Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Сусрет са историјом: Тајна српске кривице

Датум објаве: недеља, фебруар 12, 2017
Величина слова: A- A+

Како је пре једног века измишљена и наметнута одговорност нашег народа. Каква је веза између Сарајевског атентата и рушења зида испред моста на Ибру

Руководство из тридесетих година: Г. Димитров, П. Тољати, В. Флорин (седе); О. Кусинен, Д. Мамулски, К. Готвалд и В. Пиецк (стоје)
Руководство из тридесетих година: Г. Димитров, П. Тољати, В. Флорин (седе); О. Кусинен, Д. Мамулски, К. Готвалд и В. Пиецк (стоје)

Средином деведесетих година прошлог века амерички новинар Питер Брук, ваљда једини из ове наше новинарске бранше са оне друге стране Атлантика који је понешто више разумевао кркљанац у „балканском лонцу“, једном приликом је написао:

– Кад Срби нападну Хрвате криви су Срби!

– Кад Срби нападну Муслимане криви су Срби!

– Кад Хрвати нападну Србе криви су Срби!

– Кад Муслимани нападну Србе криви су Срби!

– Кад Хрвати нападну Муслимане криви су Срби!

– Кад Американци нападну Сомалце криви су Срби!

Ових неколико духовитих натукница готово да суштински објашњавају однос према Србима који траје безмало читав један век. Наметнута, измишљена кривица Срба за све што се дешавало у овом делу Старог континента, нажалост, траје до ових дана.

Тај однос према Србима биће подједнак како у Европи, тако и у првој и другој Југославији. И не само то, колективну кривицу Срба за све недаће васцелог света прокламоваће и прва комунистичка држава – СССР, као и њена творевина Коминтерна, која је била организација свих комунистичких партија света. И сви они у домену својих интереса смишљали су казну за овај „реметилачки народ“ на Балкану.

Континуитет вековног модела српске кривице имао је практичну примену протеклих дана у збивањима у вези са „севером Косова“. Срби су опет за све били криви. И за несрећни воз који није стигао до Митровице, и за улазак специјалних косовских јединица на север, и за зид на обали Ибра, и, по свему судећи, због тога што ни после четири године није формирана Заједница српских општина…

А све је започело после Првог светског рата, из кога ће ти исти Срби изаћи као једна од земаља победница, и када је последњи немачки цар Вилхелм II, приликом абдикације, рекао:

– Срамота, шачица Срба је одлучила рат!

Пола године доцније, на Париској мировној конференцији, закључен је Версајски споразум између савезника Антанте и Немачке. Немачка је, у складу са овим уговором, признала кривицу за рат. Морала је да врати неке територије околним државама, да плати ратну штету пет милијарди долара, и да победничким државама да сву своју трговачку морнарицу.

Сима Марковић се замерио Стаљину
Сима Марковић се замерио Стаљину

Укупна сума је била огромна. Дисциплиновани, педантни и пословни, Немци одмах ступају у акцију. Циљ је да са себе скину одговорност за избијање рата. Ангажују огроман корпус научника. Новац се није штедео. Ређају се научни радови, летописи, часописи, докторске дисертације, књиге… Најагилнији у овом научном и добро плаћеном заносу су Американци. Данас постоји много докумената који доказују ове тврдње, а посебно књига „Посезање ка светској моћи“ Фрица Фишера, немачког историчара, који се бавио узроцима Великог рата.

Први корак у овој операцији је био да се докаже да је Србија организовала атентат на престолонаследника 1914. у Сарајеву. Други корак је био да се сва кривица и одговорност пребаце на царску Русију, која је објавила рат Аустроугарској по њеном нападу на Србију. Порука је јасна: доказати да Немци не сносе одговорност за избијање рата и самим тим се ослобађају плаћања ратне штете.

Анатема на Србију је бачена. Све конструкције о прагреху српске државе преузимају немачки и аустријски марксисти који су се свили око „црвене Русије“, Лењина, Троцког, Стаљина и диктатуре пролетеријата. Наравно, и са кључним позицијама у главном штабу Коминтерне. Они исти марксисти који ће у парламентима Немачке и Аустроугарске, у освит прве светске катаклизме, гласати за ратне кредите, док ће социјалдемократе на челу са Димитријем Туцовићем, у Скупштини Србије, дићи руке „против“.

ПОБУНА „ЕКСПЛОАТАТОРА“ ИЗ РАЧЕНА Конгресу КПЈ у Дрездену 1928. године говорило се и о сељачком питању. За сељаке из Србије је речено да су они у функцији великосрпске хегемонистичке буржоазије. А гле чуда, у време одржавања Дрезденског конгреса (од 3. до 15. новембра), у Рачи Крагујевачкој и околним селима долази до побуне сељака, оних који „експлоатишу сељаке из других делова Југославије“. Разлог побуне је њихов катастрофалан социјални и економски положај. Жандармерија је ову буну Шумадинаца брзо и ефикасно угушила. У годинама које ће наступити народ из овог краја ће из револта углавном гласати за Хрватску сељачку странку.

