Сумрак “мале Калифорније“

ИСЛАМ ГРЧКИ – У плодним и питомим Равним котарима, двадесетак километара од Задра и приближно толико од Бенковца, пронаћи ћете Ислам Грчки. Недалеко морске обале, село је са сјеверне стране опасано Велебитом, браном оштрој континенталној клими; обилује плодном земљом, што, уз повољан положај, омогућује да ондје успијева већина агрокултура, па не чуди што су га почетком осамдесетих прошлог стољећа називали и ‘малом Калифорнијом’, подручјем које се дичи изнимном пољопривредном производњом.

Ипак, ратни је вихор учинио своје. Према попису становништва из 1991. године, у Исламу Грчком живјело је 1.139 становника; четврт стољећа касније, десет их је пута мање и углавном су старије доби. Село је у ратним сукобима разрушено, сељани су у великом броју избјегли и само се мало њих вратило својим пријератним огњиштима. Оно мало данашњих житеља преживљава захваљујући скромним мировинама и пољопривреди – како сами кажу, опстају захваљујући тек челичној вољи. Бројне рушевине и данас су свједоци ратне деструкције, но неки су, захваљујући држави, обновили своје домове. Није ли их старост у потпуности свладала, против недаћа се боре и радом на земљи. Хвалећи плодност својих поља и ораница, кажу да у Исламу Грчком ниче и оно што се наопако засади… Нажалост, све то није довољно да се могу похвалити нормалним животом, јер у селу, унаточ томе што смо дубоко зашли у 21. стољеће, још нема питке воде у кућама. До околних је села водовод проведен, но не знају зашто није и до њихова; све је то политика, кажу, и није у њиховој моћи да на то утјечу.

И дјеце је у Исламу Грчком све мање, сада овдје живи тек десетак малишана, а прије рата су у мјесној основној школи, чија је зграда данас рушевина, била по два-три одјељења за сваки разред. Поред школе је била и зграда с учитељским становима, но и она је сада у дерутном стању. Некоћ су пред њом стајале бисте познатих књижевника Симе Матавуља и Владана Деснице, од којих су остала само постоља. Коме су сметали умјетници чије су креације трајно обиљежиле далматинску културу и који су се заувијек уписали међу великане не само хрватске него и пуно шире књижевне баштине, остат ће непознато, а садашњим је становницима села и мање битно. Више их брине што аутобус до Бенковца прометује само у вријеме када ученици иду онамо у школу, за празника и нерадних дана линија је пуно мање – возе тек понедјељком и свакога десетог у мјесецу, када се одржава познати бенковачки сточни сајам. Премда већ у осмој деценији, Алекса Кожул пркоси и годинама и животним околностима. Затекли смо га на трактору којим је пошао на њиву. За разлику од већине сумјештана, он се не жали.

– Живи се одлично, живот овдје не бих мијењао ни за које друго мјесто на свијету. Све успијева, па се човјеку мили радити. Још кад бих продао све што произведем… Дозрије овдје и по неколико тона лубеница, паприка, памидора, али је откуп лош, а пијаца далеко. Тржни центри, с увозним производима ниских цијена, прогуташе село и пољопривреду, али треба се даље борити, радити – каже нам Алекса. Преостали становници Ислама Грчког с чежњом се присјећају пријашњих времена, када их је заједнички ентузијазам тјерао да питомо село чине још угоднијим и бољим мјестом за живот: тако су, пријератних година, довели асфалт, уплатили прикључке за телефон и воду. У то је доба, каже Момчило Кожул, сваки мјештанин имао обвезу одвојити стотину радних сати годишње за добробит села. Данас тога више нема, заједница је препуштена вољи локалних и републичких власти. Не осјећају се прихваћенима ни у својој, бенковачкој опћини, у којој не ради нитко српске националности.

Да би се с више успјеха бавили пољопривредном производњом, недостаје им механизација – трактори, мотокултиватори и фрезе, као и сустави за наводњавање. Жељели би живјети од свога рада, али и мало више од тога – не осјећати се у својој домовини попут странаца или каквих ‘другоразредних’ грађана. То их, кажу, највише боли, а и главни је разлог повратку у толико скромном броју. И Момчило истиче да би се власти требале више бавити животима људи.
– Велик су проблем државна и локална политика. Умјесто да олакшају живот обичном човјеку, чине га тежим. Нема те демокрације о којој се толико прича на дјелу, мали је човјек препуштен сам себи. Наш крај има пуно потенцијала, али недостаје воље да се побољша живот овдашњег становништва, да нема дискриминације – каже Момчило, позивајући се опет на нека сретнија времена.

Кула Јанковић Стојана један је од највреднијих равнокотарских културноповијесних споменика, али и најпрепознатљивији објект у Исламу Грчком. Ратна оштећења већим су дијелом санирана, па се у обновљеној Кули одржавају бројне културне манифестације, а с њима и сав друштвени живот села: потомци Стојана Јанковића и Владана Деснице овдје дочекују и испраћају своје госте, културне ствараоце и умјетнике, али и туристе који желе боље упознати хисторију овога краја. Наташа Десница, Владанова кћи, каже да је Кула свјетионик културног живота овога дијела Хрватске.

– Примарни нам је циљ да Кула спаја народе и културе, да буде мјесто које ће кроз мноштво културних активности окупљати умјетнике, знанственике и све оне који се овдје желе упознати с минулим временима и вриједностима – каже Наташа, додавши да ваља још пуно радити како би Кула засјала пуним сјајем. Подсјетимо оне који не знају или су заборавили: Стојан Јанковић је за заслуге у обрани од Турака 1670. године од млетачке власти добио земљу и посјед у Исламу Грчком. Одлуком Министарства културе из 2006. године, његова Кула и црква Светог Ђорђа у склопу ње (која је посљедње почивалиште књижевника Деснице и његових предака) проглашени су културним добром РХ.

Да је у селу више младих, кажу мјештани Ислама Грчког, имали би се чему и надати. Овако им остаје да се и даље упорношћу боре против протока времена и животних недаћа, али и небриге и занемаривања од стране оних који би им те недаће морали олакшати. Предати се ипак неће, све док је у њима и искрице живота и све док у заборављену ‘малу Калифорнију’ барем понекад, а током љета понајчешће, свраћају њезини некадашњи житељи, са својим сјећањима и радошћу, јачом од суморне и неизвјесне будућности.

Аутор: Васка Радуловић

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

У Биљанима Горњима живи тек мало остарјелих становника …

Никoлa Грбa: Пљaчкajу нaм стaрцe | Јадовно 1941.

Tри вијека Слaвкoвe плeтaрe | Јадовно 1941.