Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Свједочење дивосељанки које су се успјеле живе извући из Јарчје јаме

Датум објаве: субота, август 6, 2016
Величина слова: A- A+

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Пробиjаjући се из обруча у Крушковачама, дио народа се нашао у околним шумама и шипражjу, а наjвећи се упутио падинама Велебита и Височице у намjери да се пробиjе до Почитељске Дулибе. Приликом прочешљавања шуме, усташама jе пало у руке 48 мушкараца, жена и дjеце, коjе су одвели на Аланак, диjелом побили, поклали и полуживе и живе бацили у Јарчjу jаму.

ЈАРЧЈА ЈАМА jе jедна од многих крашких поjава у средњем Велебиту изнад села Аланка. Као природна риjеткост могла би бити интересантна из туристичких и спелеолошких разлога. Знаjући за њу, локлани усташе су предложили да се искористи као масовна гробница за народ побуњених села. Јама jе дубока, настала jе протицањем надземних и подземних вода, коjе се повећаваjу од сниjега и падавина, честих у овом диjелу Велебита. Јама има неколико камених прагова, коjе ерозиjа воде ниjе могла да разори. Ако баците било какав предмет у jаму, он не стиже до дна, веће се задржава на поjединим праговима.

Усташе су изабрали ову jаму да би у њу побацали преживjеле људе, жене и дjецу из Дивосела, коjи су похватан у самом збjегу као и оне коjи су ухваћени у шуми око Крушковача приликом бjекства.

О тешкоj трагедиjи 48 Дивосељана у Јарчjоj jами на Аланку под Велебитом испричала нам jе Мариjа Почуча из Дивосела, коjа jе са своjе троjе дjеце бачена недотучена у jаму, али jе успjела да се жива извуче из jаме.

Њихове приче преносим у цjелини:

Мариjа Почуча, сељанка Дивосела
Мариjа Почуча, сељанка Дивосела

»На дан 2. августа 1941. године – каже Мариjа Почуча – избjегла сам са свекром и троjе неjаке дjеце у збjег Крушковаче између Дебеле главице и Височице, гдjе се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Послиjе два дана, усташе су извршили напад на збjег у саму зору. Настала jе жестока пуцњава на све стране из пушака и пушкомитраљеза. Проломили су се jезиви повици усташа: »Опколи, хватаj живе.« Киша jе падала у току ноћи. Дjеца су била озебла и гладна. Настало jе бjежање куд jе ко знао, а нико ниjе знао камо бjежати.

Нас неколико с дjецом почели смо бjежати к Велебиту. Било нас jе неколико жена и дjеце и jедан стари човjек. Сви смо се били склонили у jедну jаму, али су нас усташе примиjетили и похватали. Старце одмах убише, а нас остале одведоше у усташки логор у Крушковаче, гдjе су прикупљали све оне коjи су пронађени живи у шуми. Ту jе настао нови покољ и крваво оргиjање. Тукло се и убиjало чиме се стигло. Броj убиjених ниjе био одређен, већ jе жртва бирана према прохтjевима за мучење.

Гледала сам своjим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а jа и дjеца од страха од земље одскачемо. Сви коjи су били мало више рањени, одмах су на мjесту убиjани. Чим jе пала ноћ, из логора су одвоjили људе, мушкарце од жена и дjеце и све побили. Нас су прикупили и jедан од њих одржао нам jе говор, рекавши отприлике:

– За све су то криви ваши људи, jер се не покораваjу властима, а власти се мора покоравати, па ма каква она била. Ко jе прав, ниjе морао бjежати од куће, а онаj коме jе неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сада вам jе код куће све уништено. Видите ли колико jе ту народа погинуло. Све зато што сте бjежали! Да нисте бjежали од куће, не би вас нико дирао. Свако од вас нека дође у опћину и приjави се, па ћу му дати храну, робу, стоку и све што му jе уништено. Сада идемо на Аланак. Тамо ћемо преноћити. Сутра ћете добити исправе и сваки нека иде своjоj кући и нека више не бjежи. Стариjи и неjачи нека сjедну на кола, возиће се.«

»Четвора кола су се брзо напунила старим и изнемоглим народом, и тако кренусмо на Аланак. Пошто смо мало поодмакли, коњи су стали и нису могли даље. Ми смо се одвоjили и пошли даље. Усташе су сав народ у колима поубиjали и ми их више нисмо видjели. Нама су рекли да jе народ из кола пуштен своjим кућама, те да ћемо и ми сутра бити пуштени. Кад смо ситгли на Аланак, одмах су нас оградили бодљикавом жицом.

