Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Svedočenje o ustaškom divljaštvu: Na Kupresu kosili Srbe po livadama

Datum objave: sreda, januar 23, 2019
Objavljeno u Ostala stratišta
Veličina slova: A- A+

Žikica Đorđević, prognan sa Kupresa pre dve decenije, kazuje o stradanju porodice Spremo, čijih je 126 članova ubijeno. Spaljeno 82 ljudi u jednom danu.

Kupres – Kao vreo talas vetra pred kugom, tako su se i teške mučne glasine o stradanju kupreških Srba i naše porodice Spremo, širile čitavom Kupreškom visoravni. Ali narod nije verovao u pogrom. Ko da odustane od svoje kuće. Zemlje. Livade nekošene. Konja. Stada. A reč „kama“ šapatom se prenosila među zabrinutim porodicama.

Žikica Žika Đorđević, potomak Sprema, beleži svedočenje preživelih predaka i govori za „Novosti“:

„Zlo je 1941. stiglo kao poplava, tako naglo da ljudi nisu uspeli da se sklone. Da pobegnu od pošasti, od zveri. Zatečeni su na njivama, u svojim kućama, u štalama i tu svirepo poubijani.“

Dok razgovaramo u njegovom poslednjem pribežištu, u centru Bele Palanke, u kojoj nastaje njegov roman, kaže nam da ova potresna saznanja nema pravo da zadrži samo za sebe.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/kupres3.jpg

Spaljeno 82 ljudi u jednom danu (Foto: Novosti)

„Mora da se zna da su kupreški Srbi stradali zbog naše pravoslavne vere, svojih vekovnih korena. Verovali su da nisu skrivili ništa komšijama Hrvatima. Računali su da će ih stare veze, komšijske, pa i kumovske, spasti užasa.“

Potresne beleške i ispovest kao da nemaju kraja.

„Leto, 1940. godine, Kupreška visoravan. David Mršo iz sela Vrila, ozloglašeni ustaški koljač, govori Simi Nikodinoviću iz Rilića, rođaku porodice Spremo: „Nikodinoviću, oštri kosu, ali nemoj da žuriš, jer je ovo poslednja godina tvoje kosidbe.“ Ove reči slušalo je još dvadesetak kosaca, Rilićana. Adam Pavlica, uzrujan ovom porukom, uzvratio je: ‘Kako to misliš, Mršo, kad tako govoriš?’“

Stigao je odgovor: „Pazite dobro šta ću da vam kažem. Za godinu dana, neće biti vas Srba, ili nas Hrvata.“

„Bilo je očigledno da je ovaj ustaša još tada dobro bio upoznat sa planom i namerama NDH“, kaže Đorđević. „On, nažalost, nije bio jedini, jer je Pavelić u Kupresu imao mnogo pristalica.“

Mart. April. Maj 1941. Kako vreme odmiče sve je više zločina. Porodica Spremo, redni broj smrti 126. Godine stradalih: od dve do devedeset.

Osvanuo je 6. jun iste godine, ponedeljak, i veliki svetac, Duhovi. Pijačni dan u Kupresu. Ustaše zatvaraju sveštenika Marka Popovića i s njim dvanaest Srba iz okolnih sela: Miloša Spremu iz Begova Sela. Cviju, Petra i Stevu Spremu iz Odžaka. Boru Spremu iz Kupresa. S njima i Antu Ivića iz Zlosela, Dušana i Manojla Šešuma iz Rilića. Lazu i Nikolu Pivača, Dušana Zubića i Stanka Matića iz Blagaja. Svi povezani rodbinskim vezama i svi ugledni u svojim sredinama.

„Dugo se nije znalo šta je sa njima“, priča Žikica Đorđević. „Hrvati su govorili da su odvedeni na prisilni rad, ali nije bilo tako. Iz Kupresa su prebačeni u zatvor, u Bugojno, a odatle na neko od brojnih stratišta. Samo bog zna kakve su muke podneli pre smrti. Saznalo se kasnije da su sveštenik Marko Popović i Boro Spremo izdvojeni i ubijeni u šumi Jusufa Spajića, na putu prema Gornjem Vakufu. Ostale su pobili u Kožvarici, u šumi na levoj strani druma Kupres – Bugojno.“

Bile su ovo pripreme za masovni, potpuni pokolj Srba na visoravni. Već u julu, ustaške vlasti u Kupresu počele su sa ostvarivanjem tog plana.

