Suđenje Vojislavu Šešelju: Ima li nade da će biti učinjena pravda?

Datum objave: utorak, januar 31, 2012
Veličina slova: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/srebrenica-projekt.jpg

Izlaganje u Institutu za demokratiju i saradnju u Parizu, 24 januara 2012.

Posle devetogodišnje pravosudne agonije, možda bi bilo najbolje  da se odreknemo iluzornih polaganja na pravdu i da pitanje postavimo na praktičniji način: ima li nade da će u okviru ovoga  suđenja bar neke od procesnih normi civilizovanog pravosuđa najzad biti ispoštovane?

Kao što ću nastojati da prikažem, i to bi predstavljalo ogroman napredak u ovom predmetu i moglo bi dovesti do pravednog rezultata – odbacvivanja optužnice – čak i bez formalne oslobađajuće presude nakon razmatranja dokazne građe. To je tako iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što petogodišnje odlaganje početka suđenja i odbijanje tokom tog  perioda zahteva za uslovno puštanje optuženog na slobodu, spojeno sa presporim  tempom procesa od trenutka kada je najzad otpočeo, predstavlja grubo kršenje prava na ekspeditivno suđenje i samim tim dovoljan razlog za obustavu daljeg postupka. U vezi sa ovim treba primetiti da je pravo na „pravično i ekspeditivno suđenje“ zagarantovano pravilom 65ter (B) Pravilnika samoga Tribunala, što je devetogodišnjim pritvorom Vojislava Šešelja sigurno prekršeno, gledano iz bilo kojeg razumnog ugla. Drugo, zbog potpunog kolapsa optužbe do marta 2011, kada je tužilaštvo završilo sa iznošenjem svojih dokaza, i nemogućnosti da se dokaže makar jedna tačka optužnice. Po pravilima samoga Tribunala, a to je pravilo 98bis da budem precizan, u toj fazi postupka Veće je bilo dužno da dokaze proceni u svetlu koje je najpovoljnije po optuženog i da  obustavi postupak u slučajevima kada je jasno da tužilaštvo nije uspelo da predoči dokaze kojima bi se osuđujuća presuda razumno mogla obrazložiti.

U prkos očiglednoj nemoći tužilaštva da to učini i dokaze takve vrste predoči, i jasno izraženom mišljenju predsedavajućeg sudije  Antonetija da koncept udruženog zločinačkog poduhvata, koji podastire veliki deo optužbe, u ovom predmetu nije uopšte primenjiv, većina u Veću ipak je glasala da se suđenje nastavi. Politički korisnici  produživanja procesa su trenutni vlastodršci u Srbiji. Oni sada više u skoroj budućnosti neće imati da strepe od neprijatne perspektive  Šešeljevog trijumfalnog povratka, i to baš na vreme da svoju osnaženu stranku povede na predstojećim izborima. Da bi stvar bila još apsurdnija, umesto da se posle ročišta po pravilu 98bis koje je bilo održano prošlog proleća glavni predmet nastavi, on je zaglibljen dok se razmatraju kolateralna pitanja, konkretno optužnice za „nepoštovanje suda“ zato što je optuženi, navodno, objavio imena zaštićenih svedoka tužilaštva. Nije važno što su svi ti svedoci potpisali izjave u kojima sami oni traže ukidanje mera zaštite. Ali na ovakav način,  dok se ta veštačka pitanja razmatraju, onemogućava se prelazak suđenja u fazu odbrane, iako je okončanje beskrajnog postupka u celini još odavno na dnevnom redu.

Nekoliko reči potrebno je reći u vezi sa sudijom Žan-Klod Antonetijem. Nakon što je niz sudija zaredom bilo smenjeno, uoči otpočinjanja suđenja njemu je povereno da predsedava Većem. Ako bi  njegovo  delovanje ocenjivali po čisto formalnim parametrima, ono je za pohvalu. Međutim, bez obzira na to što je u poređenju sa svojim prethodnicima Antoneti u celini pravičan, trebalo bi uzeti u obzir i činjenicu da sam on ne vrši odlučujući uticaj na ishod predmeta zato što pored njega sede sudije Harhof i Latanci, koji se ne trude da prikriju svoje otvoreno neprijateljstvo prema optuženom. Nema posebnog razloga zašto bi se Antonetijeva lična časnost i profesionalna korektnost dovodili u pitanje. Međutim, njegov praktični učinak u okviru Šešeljevog procesa vrlo je ograničen i najpre bi se mogao uporediti sa ulogom Dubčeka: da deluje kao „ljudsko lice“ Tribunala. Šta god bilo krajnje objašnjenje za Antonetijevo postavljanje, ipak se mora priznati paradoksalna činjenica da se odrazilo vrlo pozitivno na kvalitet Šešeljeve odbrane. Od  Antonetijeve pojave Šešelj više nije pod pritiskom da se ponaša kao enfant terrible da bi dramatizovao nepravičnost i apsurdnost procesa koji se protiv njega vodi. Vojislav Šešelj, koji nije naročito prefinjena osoba ali jeste čovek ogromne erudicije i pravničke stručnosti, najzad je mogao da se usredsredi na efikasno vođenje svoje odbrane i na javno prikazivanje svojih pozamašnih pravničkih veština.