Како вам се чини? Запита jедан од усташа. Рекосмо да нам се чини као ономе ко jе у неприлици. Ту су нас задржали jедан сат, а потом су нас пребацили у шуп сељака Луке Дошена. На вратима шупе су постављени усташки стражари с пушкама и ножевома на пушкама.

У шупи смо ноћили двиjе ноћи, без хране и воде. Тукли су нас, мучили и називали разним погрдним именима. Питали су да ли неко има сат, златан прстен или нешто слично, jер ћемо одговарати ако се то код неког нађе.

Дjеца jаучу од глади и жеђи. Траже да пиjу воде. Дошенов син Милан, усташа, донесе кофу пуну воде и поднесе jе под лице сваког дjетета, али ником не даде да пиjе. Измицао jе кофу испред њихових ручица, коjе су се испружиле да би захватили воде. А дjеца само плачу и вичу: – Даj, даj!

Наjедном су нас извели из шупе. Било нас jе педесет троjе. Рекли су нам да нас воде у Госпић, одакле ћемо ићи на рад, да ништа од ствари не носимо, jер ћемо тамо добити све што нам треба.

Међутим, умjесто да идемо у Госпић, нашли смо се одjедном пред jамом. У jами jе већ било чабркљавих (окресано дрвеће са шиљцима) дрва да би се на њих народ набадао и мучио. К jами смо ишли сви, jедан до другог, а усташе око нас и никуда се не може побjећи. Двоjица су нас с ножевима чекали покраj jаме, а двоjица су нас држали за руке. Тако су нас боли и отискивали у jаму. Дjецу су моjу бацили приjе мене, Милку од три године, Душанку од године дана и малог Бранка од два мjесеца. Задали су ми седам рана и бацили ме за дjецом у jаму. Кад смо сви били у jами, бацили су на нас камење и наjзад jедну бркљу.

Дно jаме било jе прекривено крвавим лешевима. Они коjи нису били дотучени, очаjнички су jаукали и тражили помоћ, али jе ниjе имао ко дати. Било jе и живог народа коjи се могао кретати.

Чим jе престала пуцњава и бацање камења, jа сам се усправила и рекла: – Тко може, нека иде ван. То сам jош jедном поновила, али jе неко рекао: – Нећемо ван, тамо су усташе. Ја сам се при том два пута онесвиjестила и чим jе несвиjест попустила, помоћу баченог дрвета успjела сам се извући из jаме ван с мишљу да радиjе погинем него да се и даље мучим. Била сам сама, jер нико од живих ниjе хтио са мном.

Дjеца су била мртва.

При изласку из jаме нисам нашла усташе. Даље нисам могла већ сам се увукла у грм и чекала залазак сунца. Затим сам кренула шумом изнад Алака, исцрпљена без снаге. Од пада мрака па до зоре успjела сам прећи свега пола километра.

Кад сам изашла из шуме, сунце се рађало. Уђем у jедну кућицу у коjоj ниjе било никог, узмем jедан пешкир и добро се стегнем. Одатле пређем у предио зван Поточине и ту дочекам ноћ.

У току ноћи стигла сам своjоj кући. У њоj ниjе било ничега, све jе било полупано, опљачкано, стучено. Изишла сам под стог и ту преноћила. Сама сам, ни за ког жива не знам. Двиjе ноћи и два дана сам ноћила у шуми без икога и ичега.

Ту су ме сутрадан нашли Ђуђа и Гоjко Вуjновић, коjи су пошли своjим кућама послиjе покоља, да виде jе ли ишта остало. Они су ме одатле одвели у Почитељ, гдjе сам се прикључила осталим избjеглицама из Дивосела. Међу њима сам нашла три жене коjе су изишле живе из jаме, Јелу Станић, Мариjу Почучу Стакину и Саву Јерковић Душанову. Тада сам сазнала да jе jош двоjе људи изишло из jаме.«

Тако jе завршила своjу причу Мариjа Почуча из Великог Краjа, маjка храбрости, коjа jе невиђену снагу показала кад су jоj пред jамом истргли из руку троjе неjаке дjеце и бацили у jаму.

ПЕРА ЦВИЈАНОВИЋ, jе други свjедок коjи jе успио да изиђе жив из Јарчjе jаме и остави нам своjу трагичну исповиjест, забиљежену за будуће генерациjе Дивосељана, да буду непрекидно будни према неприjатељу.

