Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Света Петка и Срби у Пламену

Датум објаве: недеља, април 30, 2017
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+
cr-moskov-1.jpgИсторичар и књижевник Мр. Миле Дакић у своjоj збирка приповедака „Бол у прсима” подсећа нас на потресна страдања Срба у Хрватскоj. Из поменуте књиге овом приликом одабрали смо приповетку „Света Петка и Срби у Пламену” Не да би вас „хранили” мржњом већ да се не заборави – на такав заборав немами право ни због пиjетета према невиним жртвама.

Јутрос су жене подраниле. Око цркве Свете Петке на Коларићу чекаjу с храном у кошарама. Биjеле се рокље и повезаче. Ту jе и понека дjевоjчица жутим рупцем подбрађена. Хрватски воjници поручуjу да ће натпоручник о свему одлучити. Ромиња прољетна кишица. Ниски сиво црни облаци журе према Дебелоj коси.

Из Вргинмоста у Воjнић зуjе талиjански тенкови и камиони. У њима су усташе. Избацуjу двадесетак свезаних Срба и затвараjу у православну цркву Млада Неђеља. Чуjу се кундачења и jауци. Кроз Воjишницу, према Воjнић Колодвору, на далеки пут, у њемачке логоре и Норвешку пjешачи више стотина мушкараца. Око њих су усташе с пушкама на готовс. На Биљегу пуцњава. То Миле Благоjевић и Јандре Перић бjеже и падаjу погођени.

Цестом из Купленског корачаjу четири људске сподобе. Анка Мандић с дjецом свог брата Милића. Журе у Воjнић. 

– Аjмо пилићи моjи. Можда се туђи људи сажале, кад виде три босоноге сиротице, без маме. Бог jоj души дао мjесто. Имаjу и они срце. Даће Бог, па ће туђи људи пустити вашега таjу… 

– Теткице моjа, Нине и Бране носе таjи ручак, а jа? 

– Е, ти ћеш Драгице носити жлицу, jер без жлице не би било ручка… Да вас може виђети покоjна мама Љуба. Да види како њен пород спашава свога ћаћу… Док живите, морате знати да jе покоjна Љуба, лака jоj земља била, пуно волила вашег тату Милића. Увиjек jе око њега нешто тетошила, чешљала, чешкала по глави, прала му ноге и нокте резала. 

– Теткице моjа, зашто су туђи људи одвели мога таjу? 

– Рано моjа, то само ђаво знаде! Кажу да jе то зато, што страни људи не признаjу наше цркве и нашег Бога. То ћеш ти боље знати када будеш велика и када научиш читати књиге. 

У Воjнић улазе без риjечи. Пред црквом усташе и домобрани. На ражњу пеку теле. Припремаjу гозбу. Дjеца потрчаше према вратима цркве. Ниски крезуби стражар пунећи пушку виче: 

– Камо стоко сврабљива? Натраг, или сте готови! 

Стражар jе искесио зубе, покварене и труле шкрботине. Дjеца застаjу. Гледаjу и у страху узмичу од наоружаног човjечуљка стравичног изгледа. На његовоj нахереноj капи свjетлуца слово “ У „. Потсjећао jе на авети из прича ђеда Николе Благоjевића. 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/cr-moskov-1.jpgС двоjицом усташа у цркву улазе: допуковник Анте Мошков и усташки логорник Миjо Жунац. Пратиоци су понизно отворили врата. Мошков jе гласно наредио: „Напоље”! Ухапшени Срби су у колони излазили. Пети по реду био jе Милић. На лицу ране и огреботине. Доња усна расjечена и натечена. Мала Драгица jе заплакала и замолила тату Милића: 

– Дођи таjко, кућа jе сама!

Анка jе клекла пред Миjу Жунца и тражила милост, спомињући сироту дjецу. Пришао jе Мошков. Пун себе, охол и суров, заповjедник Павелићеве тjелесне боjне, одгурнуо jе Анку и дрекнуо:

– Води ту гамад одавде!