Spisak procesnih prekršaja u Šešeljevom predmetu dug je i raznovrstan, ali možemo ga prikazati u nekoliko glavnih tačaka.

Bez sumnje osnovno pitanje u ovoj kategoriji odnosi se na činjenicu da podizanje optužnice nije bilo motivisano pravnim nego čisto političkim razlozima. Kako smo saznali čitajući memoare bivše glavne tužiteljice Karle del Ponte, tužilaštvu je od strane tadašnjeg premijera Zorana Đinđića bio upućen poziv da izmisli optužbe protiv Šešelja. Tom prilikom, Đinđić je upotrebio one čuvene reči: „Molim vas vodite Šešelja odavde i nemojte nam ga vraćati.“ Mada skandalozan, takav stav ipak je donekle razumljiv ukoliko potiče od političara Đinđića, kome je bilo stalo da se otarasi svog najopasnijeg političkog protivnika. Ali da je jedna navodno ugledna međunarodna pravosudna ustanova mogla da se odazove pozivu takve vrste, kao što je to učinio Haški tribunal, to je sramota prvoga reda.

Tako nesretan začetak Šešeljevog predmeta morao je da pokrene čitav niz naknadnih zloupotreba. Uprkos činjenici da se Šešelj predao  dobrovoljno samo nekoliko dana nakon što je objavljena optužnica protiv njega i da je zadovoljavao sve kriterijume Tribunala da bude uslovno pušten na slobodu u predpretresnoj fazi, njemu je ta mogućnost bila uskraćena. Poređenja radi, kosovski albanski političar Ramuš Haradinaj, koji nije bio optužen za verbalne delikte nego za ubistvo i mučenje, ne samo da je dobio uslovnu slobodu već uz to i pravo dok je na slobodi da se bavi politikom, sve do početka svoga suđenja.

Dok se Vojislav Šešelj skoro pet godina nalazio u pretpretresnom pritvoru, čekajući da tužilaštvo pronađe bilo šta što bi se na sudu moglo iskoristiti kao optužujući materijal protiv njega, on je istovremeno morao da bije dve krupne procesne bitke.

Prva se odnosila na priznanje od strane Tribunala njegovog prava da se sam zastupa. Pomislilo bi se da je to vrlo jednostavna stvar zato što član 21 Statuta Tribunala to pravo garantuje svakom optuženom, bezuslovno i u toliko reči. Međutim, dugi niz godina to se osporavalo Vojislavu Šešelju, bivšem profesoru pravnog fakulteta, i to pod  neveštim izgovorom da bi se odrazilo remetilački na propisno vođenje  procesa! Na kraju Šešelj je bio prinuđen da pribegne štrajku glađu da bi primorao Veće da svoju odluku preinači i da mu prizna elementarno   pravo da se sam brani.

Druga bitka, gde je optuženi postigao samo delimičnu i sve do sada nesigurnu pobedu, vođena je u znaku doktrine „jednakosti po oružju“. Ukratko, taj koncept nalaže da bi između strana u premetu trebalo da  postoji približna ravnoteža u resursima dok su suprotstavljene pred sudom. Tužilaštvu stoje na raspolaganju na desetine pomoćnog osoblja i istražitelja i znatna materijalna sredstva. U poređenju sa time, čak kada bi sve išlo glatko po standardima MKTBJ, resursi dodeljeni odbrani zanemarljivi su. Na svoj karakteristično uporan način, Šešelj je Veće bombardovao zahtevima koji su bili savršeno razumni ali su ipak ostali bez rezultata: da mu se obelodani koliko je osoblja i sredstava bilo dodeljeno tužilaštvu da vodi postupak protiv  njega i da se, u skladu sa doktrinom „jednakosti po oružju“, i njemu dodele uporedivi resursi. Najviše što je uspeo da postigne, nakon podnošenja bezbroj predstavki i pošto je priredio niz zabavnih predstava u sudnici, bilo je saglasnost Veća da će mu za finansiranje odbrane biti dodeljena ograničena sredstva, što je svakako više od ništa iz prvobitnog stava suda ali i  dalje predstavlja cinično gaženje deklarativnog načela. Kao svaka bizarna odluka Haškog suda, i ova je  obrazložena istančanim sofizmima. Kada odlučite da se sami branite, išlo je njihovo rezonovanje, vi preuzimate potpunu odgovornost za finansiranje svoje odbrane. Ovakvim rešenjem optuženici se svakako ne ohrabruju da u praksi koriste prava koja su im u Statutu teoretski zajemčena.

