Sve će to NATO pozlatiti!

Svakog dana, uši su nam sve punije NATO-a. Ne može proći dan u Srbiji, a da neko ne spomene NATO. Ili smo mi mazohisti, pa toliko volimo one koji su nam najviše zla naneli, ili je sve veći broj Srba plaćen da spominje ove nepomenike.

Ne znam otkad se to u ovu zemlju uvukla navika da najviše volimo one koji nas najviše mrze, a da najviše mrzimo one koji su nam pomagali? Do kada će taj NATO biti preči od nas samih? Samo se bavimo nekakvim ulascima u organizacije i otvaranjima poglavlja, a živimo u zemlji iz koje svi izlaze i sve se zatvara. Majku nismo u poslednje vreme spominjali koliko puta nam je NATO prešao preko usana. Imamo li se mi čime pametnijim baviti? Postoji li u ovoj zemlji neki unutrašnji problem ili su nam svi problemi preko granice? Ponašamo se kao idealna zemlja dok su nam ljudi nam siti gladi, a gladni sitosti. Ako su naši najveći problemi ulazak u NATO i EU, onda smo mi zaista srećan narod.

Gde je onaj narod koji je pamtio one koji su mu naneli zlo? Ne razumem koji su se ovo naselili u Srbiji, pa vole da ih neko onako šeretski i bratski opali šamarom ili im puca u čelo, pa se posle njihovi bližnji tom ranom ponose i hvale?

Srbija je posle NATO „intervencije“ postala večiti invalid! Ko to ospori, taj je plaćen da osporava, ili prosto voli da laže. Neko dođe u našu državu, baci na nas ko zna koliko bombi i sada nam, kao zaljubljenoj šiparici, šapuće na uvo da nas voli, a mi mu verujemo i trčimo da živimo sa njim.

Koliko bombi je bilo dovoljno da zavolimo NATO? Koliko vrisaka je bilo potrebno da shvatimo da i oni nas vole? Koliko rasparčanih ljudi po ulicama je dovoljno da ta „intervencija“ preraste u zločin? Koliko dece je bilo potrebno da pogine da bismo mi shvatili da smo konačno odemokraćeni? Koliko pljuvanja u lice je dovoljno da se NATO ovde odomaći? Da li je tri meseca terora bilo dovoljno, ili je trebalo više kako bismo o vama mislili sve najbolje? Šta nam to niste oteli silom što nam sad nudite ili tražite? Je li išta ostalo posle NATO „oplemenjivanja“ srpskog naroda? Da li je bilo važnije, na dan smrti mati Fevronije, spominjati Stoltenbergovu posetu ili nju? Kako nas nije sramota da ekipe iz Kine dolaze da snimaju film o štetnosti NATO bombardovanja? Zašto mi to ne smemo da uradimo? Ko nam brani, ako ne mi sami sebi?

Nedovoljno je reći da podsećamo na onog sina iz naše čuvene pripovetke kojeg otac čeka iz rata da vidi koliko je ranjen. Kada ga je dočekao i video da nema nogu, tešio ga je da to nije ništa i da će se sve normalno nastaviti. E pa taj sin je danas Srbija, a na Blagoja kazandžiju ne podseća niko drugi do Jelena Milić. I žao mi je što slova prljam i ponižavam pripovetku koristeći ih kako bih nju spomenuo.

Ona je ta koja stoji i pridržava današnju novu Srbiju govoreći joj za izdaju, porobljavanje, prodaju, obmanjivanje i teško ranjavanje: „Sve će to NATO pozlatiti!“

Međutim, pošto je ova zemlja demokratizovana i sloboda govora je zagarantovana, a to nam je NATO omogućio bombama, ja više, videvši glavne aktere ove priče, mislim da nije u pitanju pripovetka, već basna!

Autor: Milan Ružić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Milan Ružić: Pismo predaka | Jadovno 1941.

Bombe su padale, a vi ste se smejali | Jadovno 1941.

Visoki Dečani | Jadovno 1941.

Šaranova jama | Jadovno 1941.