Колона jе кренула према Коларићу. За њом jе Анка с дjецом, носећи у наручjу малу Драгицу. А она мала и сићушна, сузне очи ниjе скидала с ћаће Милића. Разjарена руља усташа с пушкама у руци трчи из Воjнића према Коларићу. Успут хапсе српске цивиле. Вичу, кундаче, трче и сабиjаjу колону:

– Хаjде народе на покрст! Или католици, или ништа!

На цесту jе истрчао усташки официр, дерњао се, млатарао рукама и наредио:

– Моjа сатниjа натраг!

Неки се вратише, а други наставише пут. С лиjеве стране, на правцу према Коларићу, пред малим зиданим кућерком лежи побиjена породица. Ту jе и осмогодишњи дjечак. На зиду су крвави отисци његових прстиjу. У малу и ониску сеоску дрвењару, поред цесте упада усташа Париповић. Изводи петнаест годишњег дjечака и уврштава у колону. Укућани заплакаше. Насилник поново свом снагом отвара врата и наређуjе:

– Ова врата, да никада нитко ниjе затворио! Кажите да их jе заувиjек отворио Хрват и усташа Париповић! Сунце вам србокомунистичко! Ништа нисте научили!

Српски народ jе довођен са свих страна. На њивама су остаjали коњи и алатке. У двориште \уре Косиjера трком jе ушао Париповић. Узима лопату. Оштрицу наслања на земљу. Дланом притискуjе врх држалице,  па кроз стиснуте зубе, колутаjући очима проциjеди:

– Требаће нам ова алатка. А, можда и неће…

Бацио jе лопату на кровиште штале и упао у кућу, урлаjући попут вепра:

– Да ли ви знадете, да сам jа усташа од тисућу деветсто тридесет друге године? Маjку вам српско православну! Никад се памети нећете дозвати! Брже строжаке на сред куће! Палити! Све вас треба запалити!

С цесте се jавио роjник Фрањо и позвао хрватског воjника Париповића да пожури у правцу брежуљка  и цркве Свете Петке на Коларићу.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/crkva-kolaric.jpg

Згариште СПЦ Свете Петке на Коларићу, гдjе jе хрватска воjска 26. априла 1942. усмртила и спалила 106 српских цивила

– Бjеже, бjеже! Удри по несланом Јовану! – издерао се воjник – усташа Пипан Девчић.

Први jе, у покушаjу биjега убиjен лугар Никола Благоjевић, а затим: Драгић Маћешић и Никола Падежанин. Николу jе пресjекао митраљески рафал. Његова цриjева и плућа се расуше по живици…

У цркви народ. Измучен, претучен. Шћућурили се људи. Чекаjу главног… Стражари претражуjу џепове лугара Николе Благоjевић. У цркви жагор:

– Шта ово значи? Каква jе то држава? Што оће од нас? Ми смо овђе рођени! Ово jе од ваjкада наша земља. Шта смо им криви? Побиће нас, као оних 27, прошле године у Шаулским лукама… Ма, људи неће нас побити. Још Ивановић jарак, Шаулске луке и Капењак у Петровоj гори нису оплакани! А, Јуца jе био људина. Да ниjе побjегао , остао би и у Шаулским лукама. Варали су народ, да су га убили и да га негдjе у граби пси лижу. За њим jе пуцало преко стотину усташа и домобрана. Ниjе му суђено. Јуца jе jунак, а ми смо бабетине! Јадна нас маjка родила! Лиjепо нам jе jош прошле године говорио наш учитељ Жарко, да освjедочене лопове не чекамо код куће…