Umrljan brojnim nepravilnostima od samoga početka, proces protiv Vojislava Šešelja počeo je stvarno da se urušava od trenutka kada je suđenje počelo. Za svedoke „veštake“ koje je tužilaštvo izvodilo ispostavilo se da su parada ignoranata i mediokriteta ili, po Šešeljevoj nezaboravnoj opasci u sudnici, „Ako oni o predmetu svoje ekspertize znaju manje od mene, oni ovde nemaju šta da traže.“ Navodni neposredni svedoci Šešeljevih zločina za tužilaštvo su se pokazali  kao potpuna katastrofa i njihovi nastupi bili su obeleženi krivokletstvom masovnih razmera. Ogromna većina njih u sudnici su priznali, pod Šešeljevim nemilosrdnim unakrsnim ispitivanjem, da su bili ucenjivani, pritisnuti i podmićivani da protiv optuženog lažno svedoče po uputstvima tužilaštva. Jedan od njih je u vezi sa time otkrio čak i to da mu je bio obećan provod sa suprotnim polom ako bi samo pristao da posvedoči na štetu optuženog. Mnogi svedoci optužbe, pošto im je u relativnoj bezbednosti sudnice očigledno laknulo od  pritisaka tužilaštva, povukli su velike delove ili čak celokupne svoje izjave koje su prethodno davali a jedan od njih, na očigledno zaprepašćenje sudija, zamolio je da mu se dozvoli da optuženom priđe i  da ga zagrli.

Progon Vojislava Šešelja, više od svih drugih skandaloznih epizoda pred MKTBJ, služi kao simbol institucionalne korumpiranosti i ilustruje pravu prirodu Haškog tribunala, koji je jedan ugledan stručnjak u naslovu svoje knjige pravilno nazvao ovako: travestija.

Oh da, da nismo slučajno zaboravili da pomenemo zvanične optužbe koje se Vojislavu Šešelju stavljaju na teret? Ne, uopšte nismo, zato što su one potpuno komične i bez ikakvog značaja u odnosu na grubo podrivanje osnovnih pravnih principa koje ovo suđenje predstavlja u svim fazama. Optuženi se tereti za „podsticanje“ na nasilje i zlostavljanje na etničkoj osnovi u svojim političkim izjavama, delikt koji se u Statutu Tribunala čak i ne pominje, isto kao ni neuhvatljiva  doktrina udruženog zločinačkog poduhvata, i što bi se u svakom slučaju smatralo zakonom zaštićenim govorom sa svakog stanovništa koje nije zaraženo političkim osvetoljubljem.

Pre samo nekoliko dana, ministar inostranih poslova Lavrov je na svojoj godišnjoj  konferenciji za štampu istakao progon Vojislava Šešelja kao jedan od značajnih razloga za zatvaranje Haškog tribunala. Dosije kršenja prava i sistematskog gaženja profesionalnih normi koji obeležava Šešeljev predmet preporuku g. Lavrova čini neodložnom i  potpuno opravdanom. Tome bi trebalo samo još dodati i to da posle više od decenije i po nanošenja ozbiljne štete međunarodnom pravu samo zatvaranje Tribunala ne bi bilo dovoljno. Sve njegove odluke i presude takođe se moraju preispitati, kobni presedani koje je postavio moraju biti odbačeni, a  njegovi saradnici – svi, bez izuzetka –  moraju biti podvrgnuti najstrožijoj profesionalnoj disciplini.

Stefan Karganović

 

Stichting Srebrenica Historical Project

Fond Istorijski projekat Srebrenica

Usselincxstraat 60, Den Haag, 2593 VM

Telefon:

+ 31 64 878 0907 (Holandija)

+ 381 64 403 3612 (Srbija)

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top