Испричала jе слиjедеће:

»Ја сам се сакрила са своjом породицом у шуми Крушковаче. Мислила сам да смо тамо потпуно сигурни. Још моj муж Дмитар рече:

Е, овдjе нас не би нашли да нас траже и годину дана. Али оно што jе за нас изгледало немогуће, ипак се догодило.

Међу усташама коjи су претраживали шуму била jе неколицина из оближњих села, коjи су познавали сваку стазу. Опколише нас и искрснуше пред нас са свих страна. Њихови заповjедници рекоше нам да се ништа не боjимо, jер да ће нас одвести на сигурно мjесто у Госпић.

Довели су нас до неких кућа у засеоку Аланак. Овдjе су скупљени на jедном мjесту, сви они коjе су тога дана усташе ухватили, млади и стариjи, мушкарци, жене, дjевоjке и дjеца од наjмањих до стариjих дjечака.

Усташке крваве баjонете и униформе и њихови избезумљени животињи погледи нису обећавали ништа друго. Везаше нам свима руке на леђа и поведоше нас. Ускоро видjесмо да нас не воде у правцу Госпића, већ у гушћу шуму Велебита. Знали смо да нам се приближава краj.

Уз очаjну вриску дjеце и маjки дођосмо до дубоке, на први поглед покривене, jаме – провалиjе. Онако као смо редом долазили, усташе су jедног по jедног пробадали баjонетима и бацали у провалиjу. Видjела сам своjим очима како сусjеди и остали људи, полуживи, полузаклани, стрмоглавице падаjу у jаму. Усташе су урлали од весеља, наслађуjући се млазевима крви, коjа jе куљала из прободених тиjела.

Догураше и мене до провалиjе. Отимала сам се, али су ме њих двоjица догурали. Трећи ме прободе и гурне баjонетом према отвору jаме. Осjетим да падам. У паду сам ударала час у jедну, час у другу страну провалиjе, док се нисам стропоштала до дна. Пала сам на леђа и сва стучена нисам се могла ни помакнути. Гледала сам како падаjу нове жртве и слушала ужасне крикове. Маjке у паду зову своjу дjецу, а дjеца зову маjку. Стењање у полумраку jазбине свуда око мене, свуда лешеви и полуживи људи. Пипам да се мало помакнем, а за прсте ми се лиjепи нешто топло. То jе крв, крв се циjеди са стиjена провалиjе.

На jедном краjу провалиjе, вукући се по дну, нађем свога мужа Дмитра и кћер Милеву. Бацање одозго се заврши. Горе се зачу вика. Усташе нагрнуше и сручише на нас громаде камења и некакву греду. Викали смо од ужаса. Одозго се просу киша танади. Стисли смо се уз крвљу заливене стиjене. Паљба дотуче jош неке коjи су били живи. Тренутак затим настаде тишина.

Не чувши више гласове и кукњаву, крвници одоше, мислећи да смо сви мртви. Тек тада настаде jаук и запомагање. У црноj маси тражили су се поjедини чланови породице, дозиваjући се избезумљеним, изнемоглим гласовима. У провалиjи се нашло живих нас jеданаест. Били смо при свиjести, али ошамућени од страха и мука. Кад смо се мало смирили, почесмо се договарати да се извучемо из провалиjе.

Била сам снажниjа од осталих и они се преко моjих леђа попеше до ужег отвора. Наставише пењање раскрвављеним лактовима и кољенима. Изишли смо ван, и ноћ провели у шуми.

У зору крену моj муж Дмитар да извиди гдjе се налазимо и никада се више не врати. Вjероватно jе наишао на усташе и био убиjен.«

Тако заврши своjу причу стара Пера и наслони главу на суве, уздрхтале руке.

Али ни Јарчjа jама ниjе посљедње мучилиште преживjелих Дивосељана из Крушковача. Она jе само jедна од карика у ланцу мучилишта коjа су смишљена у усташким главама ради гашења побуне у устаничким краjевима.

Подигнути споменик закланим и погинулим у Крушковачама 4/5 августа 1941. године
Подигнути споменик закланим и погинулим у Крушковачама 4/5 августа 1941. године

Из књиге: Дане Раjчевић, Монографиjа Дивосела 1527 – 1945, издање 1990; стр: 188-192

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Свједочење дивосељанки које су се успјеле живе извући из Јарчје јаме

  1. драган поповић je napisao:

    Најважнији и највећи Српски политички пројекат у наредној деценији би требао да буде довођење Хрватске и Европске уније да признају геноцид над Србима у НДХ.
    Само признање са свим политичким и културолошким последицама може да доведе до нормализације односа између Србије и Хрватске. Та истина треба једном за увек да се недвосмислено установи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top