Немоjте људи тако! И прошле године, у августу су затворили 60 људи у цркву Млада Неђеља. Тукли су и неколико убили. Можда су и били криви. Ниjесу све побили. Било jе ту понижења, а посебно када су увели оног 13 годишњег усташу, да нашим горостасима разбиjа носове, док крв не процури. Такав jе ваљда рат. Данас jе овђе и господин Жунац. Ниjе, ваљда заборавио, кад смо га носили на раменима, против воље власти и присилили радикале, да баш он буде живинар у нашем краjу…То нам jе, што нам jе! Погледаjте кроз окно. Око цркве jе све више усташа. Горе, на брдима су домобрани. Ја  знам само то, да усташама не треба вjеровати. Јуче сам се у то до краjа увjерио. У кућу Боже Вучетића ушао jе усташа, његов познаник из Цетинграда. Били су заjедно у воjсци. Божо му jе приредио гозбу и дао овећи смотак куна. Кад су пристигли остали, усташа jе пришао официру и нешто шапнуо. Божу су одвели до оближњег грмечка и убили. Све jе то jасно! Људи, нас више нема! Ви можда и не знате, како су у Штакоровици, тамо иза Крстиње, славили 10. април, прву годишњицу своjе државе. У сjенику су запалили 22 жене, више дjеце и стараца. Око ватре су играли и пиjанчевали…

Страх и бљедило. Биjеле маjе су крвљу попрскане. Модрице на образима, руке изломљене. Лица воштана, погледи укочени, као они на зиду и иконама, светачки. Породице се држе за руке. Само жене и дjеца jецаjу. Ушао jе натпоручник, намргођен и биjесан. Стао jе испред убогог народа:

– И остале жене уведите!

Док су улазиле, натпоручник шета и лупка чизмама по црквеним подним плочицама. Чудесна jека… Зауставља се, фиксира уплашени српски народ и пита:

– Тко jе од вас наjстариjи? Нека изиђе!

Људи се комешаjу. Траже погледима, ко би то могао бити…

– Наjстариjи сам jа, jер сте лугара Николу убили, jави се Стеван Напиjало.

– Тко jе кога убио? Како се усудиш лагати? Мрцино! Што да радимо онима коjи лажу и коjи су се дигли на нашу младу хрватску државу? Него.., колико ти jе година, старкељо?

– Па ето, закорачио сам седамдесету.

– Како се зове ова црква?

– Па, то jе наша Света Петка, господине.

– Нисам те питао чиjа jе, него како се зове!

Натпоручник прискочи Стевану и одвали три шамара, коjи затетура, али се одржа на ногама. Дjеца се узнемирише. Чуло се jецање и лупкање зубићима. Толики народ, а све се чуjе. Чула су се и срца и крв у жилама… Неко зуjање у ушима… Натпоручник се опет усмjерио према Стевану:

– Питао сам те старкељо, само за име, а кад већ тако добро знаш, реци ми како се зове она ваша православна, или ортодоксна богомоља у Воjнићу?

– Ако мене питате господине, оно jе Млада Неђеља.

Добро учиш, старкељо! Данас jе та ваша недjеља, како кажеш, Млада Неђеља. Тамо смо у Воjнићу требали приредити ову мису. Да ли jе тако старкељо?

– Мора бити, како ви кажете, господине, тихо изусти Стеван.

– Некултуран си стари! Толико причаш самном, а jош се ниси представио! Тjераш ме на зло, копиле влашко! Како се зовеш?

– Ја сам Стеван Напиjало, покоjног Павла…

– Право српско име имаш Стеване! Овдjе си крштен, боље рећи регистриран, као копиле и jедна туга више за нашу хрватску државу?

– Есам, господине.

– Да ли си овдjе вjенчан?

– Есам, jош 1982. године.

– Да, да… Ти си за мене право откриће. Овдjе си крштен и вjенчан.

– Да, господине.

