Sveti Ranđel 1944.

Datum objave: petak, avgust 9, 2019
Veličina slova: A- A+

Posvećeno Jelici Mitrović, profesorki Nemačkog jezika u Gimnaziji čiju su majku streljali partizani po ulasku u Leskovac u oktobru 1944. godine.

Svijeće (Foto: Sputnik/Radoje Pantović)
Svijeće (Foto: Sputnik/Radoje Pantović)

Uvek kada odemo na groblje moja majka i ja posetimo porodičnu grobnicu veletrgovca Mitrovića i majka položi buket cveća na – NjEN grob. Samo to – položi cveće na NjEN grob. Zatim nekoliko minuta stojimo – ćuteći. Znao sam da moja majka dok stojimo kraj groba – plače. Taj plač se nije čuo.

Ali, ja sam znao da plače jer je iz tašne vadila maramicu i brisala suze. A znao sam to i po tome što je njena ruka kojom je držala moju ruku drhtala sa prekidima – onako kako je bezglasno jecala.
Na spomeniku izrađenom od sivog mermera, uronulom u guste ljubičaste senke divlje šljive nikle kraj grobljnske staze, na ovalnoj beloj porcelanskoj mermernoj pločici bila je slika starijeg čoveka i kraj nje – rupa. Prazna. Bez slike. I ja sam uvek pomislio da je to s vremenom pločica sa NjENOM slikom otpala sa spomenika.

O NjOJ se nije pričalo kod kuće. Ali je zato majka često iz duboke fijoke na dnu kredenca uzimala kutiju za cipele u kojoj je umotane u kariranoj marami čuvala stare fotografije i razna dokumenta. Iz kutije je vadila fotografiju – i jedan list iz novina. Prvo je dugo gledala fotografiju, a zatim čitala članak na tom listu iz novina.
Uoči slave Sveti Ranđel majka je iz kutije za cipele uzimala NjENU fotografiju i list iz novina. Zatim smo odlazili u crkvu na večernju liturgiju. Dok je trajao obred majka je list iz novina i fotografiju licem okrenutu prema oltaru držala na grudima i bezglasno plakala. Čak i onda kada sam već odrastao i išao u srednju školu moja majka je uzimala NjENU sliku i list iz novina i držeći me za ruku – išli smo na večernju liturgiju uoči slave Sveti Ranđel.

Još od ranog detinjstva znao sam da – nemam babu po majci. Svi moji drugovi iz ulice i škole išli su kod babe, a ja – ne! Pošto to u kući niko nikada nije spominjao nisam ni ja pitao – zašto ja nemam babu po majci kad je svi moji drugovi imaju.

Čak je bila i ulica kojom moja majka nikada nije prolazila. Ne znam zašto, ali i ja, čak i kad sam bio sam – nisam hteo da prođem tom ulicom. Tako nešto slično pričalo se i za Miroslavu, ženu doktora Radovana – ona nikada nije prešla preko drvenog mosta na uglu ulice Cara Dušana. Pa čak ni preko betonskog mosta kod Pošte. Do mosta – da, ali preko mosta – ne!

Govorilo se da se u njoj, kad dođe do mosta – ukoči i otkaže moć i govora i hodanja. Da je to zbog toga što je preko tog mosta uoči slave Svetog Ranđela 1944. prošla kolona zatvorenika Ozne za koje se posle čulo da su ih partizani streljali i da je u toj koloni bio i Predrag, njen sin. I da od tada ona nikada nije prešla preko tog mosta i da više nikada nije jela ono što je njen sin Predrag voleo da jede. Isto ili slično tome bilo je i sa mojom majkom – mora da je postojao veliki razlog zbog koga i njoj to NEŠTO nije dozvoljavalo da prođe tom ulicom. Osim jednom. I to onda kada smo žurili da nas ne uhvati nevreme, kada su se teški, tmasti crni oblaci puni kiše gonjeni snažnim vetrovima ođednom obrli nad gradom preteći olujnim nevremenom. Samo tada se desilo da prođemo tom ulicom jer je majka na trenutak – ZABORAVILA da tu ne prolazimo.

Ali sada, kada posle toliko godina prebirem po sećanjima, mislim da je moja majka. ne misleći na nevreme, to uradila iz navike. Mahinalno. Kao nešto što je uvek radila – da ide tom ulicom. Sada bih rekao – svojom ulicom. I kad smo već bili na sredini ulice ođednom je zastala, kao da se – ukopala pred kućom pred kojom smo zastali i gledali se – ona u nas i mi u nju.

Moja majka je ispružila ruku prema toj prelepoj kući sa velikom terasom ograđenom ukrasnom gvozdenom ogradom, prostranom baštom, gvozdenom kapijom oko koje se oplela ruža puzavica sa sitnim crvenim cvetovima i rekla: – Tu sam rođena i provela detinjstvo.

U toj kući si rođen i ti! Samo tada. I samo tu! Od tada se o toj kući u ulici kojom nismo prolazili više nije razgovaralo. Niti se ikada spomenulo da smo prošli tom ulicom i stajali pred tom kućom…

Ali, postoji u nama nešto pritajeno. Nešto bolno što odlažemo u nepoznate predele misli za neku drugu, povoljniju priliku da bude dorečeno. A sada ćuti u našim mislima i traži puteve i razloge da se pojavi i čuje u neko drugo vreme za razgovore koje sada i da ih vodimo – ne bismo razumeli.

