Susret sa istorijom: Nečastivi na studentskom trgu

Datum objave: ponedeljak, februar 29, 2016
Veličina slova: A- A+

Sve tajne progona profesora Beogradskog univerziteta krajem 1944. godine. Posle rata na udaru desetine profesora BU, kao i naši najugledniji naučni radnici

19-na-sudentskoSRPSKA inteligencija često je u našoj istoriji, od Rastka Nemanjića i turskog doba do današnjih dana, plaćala danak neposlušnosti. Hirovi domaće i strane okupacione vlasti nizali su se jedan za drugim, praktično bez ozbiljnijeg prekida, od pojave prvih učenih ljudi. Ne zna se koja je vlast u tome bila revnosnija, a koji progoni srpskih umova veći i pogubniji. Ipak, jedna čistka se izdvaja i može se nazvati jednom od najvećih hajki na nacionalnu inteligenciju.
Bilo je to krajem 1944. godine. U Srbiji je počeo progon nekoliko desetina istaknutih profesora Beogradskog univerziteta i najuglednijih srpskih naučnika. Među žrtvama ove akcije bile su i takve ličnosti kojima bi se trajno ponosile i kulture mnogo većih naroda nego što je naš. A da ironija bude veća, većinu njih naša javnost već odavno je zaboravila.
Na dugačkom spisku stradalnika ove kampanje našli su se akademici Veselin Čajkanović i Miodrag Tomić, pa direktor Instituta za fiziologiju, genetiku i selekciju Srpske akademije nauka i umetnosti, prof. dr Borivoje D. Milojević, zatim direktor Balkanološkog instituta u Beogradu, prof. dr Henrik Barić, poznati lingvista Branko Miletić, ugledni germanista Pero Slijepčević i njegov brat Đoko, čuveni istoričar Srpske pravoslavne crkve… Pa prof. dr Justin Popović, jedan od vodećih srpskih teologa, zatim osnivač primenjene entomologije u Srbiji prof. dr Mihailo Gradojević, istaknuti profesor dr Relja 3. Popović, ugledni internista prof. dr Lazo Stanojević, urednik medicinske rubrike „Politike“, prof. dr Radoslav Grujić, jedan od autora najpre čuvenog, a potom brzo zaboravljenog Memoranduma Srpske pravoslavne crkve o genocidu nad Srbima u nacističko-fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj…

OVOJ hajci protiv srpske pameti, koja je trajala od 5. decembra 1944. do juna 1945, kod nas se decenijama ćutalo. Savet Beogradskog univerziteta u junu 2008. formirao je radnu grupu sa zadatkom da pripremi izveštaj o progonu profesora iz 1945. godine. Radna grupa nailazila je na mnoge nepremostive teškoće u radu i taj posao do danas nije završen. Radna grupa konstatovala je da Sud časti BU nije sudio po pravnim i demokratskim načelima, kao i da je njegova uloga bila prvenstveno ideološka. Nije im omogućeno da saopšte nešto više o sudbini više od 60 asistenata, docenata, vanrednih i redovnih profesora. Hroničari će konstatovati slabo poznavanje istorije vlastitog univerziteta i potrebu za ozbiljnijim proučavanjima. Izuzev nekoliko radova dr Momčila Mitrovića i Đorđa Stankovića (Zapisnik i izveštaj univerzitetskog komiteta KPS 1945-1948. „Narodni i državni neprijatelji posle rata u Srbiji“) i publicističkog štiva Pere Simića „Nečastivi na Beogradskom univerzitetu“ ovom sumornom stranicom naše novije istorije niko se nije ozbiljnije bavio. U Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda strpljivim radom može se doći do dokumenata pomoću kojih se može rekonstruisati sudbina više od 60 profesora i saradnika BU i naučnih radnika. To su, pre svega, „Izveštaj o radu Komisije za obnovu univerziteta“, „Izveštaj Udbe o radu na univerzitetu 1945-1951“ i „Pravilnik o Sudu časti Beogradskog univerziteta“. Postoji kutija spisa o radu Suda časti, pa i originali nekih presuda profesorima koji su se našli na listi.

Veselin Čajkanović, Pero Slijepčević, Justin Popović

19-b

Praksa je pokazala da je najveći problem to što je Sud časti funkcionisao samo nekoliko meseci, do juna 1945. godine. Tada njegovi predmeti prelaze u nadležnost Okružnih sudova, iz kojih je dokumentacija posle određenog vremena trebalo da bude prebačena u gradske arhive. Međutim, u Beogradu se to nije desilo, predmeti su ostali u sudovima i mnogima se gubi trag.
Neki od pomenutih dokumenata otkriveni su slučajno u dosijeima koji nisu imali nikakve veze s njima, kao da su tu namerno skrivani.
Tako je ova čistka decenijama bila prekrivana velom misterije. Nadživela je Broza i raspad njegove partije i države, i prve dane i proklamovanje višepartijskog sistema u Srbiji, kada su razotkrivene mnoge tabu teme iz naše prošlosti, a ova ipak nije.