– А, да ти ниси у роду са Стеваном Првовjенчаним? Ћутиш Стеване… Ако првим вjенчањем ниси успио постати Првовjенчани, постат ћеш то другим, данас овдjе… Красно, красно! Сутра шаљем извиjешће нашем дичном Поглавнику и Равнатељству за jавни ред и сигурност, да Срби више у своjоj историjи немаjу Стевана Првовjенчаног… Дуго смо вас носили за вратом, Стеване. Јучер су ваши партизани на Биљегу убили десет наших усташа, десет хрватских витезова… Сунце вам крваво и недjељу данашњу! Убили су и мога врсног приjатеља др Владимира Чанића… Зато сви данас, и не само зато, умирете овдjе! Гдjе су вам сада ти ваши партизани? Ми смо држава и нама се полажу рачуни! Умjесто да тражите милост, ви се буните! А, морали бисте знати своj положаj и што значи изрека нашег дичног Поглавника, да Србе у Хрватскоj треба свести на ништа.На ништа! А ви сте ништа, само под земљом. Ми то и не таjимо! То jе политика ове државе! Прошле недjеље одметници у Геjковцу убише 15 усташа Поглавникове тjелесне боjне. За њих ћемо се данас молити на наш усташки начин. О рањенима нећу говорити. И њих jе било толико. А, знате ли ви, Власи и бунџиjе, тко су припадници Поглавникове тjелесне боjне? У Италиjи су 10 година припремали стварање ове државе, да jеднога дана, уз помоћ наших моћних савезника: Њемачке и Италиjе добиjемо своjу независност. Ниjемци и наше славне построjбе, под заповjедништвом витеза Месића, су под Москвом и Стаљинградом, а ви се дижете на устанак? Болеса и умоболна нациjа, руља биjедника. Ето, то сте ви руљо неотесана!

– Али, господине, ви знате да ми ниjесмо ништа криви. Ми смо сиромашан сељачки народ, jави се Теодор Гушић… Познам вашег оца. Трговали смо и частили се на карловачком плацу. Он би нам био свjедок у невољи… Радите ви од нас стариjих, што вас jе воља. Пустите дjецу, ову неjач и жене. Имаjте срца! Не чините зло њима пред овим олтаром, пред очима светаца наших. Ако треба умриjети, нека мушкарци умиру! Тако jе овђе ваjкада било. Мушка jе чељад у ратовима умирала. Краjина jе ово била господине…

Натпоручник Миjо Латковић се подиже на прсте, извади пиштољ и цикне:

– Не спомињи мога уваженог оца. И он jе прославио ускрснуће наше хрватске државе! Ви не само да сте наивни, него и блесави. Каква Краjина? Нема jе већ 60 година… Неjач! Каква неjач? Сви бисте сутра пуцали! Дигли сте се на државу! Жгоље! Имамо тенкове, зракоплове и топове! Имамо моћ! А ви? Сви ће те данас умриjети, и то баш овдjе!

Глас му jе одjекивао, одбиjаjући се од звоника. Звецкали су свиjећњаци, лустери и кандила… Натпоручнику jе пришао усташа, предратни учитељ у Тушиловићу и замолио:

– Немоj тако. Колегиjално те молим. Обоjица смо школовани. Знамо и праштати. Што радиш од ових људи?

Натпоручник се окрену. Снажно затабана ципелама и цикну:

– И ти! Сентиментална мрцино! Ако не можеш гледати, напоље! Ево, од свих ће живjети само ова црнопута жена, ова црнка! Ха, ха, чудна жена. Дониjела мужу jело. Што jе jео, jео jе, али никада више!

Милена моли:

– Господине, пустите ми мужа. Имам злата код куће…

Натпоручник иронично:

– И твоjа глава злата вриjеди, љепотице! Усташе! Радите своj посао! За све су одговорни: Париповић и Пипан Девчић! А ти црнка, поведи ме у своj златни рудник.

Сjевнули су ножеви. Црква jе за трен била у крви. Плећати Милић Вучетић скаче на Пипана, али га остали усмртише. Метеж, ножеви и крв. Вапаjи и плач дjеце за родитељима, за браћом и сестрама. Јауци и запомагања…А, они, туђи, никад виђени само су резали гркљане, клали и опет клали. Крв и хроптање. Тек понека разговиjетна риjеч: мама, тата, сине, jедини збогом. Проклетници! Сjеме вам се затрло!

Натпоручник с троjицом усташа иде за Миленом према Леденику. Драга се у наручjу расплакала. Њен плач jе прекривао крикове ужаса. Тек jе навршила годину, а овог трена постаjе сирота. Никад више неће видjети тату Бранка. Препознавала jе његов лик, смиjешила му се и звала га Баjко.