Ali, to više neće biti ovo vreme kada me je moja majka na večernjoj liturgiji držala za ruku i bezglasno plakala, već će to biti razgovori koji će me i pored bolnih opiranja da se to dogodi – preseliti u vreme koje će mi nemilosrdno, ogoljeno do samih oštrih ivica istine odgovoriti na pitanja čije sam odgovore kroz ceo život izbegavao da znam – zašto ja nisam imao babu po majci i zašto nisam ništa znao o kući pred kojom smo stajali i majka plakala, a ja se pribijao uz nju i stiskao joj ruku ne znajući šta se to zapravo događa…

… Mnogo godina kasnije, kao nekada s majkom, ja sam sam odlazio na groblje i na NjEN grob, ispod rupe na spomeniku od sivog mermera polagao buket cveća i zatim dugo sedeo na klupi kraj groba u gustim, toplim senkama stare divlje šljive.
Preturajući po dokumentima u kutiji za cipele naišao sam i na list iz novina i fotografiju koju je majka nosila na večernju misu uoči slave Sveti Ranđel. To je bio članak iz feljtona lokalnog lista o ideološkim obračunima po ulasku partizana u grad oktobra 1944. godine i likvidaciji „narodnih izdajnika“ „radničkih krvopija“ i svih drugih „ideoloških protivnika“ koji koče uspostavljanje „narodne vlasti“, i s kojima se treba nemilosrdno obračunati…

Čitaoci su pisali redakciji, a neki su i lično dolazili u redakciju i s nevericom pitali – da li je zaista bilo tako kao što piše u listu da su „oslobodioci“ septembra, oktobra, novembra 1944. i kasnije likvidirali „narodne neprijatelje“. I ako jeste – kako je moguće da se o tome što se tada događalo decenijama ništa ili vrlo malo znalo ili samo nagađalo. Neko je čak spomenuo da je sve to vešto skrivano iza rasklimatanih godina kada su „rodoljubi“ i „naši“ imali pravo da znaju sve i pravo na – sve, podrazumevajući i „likvidacviju“, a oni koji nisu „naši“ – ništa, pa čak da ni na to NIŠTA, kao „izdajnici svoga naroda“ – nemaju pravo, podrazumevajući i pravo na pošteno, časno suđenje!

U 33 nastavku feljtona koji je moja majka istrgla iz novina, čuvala i nosila na večernju misu posebno piše o likvidaciji izvesne Olge Mitrović…
„Odmah po ulasku u Leskovac partizani su uhapsili Olgu Mitrović. Pedeset šest godina kasnije u dvorišnoj zgradi poznatog leskovačkog advokata razgovaramo o ljudima koje su partizani likvidirali prvih dana po ulasku u grad. Zima je pri kraju i u ogolelim granama drveća u dvorištu advokata i susednim dvorištima bljeska sunce i podseća na dolazak proleća. Iako je iza događaja o kojima pričamo više od pola veka, sećanja su sveža.

Na jednom od saslušanja šef Ozne je tražio od nje da mu kaže koji su sve ljudi radili za Gestapo.
– Gospodine, kaže Olga, ja to niti mogu da kažem – niti znam!
– Gospođo – dajem vam rok od nekoliko dana da razmislite i ja vam garantujem da ćete biti oslobođeni ako kažete ljude koji su sarađivali sa Gestapom.
Ali, ona je ostala pri svom – da ona to ne zna. I Olgu vrate u podrum. Posle nekoliko dana ponovo je dovode na saslušanje..
– Gospođo – jeste li se predomislili? Hoćete li reći ili ne?
– Ne, gospodine – ja nemam šta da se predomišljam. Ja ostajem dosledna onome što sam rekla da o tome ne znam ništa!
– Gospođo, znači – među nama je sve završeno!
– Završeno je, gospodine!, kaže Olga.

I Olgu su streljali.

„Ne pamti se takav Sveti Ranđel kao što je bio te 1944. godine. Iz svih delova grada dolazio je narod – ljudi ispunjeni strahom i puni zebnje jer se toga dana kroz grad proneo glas da će uoči slave Svetog Ranđela partizani zatvorenike oterati iz zatvora i streljati. Da će zatvorenike provesti ulicom Cara Dušana a zatim će kolona proći preko mosta i dalje ulicom prema Bolnici.. I svi koji su čuli za to i čiji su rođaci bili u zatvoru Ozne došli su kod bolnice.

Pred ponoć okupio se ogroman broj ljudi – stajali su sa obe strane ulice od bolnice pa sve do okružnice (raskrsnice). A, noć je bila slavska, sutra je Sveti Ranđel – bilo je hladno, nebo vedro i puno mesečine. Kolona zatvorenika i partizana na konjima naišla je tačno u pola jedan iza ponoći. Zatvorenici su bili vezani konopcima dva po dva i kolona je bila dugačka od kraja bolničkog zida gde je kapela pa sve do raskrsnice.. Sa obe strane kolone na konjima su jahali partizani sa uperenom puškom. Na trotoaru uz bolnički zid i dole prema raskrsnici i s druge strane uz park – narod, narod – ljudi viču i guraju se – svi hoće da priđu zatvorenicima, a stražari one koji žele da priđu koloni tuku kundacima i navode konje na njih…. “

List iz novina sam vratio u kutiju za cipele i kutiju ponovo stavio na dno fijoke od kredenca.
Fotografiju moje babe Olge odneo sam kamenorescu. On je preslikao na belu ovalnu porcelansku pločicu i tu pločicu sa slikom moje babe stavio sam u rupu na mermernom spomeniku na porodičnoj grobnici veletrgovca Mitrovića…

Sava Dimitrijević

Izvor: Nova naša reč

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top