Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Светомир Арсић Басара: Мој завичај Косово није туђа држава

Датум објаве: недеља, фебруар 25, 2018
Објављено у Косово
Величина слова: A- A+

Академик и вајар Светомир Арсић Басара за “Новости“ о томе како види будућност Косова, каква ће бити улога Европе…

Фото Н. Скендерија
Фото Н. Скендерија

За своје скулптуре, академик Светомир Арсић Басара, најзахвалнији је свом оцу Николи, који га је у селу Севце, на падинама Шар-планине, водио у шуму да заједно секу дрва. Захвалио му се и у приступној беседи у САНУ.

Уметник коме је на Сретење припала Златна медаља за изузетне заслуге у културним делатностима, посебно у области вајарства, дочекује нас у свом атељеу у Малој Моштаници, топлом од пећи на дрва, коју је сам направио. Окружен својим делима – царом Душаном, Косанчић Иваном, Топлицом Миланом, Милошем Обилићем и другим нашим јунацима – крепко газећи деведесето лето и даље ствара. У марту ће имати изложбу у нашем Културном центру у Паризу, а управо данас његови српски витези биће постављени на место будуће Градске галерије на Косанчићевом венцу…

Чувени вајар открива нам да од 1999. године, од бомбардовања не иде на Брезовицу. Не може, каже, туга му је велика.

– Не могу да прихватим то да је мој завичај – туђа држава. То није нормално. Човек од тога може да полуди. Моје село ту постоји одувек. Када пишем о њему, кажем да се не зна када је настало, а ако се не зна, онда је вечно. Створило се ту, није дошло ниоткуда. Срби су се ту родили и живе и никада до сада ту друге националности није било. То село штите високе планине, али оно има и један свој дух да траје. Посебан је то менталитет. Посебан човек као човек, везан за то тло и не може да схвати да неко може да му ремети то место.

РУСИЈА ВЕЛИКА, А НАША ЗЕМЉА
Русија ми је вратила веру у живот – тврди наш чувени вајар. – Приштина је, када сам дошао да живим тамо, била касаба, са турском калдрмом, без канализације, без довољно струје, остављала је утисак тамног вилајета, није нимало била престоница, већ тешка провинција. Био сам на ивици неке депресије, али када сам као гост „сојуза художника СССР“ отишао у Русију, у време прославе педесетогодишњице Октобарске револуције, потпуно сам се препородио. Вратио сам се пун духовне снаге. Велика земља, а наша. Као да сам отишао у неку прапостојбину, као да сам био код деде на селу.

* Како видите будућност Косова?

– Ја то тумачим својом интуицијом. Косово је српско било и остаће српско. То не може нико да нам узме. Америка је сада та сила која има своје стратешке планове и циљ јој је да на Балкану ојача Албанију и Хрватску, а Срби ако могу да нестану. Ма колико се ми правдали пред Европом и желели да јој припадамо, чињеница је да нас они не воле, сматрају нас метастазом Русије и то је главни узрок тих наших несрећа. Али, то је и тачно, јер ми и постојимо захваљујући Русији, без ње бисмо одавно нестали као народ. Још је наш први устанак пропао, јер Русија није била у прилици да га брани, морали су да ратују са Наполеоном. Али, чим је ојачала поставила је ултиматум, па је Милош Обреновић добио државу. Тако су нас и бомбардовали када је Русија била на коленима, у општем распаду. Невероватно је како се усправила, захваљујући Путину, који је већ сада историјска личност.

* Од чега зависи решење косовског проблема?

– Ма шта ми урадили, чини ми се да то ништа не значи. Можемо да потпишемо и да га предајемо, то не важи. Не због нас, већ због стратешких интереса великих сила. Када Русија дође до тога да кроји европске границе, то ће урадити како она хоће и неће да пита шта је ко потписао, јер ништа од тога неће важити. Време сада ради за нас. Америка губи моћ. Неће проћи дуго када ће постати изолована земља. И Кина ће јој још мало поставити услов да се повуку базе које су близу њених граница. Опада и економска моћ Америке, која живи од ратова. После Другог светског рата побила је 47 милиона људи, само у Вијетнаму девет милиона. И то су их пржили пламеном. Та земља треба да нестане, јер њен пример није пут којим човечанство треба да иде. Не може се живети од убистава. Али, Америка је успела и код нас да придобије неке људе, чак то видим и у САНУ. Некима је главно да у својој биографији представе колико су боравили тамо негде, где су их задојили да раде за Америку.

* А каква ће бити улога Европе?

– Она се распада и умире. На мукама је тешким. Прошло је њено време. То су неминовне ствари и ништа не помаже, ни НАТО. Променили су се општи услови живота. Она се развијала у периоду када је ухватила један корак испред осталих. Искористила је подлогу коју је имала, стару Грчку, на којој је наставила да гради државност, а после освајала свет, грабила колоније и развила се у моћни центар културе и знања. Европа је милина једна, са лепим градовима, библиотекама, све има… Али, живот тече даље и све се мења. Сада је она исувише мали простор да нешто значи за свет. У овим модерним стратешким условима, она је идеална мета за гађање модерног оружја. Да смо имали С-300 из кога би могли да гађамо Рим или Беч, не би ниједан авион прешао нашу границу. Али, неспремни смо ушли у рат.