Јауци и jека смрти престаjу. Из Свете Петке се извиjао високи црни дим. Прекрио jе кућерке села Коларића. Ношен вjетром путуjе према Воjнићу и Петровоj гори.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/crkva-u-vojnicu.jpg

Хрватски воjници испред Православне цркве Млада Неђеља у Воjнићу

Милена jе изниjела нанизане дукате, своj мираз и свадбене милоште. Натпоручник jе радосно погледа и довикне:

– Црнка, ниси ме преварила! О, да. Заиста jе то златни рудник. Него, имаш ли млиjека или ракиjе?

– Имам господине!

Дрхтавим рукама jе изниjела из подрума ракиjу  и понудила. Испричала се натпоручнику, да ће млиjеко дониjети кад пресвуче малу Драгу, што jе оваj, очито задовољан дукатима одобрио.

Милена се, с Драгом у наручjу, иза штале домогла шумарака Дебеле косе. Трчала jе шуштећом шумом. Стално се обазирала и прислушкивала. Никако да утврди, чуjе ли своjе или туђе кораке, да ли jе неко дозива или jоj се причињава? Када стане: помисли: стали су и они. И поново тако, све до сутона и села Бурића. И у Горњем Будачком ватра. Видjела jе како партизански командант, овдашњи сељак и комуниста из села Свињарице, Милутин Кошарић пали дрвену православну цркву, ремек дjело сеоске и црквене архитектуре из 18. виjека. С њим jе у друштву комесар Групе кордунашких партизанских одреда, Хрват и карловачки комуниста Већеслав Хољевац. Очито задовољан и раздраган трљао jе руке и добацио своме саборцу Милутину:

– Нека гори. Све нека гори! То jе у нашем интересу! Биће више пролетера!

Милена jе испричала паризанима, шта се десило у цркви на Коларићу, а jедан ће од њих:

– Слушаj ти мене! Ја сам друг комесар 1. чете. Колико су ти усташе платили за ову пропаганду? Страшиш оваj поштени народ. Ниђе ни риjечи о тим гњусним лажима! Да ли ти jе jасно? Да немаш ту малу у наручjу, ишла би у тринаjсти батаљон! Лажна пропаганда се у нашем покрету строго кажњава, другарице!

Милена се повукла и шапутала у себи:

– Боже даj, да jе ово  сан. Можда jе друг комесар у праву?

Чврсто jе стисла своjу сиротицу и наставила пут код родбине у Перић Село.

Натпоручник у Леденику с пратњом претражуjе Миленино стање, обилази шталу и стожине, подиже даске на буњишту, а Милене нема. Угледао jе грм и схватио да га jе црнка преварила. Пиштољем jе решетао према пропланцима Дебеле косе.

Дим jе наткрио воjнићку котлину. Кров цркве Свете Петке се руши. Варнице, као душе свjетлуцаjу, дижу се и гасе негдjе високо. Пламени jезици пуцкетаjу. Извлаче се повиjено кроз полупане прозоре. Младо липово лишће усахло, а црни нагорjели огранци сабласно стрше у небо.

Кроз прозор сеоске дрвењаре ужас jе гледала Ката Вукобратовић. Пратилац натпоручника Миjе Латковића, припит и раздраган, подругљиво пита старицу:

– Пече ли те бако, Света Петка jако? Ката jе, крстећи се, расплетене косе, без риjечи гледала оваj пакао земаљски.

У зао час су, тога jутра поранила дjеца Милића Мандића. Хтjела су да нахране свога таjкана. Пониjели су  здjекицу сира и комад погаче.Заклани су пред његовим очима. У ватри, с њим сагорjеше: тринаестгодишњи Никола, деветгодишњи Бранко и седмогодишња Драгица, суза татина.