NACISTI još nisu bili oterani s Dunava, a u najvišoj obrazovnoj naučnoj ustanovi u Beogradu već je formiran specijalni sud. Sud časti Beogradskog univerziteta, koji je zvanično formirala Komisija za obnovu Univerziteta 5. decembra 1944. godine. Prvi potez povučen je 12. decembra 1944. godine. Svim profesorima Beogradskog univerziteta upućeno je cirkularno pismo i naloženo im da što revnosnije napišu izjave o svom „radu i ponašanju“ i o „radu i ponašanju“ drugih profesora Univerziteta.

SUDBINA AKADEMIKA ČAJKANOVIĆA APRILA 1945. godine Sud časti je pozvao akademika Čajkanovića da dođe na Filozofski fakultet, da primi presudu i da se zvanično, za sva vremena, udalji sa Univerziteta. Akademik Čajkanović je otišao, stoički sve to podneo i vratio se kući. Po svedočenju njegovog sina Kolje Čajkanovića, legao je u krevet u kojem je ostao punih 14 meseci, sve do smrti, avgusta 1946. godine.

Iz izveštaja o radu Komisije za obnovu univerziteta i Izveštaja Udbe o stanju na fakultetima na Beogradskom univerzitetu i Velikim školama vidi se da je čistku započeo dr Dušan Nedeljković, predratni profesor u Skoplju, po obrazovanju etnolog i filozof, potonji član Srpske i Makedonske akademije nauka i umetnosti, dobitnik Sedmojulske nagrade i Nagrade AVNOJ-a. I to 30. novembra 1944. godine, kao predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih domaćih pomagača. Pet dana pre formiranja Suda časti izdao je pisani nalog za hapšenje svojih kolega Božidara Markovića, Milenka Filipovića i Pere Slijepčevića. Ubrzo su s njegovim odobrenjem uhapšeni i dr Tihomir i dr Stevan Vasiljević. Praktično, jedini njihov greh bio je – što nisu bili komunisti.
Sud časti Beogradskog univerziteta neprestano je zasedao, a po sačuvanim izveštajima, najviše posla imao je 3. aprila 1945. godine, kada je s Univerziteta izbačeno više od 30 asistenata, docenata, vanrednih i redovnih profesora.
Među prvim zvaničnim žrtvama Suda časti naći će se i jedno od najistaknutijih imena ne samo Beogradskog univerziteta i srpske kulture i nauke, već i jedan od najobrazovanijih Evropljana. Bio je to akademik prof. dr Veselin Čajkanović, prvi klasični filolog u Srbiji, prvi srpski istoričar religije, bivši upravnik Srpske književne zadruge, učesnik u Balkanskom i Prvom svetskom ratu, rezervni potpukovnik srpske vojske, što je bio najviši čin koji je mogao dobiti jedan civil. Poznavao je petnaestak jezika. Tri puta je biran za dekana Filozofskog fakulteta. Proučavao je običaje i verovanja antičkih i naših naroda, posebno religiju Srba pre primanja hrišćanstva. Bio je jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike. Među njegovim delima nalaze se i ona koja i danas čine obaveznu lektiru niza vodećih univerziteta i nacionalnih biblioteka širom sveta: „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima“, „Studije iz religije i folklora“, „Pregled rimske književnosti“, zatim „Tit Makcije Plaut – Odabrane komedije“… Autor je klasičnog dela „Mit i religija u Srba“, a iza sebe je ostavio nekoliko hiljada stranica izuzetno vrednih rukopisa. Akademik Čajkanović je tokom rata odbio da potpiše Apel srpskom narodu da se ne bori protiv nemačkog okupatora.

ODLUKU da ga „kazne udaljenjem sa Univerziteta“ i da mu time, kako su cinično govorili, „omoguće razvoj“ potpisalo je osam članova Suda časti. Bili su to: fizičar Pavle Savić, Petar Matavulj, profesor Medicinskog fakulteta, psiholog Borislav P. Stevanović, profesor Filozofskog fakulteta, etnolog Dušan Nedeljković, fiziolog Stevan Tjelineo, lingvista Radomir Aleksić, izvesna Milka Radoičić i profesor Toma Bunuševac. Funkciju dekana Čajkanovićevog Filozofskog fakulteta tada je obavljao istoričar Vasa Čubrilović.

OPTUŽBE BEZ OSNOVA
U DOSIJEU profesora Veselina Čajkanovića, odnosno u presudi Suda časti, vidi se da je bio u prvoj grupi koja je oterana s Beogradskog univerziteta. Optužbe protiv njega bile su bez osnova. I to ne samo s pravnog, već i s razložnog, političkog stanovišta.
Za njegov najveći, neoprostivi greh, Sud časti je proglasio to što je tokom rata za veoma uzak krug ljudi održao jedno stručno predavanje i učestvovao u izradi tzv. civilnog plana Univerziteta. Cilj tog plana bio je da se i u ratnim uslovima, koliko je to bilo moguće, sačuvaju imovina i kadrovi Beogradskog univerziteta.

Autor: Ivan Miladinović
Izvor: Večernje Novosti


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top