* Деценијама радите скулптуре инспирисане средњим веком, колико је тај период битан за наш национални идентитет?

– Одгајан сам тако да живим у нашој историји. У мом селу је владала неписменост, али су знали народне песме које су нешто величанствено. Цар Душан је у њима жив за наш народ, има своје дворове, ливаде… Он је уосталом тамо и живео и боравио. Када се каже да је Косово свето, то је апсолутно тачно. Није парадигма, нешто што смо измислили. Цела та земља покривена је српством, неуништивим. Када би могла да прича све би рекла, чија је и зашто.

* Члан сте одбора за подизање споменика Стефану Немањи…

– Искористио сам ту прилику да осветлим мало и стање вајарства у Србији. Занимљиво је да је српско вајарство трагично младо. Оно се јавља тек крајем 19. века са Убавкићем. Наша укупна култура развијала се у окриљу Византије, која није неговала облик, него фреске и мозаике. Имамо нешто мало пластике на црквама зиданим под утицајем романског градитељства, попут Студенице или Дечана. Грачаница је чисто византијски стил и ту нема ништа од скулптуре. А у историји вајарства, од праисторије до данас, свашта је створено, од Асирије, Египта, Индије, Кине, Грчке, која је постигла савршенство, Рима, ренесансних ремек – дела… Све то се не односи на нас, за цело то време ми немамо ништа. А скулптура је изузетно битна за стварање државног и националног идентитета, за духовно снажење.

* Зашто је тај конкурс међународни?

– Добру скулптуру може да направи само добар вајар, не може да буде никако другачије. А Србија ништа за вајарство не даје. Први део конкурса за Немању је завршен, али наши вајари су се слабо ту појавили. Међу позванима су два Руса, један Кинез, један Словенац, а Француз није имао времена да се одазове.

* Како би могло да се помогне српском вајарству?

– Ни ја са својим годинама и статусом, никада у животу нисам имао вајарски атеље. У Македонији су мојим вршњацима, професорима, саградили атеље испод Водна. Прави вајарски атељеи су са пробијеним таваницама, где могу да се праве скулптуре од по 15-20 метара. Код нас се скулптура не негује, па облик као израз није присутан у духу српскога човека. Имамо добро, одлично сликарство, а кад гледа скулптуру наш човек је равнодушан, ништа ту не разуме. Нарочито наши писци, што је трагедија. Један од њих је и Добрица Ћосић, који је био моћан, и својим утицајем обезбедио да широм Србије аматер има 30 подигнутих споменика, а да Олга Јеврић, вајар светског квалитета нема ништа. Какав је то парадокс, срамота… Један писац неписмен за скулптуру утицао је да се прави кич, иако је постојао избор, и ту настаје несрећа за културу.

* Постоји расправа у нашој јавности да ли би споменици требало да буду у стилу фигурације, или не. Какав је ваш став?

– Зависи какав је споменик. Не могу се личности представљати апстрактном композицијом, осим ако се не иде у неку крајност, као што је то случај са обележјем Зорану Ђинђићу. Тешко је направити добар споменик. Мислим да је боље да буду у стилу фигурације, али креација мора да досегне такав израз да одражава ово време. Најбољи споменик после Другог светског рата подигнут је у Ротердаму, и посвећен је порушеном граду. Његов аутор Осип Задкин није се изражавао реалистичком формом, јер би био ограничен. Искористио је искуство кубизма, помогао се разлагањем облика, као Пикасо. Рука коју подиже та његова фигура је несразмерна, али то је потенцирано да би се постигла драматичност. Да је радио реалистички то не би имало снагу.

* Која то снага недостаје нашим уметницима?

– Стање у нашој уметности је одраз укупног стања у друштву, општег пада који нас је задесио. Уметност мора да буде храбра. Волим да гледам бокс, у рингу се за време меча одигравају многе драме. Ту може да се извуче поука ко побеђује. Увек онај који издржи ударце, ко устане и када га оборе. Тако је и у животу. Живот је маратонска трка, не траје баш кратко.

ОД СЕОСКОГ СЛУГЕ ДО САНУ

– Растао сам у специфичним условима – прича нам Арсић Басара. – У Севцу сам завршио основну школу као одличан, даровит ученик. Учитељица је покушала да ми помогне да наставим школовање, писала је среским властима, али није помогло. То је било класно друштво, школовала су се мутава деца богатих родитеља, а ја сам у једанаестој години постао сеоски слуга. Четири године био сам слуга-чобан, две радио у руднику и годину дана провео у партизанској војсци. Седам година књигу нисам видео. Моја генерација већ је уписивала факултете, после рата, а ја први гимназије. Покушао сам то да надокнадим разним интересовањима, читао сам Канта, Хегела… али, изгубљено време се не може вратити.

Аутор: Миљана Краљ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Музеј Стефана Немање на месту срушеног Генералштаба …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top