„Upućeni su pismeni pozivi uglednijim ljudima u svakom srpskom selu… Kao treba da dođu u Kupres. Da se „jave u opštinu“. Ko god je otišao, nije se vratio. Ko se nije javio, ubijen je na kućnom pragu. Na njivi. U kosidbi. Za mnoge, leto 1941. godine, bila je i poslednja srpska kosidba. Iz sela Donjomalovčani ubijeno je jedanaestoro Srba, dok su kosili na livadi Tikvici. U Vanovoj dolini i Žlibinama, 30. jula, sa livade je odvedeno sedam kosaca i oterano u Kupres, a sa livade Fratelja – petorica iz porodice Rudić iz Rilića, 48 kosaca i tri čobanina iz Blagaja. Svi su pobijeni.“

Ovim ubistvima rukovodio je Marko Mihaljević. On je, do avgusta 1941. godine, kada će početi masovni pokolji, ubio 120 Srba sa Kupreške visoravni.

Početak avgusta. Treći dan. Noć. Crne uniforme opkolile kuće porodica Spremo i Gligurića. Akciju predvode Sarajlije. „Pali baklje“, prolomilo se. I baklje su se upalile, a kuće Sprema i Gligurića postale su buktinje. Noć su parali jauci onih koji su živi goreli. A oni koji su pokušali da se spasu uhvaćeni su i saterani u jednu štalu. Ustaše su oko štale brzo primile seno. „Goni stoku, neka gori“, komandovao je Ante Čičak.

„Osamdeset dve srpske duše bile su saterane u ovu drvenu pojatu, beleži svedočenja Žikica Đorđević. „Zbijeni u toj štali, žene, deca i starci. Spolja se čulo jedino: ‘Pali, pali, neka gore’.“

21. avgust 1941. Nad Kupresom se još nije razdanilo. Sam dan kao da nije želeo da svane, pa se čudna pomrčina nadvila na samim mestom. Sve je slutilo da i ova borba svetlosti i mraka ima neku poruku. Da li će prevladati mrak?

„I toga dana dogodio se strašan zločin ustaša“, kazuje Đorđević. „Povezli su ih autobusom na stratište prema Koprivnici, ali nisu mogli ni dotle da ih trpe. U autobusu je bilo dece, žena i trudnica Dobrila Bajko. Pored jame Kožvarica, u autobusu je nastupio sodomski pir. Prizori su već viđeni u filmu ‘Okupacija u 26 slika’, Lordana Zafranovića. Možda je Zafranoviću upravo ovaj zločin i svedočenje o njemu poslužilo za jednu od najpotresnijih scena u našoj kinematografiji.“

Novo jutro. Zločin u autobusu nije mogao da se sakrije. Zločinci su se prvi pohvalili svojim „delom“. Među njima bilo je i onih koji su pokušali da rakijom u kupreškim kafanama speru osećaj nedela.

„Anto Kuna je posle jednog takvog rakijanja ispričao sve. Rekao je: ‘Bilo bi bolje da smo ih izveli iz autobusa, a ne da ih tu koljemo, pa me pitaju po Kupresu, što je onako krvav autobus. Ja nisam nikog ubio u autobusu. Ja sam to, lepo, ispred autobusa’.“

Kad padne noć

Neko bi mogao da pomisli da nije naročito teško breme ovakvog nasleđa. Sećanja. Teško je, i ja zbog toga nisam srećan čovek. Najteža mi je noć. Nema sna. A kad dođe, stignu i slike. Jer krv nije voda. Ova u meni je, koliko Đorđevića, toliko i porodice Spremo.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Ispovest: Kako je ubijeno 126 članova porodice Spremo


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 komentara za Svedočenje o ustaškom divljaštvu: Na Kupresu kosili Srbe po livadama

  1. Šešum Saša je napisao:

    Tuga to nam se desilo 1941g pa91g zato što praštamo a to se netreba praštati nego pamtiti pricati da nam se više nikad desi

  2. stavre je napisao:

    da u pravu ste samo nisu to ljudi nego neman

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top