Став Коминтерне је јасан. Југославија је вештачка, версајска творевина, Срби су хегемонисти који уживају привилегије на експлоатацији осталих народа, и свим средствима ту државу треба рушити. Полемика између Симе Марковића, једног од челника и оснивача Комунистичке партије Југославије, и Јосипа Висарионовича Стаљина, о природи и настанку државе Јужних Словена, даће ветар у леђа Коминтерни, па самим тим и руковдству КПЈ.

Све доследније се кристалише став да је стварање версајске Југославије била окупација Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од српске војске. Србија је за њих она територија коју ће пола века касније њихови наследници назвати „ужа Србија“. На челним позицијама у КПЈ је све мање српских комуниста. Многи од њих који су били у Совјетском Савезу се изјашњавају да су Хрвати или Црногорци.

Све ово се озваничава најпре на Трећем конгресу КПЈ који је одржан у Бечу јуна 1926. године, а права мера Србији и Србима је узета октобра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену. Тада је донета одлука о стварању независних држава Хрватске, Словеније, Македоније („независне и уједињене“), „независне и уједињене Албаније“ (мисли се на присаједињење Косова и Метохије Албанији) и о отцепљењу северне Војводине и њеном присаједињењу Мађарској. Свим националним мањинама – Албанцима, Мађарима, Бугарима…, признато је „право на отцепљење и оружани устанак“. Црногорци и Македонци су проглашени нацијама.

После Дрезденског конгреса, КПЈ је подржавао све националистичке покрете против српске превласти, укључујући Косовски комитет, ВМРО и усташе. У септембру 1932, кад усташе организују тзв. Велебитски устанак, КПЈ прогласом у партијском органу „Пролетер“ поздравља усташки покрет и ставља се потпуно на његову страну. Од средине 1933. године ЦК КПЈ је покренуо лист „Хрватски пут“.

У затвору Лепоглава почетком 1934. године долази до стварања Заједнице политичких осуђеника: хрватских националних револуционара, македонских националних револуционара и комуниста. Међу истакнутим комунистима, члановима Затворске заједнице, били су Моша Пијаде, Милован Ђилас, Андрија Хебранг, Петко Милетић… О овој сарадњи сведочи и публикација „Робија – записи хрватских народних бораца“, објављена у Загребу 1936.

Цар Вилхелм II је говорио: "Срамота, шачица Срба одлучила рат"
Цар Вилхелм II је говорио: „Срамота, шачица Срба одлучила рат“

Модел српске кривице пренет је и у нову Титову Југославију. Идеје са Дрезденског конгреса су дефинитивно озваничене већ легендарним Уставом из 1974. којим је Србија сведена на „ужас“, како је народ називао појам „ужа Србија“. Коминтерновска замисао о свођењу Србије на „праву“ меру практично је остварена. Улога Срба у тим процесима није занемарљива. Још је Стеван Сремац давно забележио једну чудну особину нашег менталитета:

– Кад Србин хоће да се покаже да је објективан, он пређе на противничку страну!

Распад земље деведесетих година активирао је деценијама смишљане казне за Србе. За све, ама баш све што се кувало у „балканском лонцу“, искључиво су поново били криви Срби.

Кажњавање Срба као вечитог реметилачког фактора није се више сводило само на потирање српског националног бића. Овог пута примењен је пакленији план. Бомбардовању најважнијих индустријских комплекса, чији је циљ пре свега био уништавање економије, придружен је неолиберални концепт. Неконтролисана приватизација и ликвидација успешних предузећа довели су до тога да имамо разорену привреду, осиромашени народ и банкротирану основу за наш преко потребан брзи економски преображај.

Недавни догађаји око севера Косова показали су да се код нас нешто мења. Можда први пут нисмо улетели у добро припремљену замку да поново будемо проглашени апсолутним кривцем за крвопролиће које је неко други осмишљавао.

И поред свих порука да заборавимо прошлост и историју и да се бавимо будућношћу и просперитетом, и колико год те поруке биле конструктивне и плодотворне, не смемо да заборавимо како, зашто, због чега и од кога смо доведени ту где јесмо. За наук, да не понављамо исте грешке.

После толиких лутања, заблуда и националних трагедија, морамо да се одупремо покушају да нам наметне јарам геноцидности. Да ли ће господари света успети у томе, умногоме зависи од нас.

Можда нам у томе помогне анегдота када је министар одбране Енглеске, уочи рата с нацистичком Немачком, дошао код премијера Черчила с предлогом да се повећа војни на рачун смањивања буџета за културу, а овај цинично рекао:

– А чиме ћемо онда г. министре да се бранимо?

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top