pod komandom četnika, dok je susedni Krupanj, recimo, bio partizanski. U Mačvi su dominirali partizani, a u Pocerini i delu prema Šapcu vojno-četničke snage.

Šta je bilo sa slobodnom teritorijom, kada je ustanak ugušen?

Ustanak je slomljen do kraja 1941. godine i usledile su krvave mere odmazde. Za jednog ubijenog nemačkog vojnika streljano je sto Srba, a najveće odmazde su vršene u Kragujevcu, Kraljevu i Mačvi. Rukovodstvo oba pokreta otpora se povuklo sa te teritorije, partizani su prešli u Sandžak pa u Bosnu, dok je komanda Ravnogorskog pokreta otišla u Crnu Goru. Okupator je relativno lako i uz minimalne gubitke povratio oslobođenu teritoriju.

U čemu je bila razlika u vršenju četničke i partizanske vlasti u oslobođenim gradovima?

Pripadnici ravnogorskog pokreta su 1941. želeli da zadrže stari poredak i sačekaju rasplet na svetskim bojištima, dok su partizani na požurivanje Kominterne hitno stupali u akciju. Već tada su po sovjetskom modelu primenjivali takozvani revolucionarni teror, koji je često podrazumevao ubistva najviđenijih ljudi, sudija, učitelja, delovođa u opštinama, pisara, sveštenika, kulaka, takozvanog klasnog neprijatelja. Većinu ljudstva kod Mihailovića činili su oficiri i žandarmi, a kod partizana komunisti i španski borci. Takođe, na partizanskoj teritoriji osnivale su se klice nove, „narodne vlasti”, a još neka obeležja pokazivala su da se radi o revolucionarnom ratu. To su bili uzroci sve većih neslaganja i docnijih sukoba koji su eskalirali baš u vreme nemačke ofanzive i to je umnogome olakšalo nemački prodor.

Da li je bilo i oružanih sukoba među njima u to vreme?

Bilo je više napada partizana na četnike i obrnuto. U Ljubostinji, u Petrovcu na Mlavi, i još nekim mestima, a najveći je izbio u Kraljevu zbog čega je pala i čitava opsada ovog grada. Dražine jedinice su odnele prevagu u sukobima sa partizanima 1941. i zato je od komunista ubrzo dobio etiketu kolaboracioniste. Ali krajnji rezultat je bio gušenje ustanka i nemačka odmazda i nad četnicima i nad partizanima. Međutim, zanimljivo je da 1941. nije bila godina trajne podele. Kontakti između lokalnih rukovodilaca dva pokreta su nastavljeni i kasnije, a tokom 1942. bilo je i nekih nastojanja da se obnovi saradnja. Blagoje Nešković pokušao je da uvuče četnike u front, a Žikica Jovanović Španac pisao je Draži Mihailoviću s istim namerama.

Pripadnici Ravnogorskog pokreta (Foto – kolekcija B. Simeon)

Tri godine kasnije partizanski pokret otpora odnosi konačnu prevagu. Šta je na to uticalo najviše?

U jesen 1944. nastupio je vrhunac oslobodilačke borbe. Ali, istovremeno, u vođstvima oba pokreta su shvatili da se Nemci povlače i da će vladati onaj ko eliminiše rivala. Ravnogorski pokret biva poražen i vojnički uništen pre svega jer su partizanske jedinice imale veliku podršku Crvene armije i angloameričkih snaga. Danas se ne govori ni o tome šta su partizani oslobodili 1944. bez pomoći Crvene armije i da li bi bili kadri za krupnije operacije bez pomoći saveznika. Prećutkuje se i da su četnici takođe učestvovali što sami, što sa Crvenom armijom, u oslobađanju zemlje, oslobodili su Kruševac, Petrovac na Mlavi, Lazarevac, ali je Crvena armija ove gradove potom predavala partizanima. Partizani su postali pobednici u ratu, ali ono što će njihovu pobedu pomračiti jeste revolucionarni teror. On je prvi put primenjen još 1941. u Užičkoj republici kada je ubijeno više stotina ljudi. Neki jesu sarađivali sa okupatorima, ali dobar deo njih je bio patriotski orijentisan, poput slikara Mihaila Milovanovića. Na kraju rata ubijeno je u revolucionarnom teroru najmanje 60.000 ljudi, a verovatno i mnogo više, i to je bacilo senku na pobede u ratu.

Osim negativnih strana koje smo naveli, šta je pozitivno u partizanskom pokretu?

Kao što smo na Ravnogorski pokret decenijama gledali isključivo negativno, sada padamo u zamku da i partizanski pokret posmatramo isključivo kroz prizmu revolucionarnog terora, a pri tome zaboravljamo na njegovu oslobodilačku borbu, na posleratnu obnovu, na emancipaciju žena i pravo glasa koje su dobile 1945. godine. Najveći broj partizana i 1941. i 1945. nisu bili komunisti, već rodoljubi, koji su se borili podjednako i za nacionalno i za socijalno oslobođenje. I tu imamo još jedno aktuelno pitanje, da uprostim, kako to da su mnogi Srbi 1944. spas videli u komunističkoj revoluciji. Biće da nisu bili zadovoljni onim što su njihovi očevi doživeli 1918…

Šta treba da izvučemo kao pouku iz događaja o kojima smo pričali?

Ako hladnokrvno gledamo u istorijske činjenice, shvatićemo da je Drugi svetski rat u nas bio isuviše kompleksna pojava, i izuzetno tragična, i treba da odamo počast obema stranama, kao i onima koji su stradali na obe strane. U Srbiji će nastaviti da žive dva narativa, o Titu i generalu Mihailoviću, ali je pitanje da li će oni za deceniju ili dve morati da budu tako oštro suprotstavljeni. Oslobodilačka borba je tradicija na koju možemo da budemo ponosni. Građanski rat je tamna strana naše istorije i zato bi, bez usiljene priče o pomirenju, trebalo raditi na rasvetljavanju istorijskih činjenica i, pre svega, na popisu svih ratnih žrtava. A tek kada na pravi način izvučemo zaključke iz ovih zbivanja, istorija će za nas posta ti učiteljica života.

Autor: Dragoljub Stevanović

Izvor: Politika

Vezane vijesti:

Četnici nemaju prava kao partizani

Četnik kome su partizani podigli spomenik

Ispovest Slavoljuba Zakića: Još traje rat četnika i partizana


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top