На цести, поред црквеног згаришта, натпоручник Миjо сусреће пса. Мами га и даjе крух. Из поповог стана износи мантиjу и набиjа псу око врата, па из свег гласа:

– Хаjде псино! Обиђи села православна! Понеси свете водице! Посвети некрсте и антикрсте! О, хо! Добро ти стоjи светачко рухо… Па, ти си ванредан влашки поп! Јест, да ти недостаjе брадица… Предпостављам, да се и не осjећаш добро. Мислим на мирис тамjана. Ово ти jе наjвећи дим црквеног кандила у повиjести православља… Видиш да душе твоjих вjерника с димом иду без повратка, право у небо… И ти си њихов! Сузне су ти очи, битанго србоправославна!

Пиштољ се огласио пет пута. Пас се стровалио у грабу испод живице, трзаjући ногама, замотан у светачку мантиjу попа Душана Малобабића,коjег су усташе с попадиjом Миленом и слушкињом Анђелиjом Кресоjевић заклали на истом мjесту, осам мjесеци раниjе.

Натпоручник се, у друштву своjих пратилаца спуштао коларићком низбрдицом, преко моста и упутио кроз димну завjесу необична мириса према Воjнићу. Згариште jе пуцкетало и варничило дуго у ноћ.

У огњу ове древне богомоље, с иконама и успоменама изгорjели су:

ИЗ КОЛАРИЋА: Божић Милоша Дмитар ( 1885. ), Божић Николе Милић -Баjт ( 1887. ), Ивошевић Теодора Јован ( 1902. ), Косиjер Михаjла Ђуро ( 1895. ), Косиjер Михаjла Јован  ( 1903. ), Косиjер Ђуре Владимир ( 1925. ), Кресоjевић, Марка, Никола – Џино ( 1898 ), Падежанин Милића Никола ( 1870. ), Опарница Милић ( 1908 ),

ИЗ ЛЕДЕНИКА: Мартиновић лазе Ана ( 1893. ), Мартиновић Дмитра Мила ( 1899. ), Мартиновић Михаjла Милош ( 1922. ), Новаковић Саве Миле, Везмар Марка \уро (1900. ), Везмар Милића Милка ( 1903 ), Вукобратовић теодора Анелиjа ( 1910 ), Вукобратовић Јована Бранко ( 1920 ), Вукобратовић Јанка Даница ( 1900. ), Вукобратовић Милоша Душан ( 1920. ), Вукобратовић Нинка Душан ( 1910 ), Вукобратовић Јанка \уро ( 1896 ),Вукобратовић Милића Јован ( 1883. ), Вукобратовић Михаjла Љубица ( 1889. ), Вукобратовић Теодора Љубица ( 1923. ), Вукобратовић Теодора Марко, Вукобратовић \уре Михаjло ( 1914. ), Вукобратовић \уре Миле ( 1922. ), Вукобратовић Јована Милица ( 1918. ), Вукобратовић \уре Никола ( 1926. ), Вукобратовић Дмитра Павао ( 1924. ) и Вукобратовић Михаjла Станко 1911. ).

ИЗ КУПЛЕНСКОГ: Благоjевић Васе Марко (1909.),Благоjевић Милоша Миле (1897.), Благоjевић Миле Дмитар (1925.), Благоjевић Васе Миле (1899.),лагоjевић Лазара Никола (1872.), Благоjевић Стевана Станка (1901.), Добросављевић Нинка Михаjло (1887.), Докић Павла Марко (1906.), Докић Павла Миле ( 1898.), Гушић Максима Теодор (1903.), Гушић Петра Анђелиjа (1885.), Хаjдин Стевана Марко (1904.), Хрстић Николе Марко (1901.), Кресоjевић Игњатиjе Божо (1884.), Маћешић Милоша Драгић (1926.), Маћешић Птра Драгић (1908.), Маћешић Петра Миле(1911.), Маћешић Петра Милић (1918.), Маћешић Дмитра Милић ), Маћешић Миле Петар (1887.), Магарац илић (1918.), Мандић Павла Анка (1907.), Мандић Милића Бранко (1933.), Мандић Милића Никола (1929.), Мандић Милића Драгица (1935.), Мандић Павла Милић (908. ), Мандић Марка Петар (1922.), Михаjловић Марка \уро (1900.), Михаjловић Гаjе Милка (1903.), Напиjало Симеона Цвиjан (1875.), Напиjало Милоша Драгић (1918.), Напиjало Павла Драгић (1885.), Напиjало Томе Драгић (1885.), Напиjало Стевана Драго (1914.), Напиjало Јанка Јулика (1885.),Напиjало Миле Љубица (1928.), Напиjало Илиjе Марко (1896.), Напиjало Јована Марко (1885.), Напиjало Боже Милић (1884.), НапиjалоДрагићаМилић (1912.), Напиjало Лазара Милић (1888), Напиjало Цвиjана Милош (1905.), Напиjало Николе Нинко (1907.), Напиjало Цвиjана Симо (1907.),Напиjало Павла Стеван (1873.), Сипић Симе Миле (1926), Сипић Велимира Милош (1925.), Вила Васе Мирко (1913.), Вучетић Милоша Даница (1930.), Вучетић Ката (1896.), Вучетић Миле Милић (1912.) и Вучетић Теодора Милош (1907.).

ИЗ РАДМАНОВЦА: Џодан Милоша Васо (1895.), Гушић Јанка Станка (1878.), Новковић Драгића Софиjа (1905.) и Новковић Јандре Станка (1890.), Новковић Станка (1900).

ИЗ ОСТАЛИХ СЕЛА: Ђипало Ђуре Боjа (1918.) из Цвиjановић Брда, Јурић Јанка Марко (1925.) из Кнежевић Косе, Кораћ Ђуре Анка (1902.) из Горњег Воjнића, Крагуљац Јована Миле ( 1905. ) из Чремушнице, Ловрић Драгића Раде (1921.) из Цвиjановић Брда, Магарац Ђуре МИлић (1920.)из Крњачког Грабовца, Перић Милића Новак (1895.) из Будачке Риjеке, Петрић Миле (1895.) из Свињарице, Петрић Вида (1900.) из Свињарице,Радуловић Илиjе Мила (1910.) из Воjнићке Пољане, Тодорић Јована Милица (1917.) из Свињарице и Цукар Мићо из Кордунског Љесковца, Црнковић Анка из Кључара, Перић Драгица из Кључара, Перић Софиjа из Кључара, Бастаjић Илиjа из Пркоса, Ловрић Раде из Бабиње, Слуњ.

—– о0о —–

Нижу се прољећа и године, а зидине цркве Свете Петке на Коларићу ћуте и подсjећаjу на крвави априлски прољетни дан… Гачу jата врана и гавранова. Мjесто крваво и тужно другуjе с црним тицама. Осипа се, зjапи и провируjе камење брижним рукама слагано. Зуб времена га растаче и дроби.

Некад се овдjе пjевало, крстило и вjенчавало. Чула се оjкача, дангуба и четверожица, играло кукуњешће, крушка, милица и сељанчица. Одавде су и кубуре и мужари и звона одjеке у села слали, на благдане подсjећали, мртве на вjечити починак испраћали…Стоjе сиво црвене зидине од камена и цигле саздане. Стоjе и криjу вапаj, пламен, ужас невољу и голготу српскога народа. Говоре изгледом стравичним и jатима црних тица на липама из давнине.

У овоj пламеноj гробници, на светом мjесу, хрватска воjска ножем и огњем усмрти 26. априла 1942. године стотину и шест Срба: из Коларића, Леденика, Купленског, Радмановца, Цвиjановић Брда, Свињарице, Крњачког Грабовца, Будачке Риjеке, Воjничке Пољане, Горњег Воjнића, Кнежевић Косе, Чремушнице и Кордунског Љесковца…Сабласно зjапе зидине окружене стољетним рањеним липама и крештећим крицима злосjетних и злослутних, врана, чавки и гавранова

Пише: Мр. Миле Дакић

 

Извор: Српска политика и Кордунски споменар

 

Везане виjести :

СВЕДОК

Будни сањамо завичаj!!

Суђење пjеснику Мили Дакићу

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

Прећутани Миле Дакић

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштаjу из притвора




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top