Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Стрепња и нада

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Код куће смо остали моја сестра Јованка, Маријан и ја. Пошто је Гојило још горјело гледали смо ту свјетлост у даљини и чекали да се мама врати. Вечер је одмицала, а ње нема. Ослушкујемо иду ли каква кола. У штали цвили гладно ждријебе. И ради ждребета мама и Марија морају да се врате. Сада смо већ забринути. Што би се морало догодити да оне тако касне? Нема ни Вилка. Свакако комбинујемо, али једна запрега би морала доћи. Да су се покварила кола, то се у селу даде рјешити, па макар позајмили друга кола. А и Цеду ће пећи млијеко јер ћузан (ждријебе) цијели дан није сисао. Коначно нас Маријан увјери да идемо спавати. Легосмо. Јованка и ја још разговарамо у нади да ћемо сваки час чути кола и Цедино рзање за ждребетом. Тако смо заспали кад нас пробуди прасак пушке, ту негдје близу. Иза тога чујемо јаук у Сингеровом сокаку, а преко пута трчање неких људи. Одмах у нашу собу улази Маријан, шапуће нам, савјетује да се обучемо. Он се већ обукао. Видимо да погнути људи грабом иду у правцу вароши. Поче појединачно, па све бројније и гушће пушкарање. У почетку смо били престрављени тим догађањима, увјерени да то усташе нешто „раде”. Неколико људи са пушкама из дворишта тјерају старог Палка и његовог ожењеног сина Лајоша. Маријан каже да су то партизани и рече да он иде на таван па, ако буду за њега питали, да кажемо да је јучер отпутовао, да га нема. Питамо га зашто иде на таван. „Па сад ће нас партизани ослободити од усташа”, кажемо. „А шта ће бити ако опет дођу усташе”, одговори он и понови, „Ако ме тко тражи, отпутовао сам”. И оде на таван. Пуца се у вароши жестоко, грабом пролазе погнуте људске фигуре, повремено вичу: „Ципела мала, ципела мала”! Чујемо усташу Мирка из дједове куће да нешто виче, разабиремо ријечи: „Верда, Верда, ајде, Верда”! (Зове Ферду Голштајна (Готтстеин), комшију културбундовца, који је исто имао карабин). Фердо је био „повјереник” за дједову кућу док усташе нису уселиле. Одједном зашути, више не виче. Али сад се огласи Фердо: „Мирко, јесу ли то наши? Мирко”? Нетко му нешто одговара, али ми не разумијемо и Фердо престаде да зове. У вароши не престаје пуцати – густо, праскаво, у низу. Чују се и бомбе. Иако смо обучени, хладно нам је. На цести је живо: грабом још увијек доље према варошу иде покоји погнут човјек, а одоздо према горе прођу и по која запрежна кола, иду по средини пута. Ми виримо иза фиранги, погнути смо и само је глава у оквиру прозора, бојимо се пуцања. Од очекиване тројке – мама, Марија, Вилко – нема никога. Свањива. Све више људи са пушкама посред пута и тротоаром иде према горњем крају, према Ператовици. Доље у варошу и даље се пуца. Видимо тророге капе на главама тих људи. На капама петокраке. Доста их носи обичне капе, неки домобранске, неки шљемове. Неки носе и по двије пушке. Ето, то су ПАРТИЗАНИ. Они који нас ослобађају од усташа. Али, они одлазе према Ператовици одакле су и дошли, а Маријан је рекао: „А шта ће бити ако опет дођу усташе”?!

Престаде пуцњава. Нитко више не пролази путом. Наиђоше онда два партизана, журе се за осталима. Ето још једнога – лијепо обучен, млад, баш се и не жури, али одмиче. Послије неког времена иду одозго два младића у бијелим кошуљама. Један има шешир на глави. Сестра Јованка препознаје Гојка Шукића. Они, насмијани, поздраве са „добро јутро”, а сестра их запита како се не боје ићи у варош. Одговори Гојко: „Сад, кад нема банде, смијемо ићи”. Нису прошли ни тридесетак корака, кад из Палковог дворишта излази Фрањо Јозинг. Укосио је преко пута према нама, репетира пушку и виче оној двојици: „Стој”! Они стадоше, а он их запита куда иду и одакле. Гојко рече да иду Пери Жалину (усташа, има до њега двјесто до тристо корака). „А, тебе познам, ти си Србин! Имаш и српску кошуљу! Ајте, напријед, преда мном”, говори и стално држи пушку на готовс. Сестра и ја гледамо престрављени и жалосни. Пратимо их погледом до негдје пред Шегиће, тада Јозинг стави пушку на раме. Ускоро нестадоше из видокруга. У насталој тишини опет нас изненади пушкарање у варошу, а огласи се и митраљез рафалом. Гојко ми је испричао да им је Јозинг наредио да стану уза зид Бишкупове куће. Та је кућа некада служила као гостиона и имала је улаз са улице. Кад их је натјерао да стану уза зид, напола се окренуо да се измакне који корак. Уто Гојко дохвати неку жену која се ту нашла, Херцеговка, рођакиња Мусе, коме је та српска кућа додијељена 1941. године. Баци ту жену на полуокренутог Фрању Јозинга. Овај посрну, жена паде. Гојко утрча у кућу, па у ходник. Миле Бубић за њим и на двориште. Јозинг је одмах повикао: „Муса, држи га”, а то повика и Гојко. Муса се смува, а ова двојица се докопаше воћњака. Почеше да пуцају за њима, но они ускоро трче низ „Крушковачу” у шиб, па стазом по ливади. Гојко скрену десно уза шиб, а Миле настави ливадом – ваљда се уморио па је лакше било ливадом. Убише Милу.

Не знам гдје је Маријан. Вјеројатно је на тавану. Не интересирамо се за њега јер смо под дојмом онога што смо видјели прије сат, два. Маме нема. Дође Звонко из дједове куће и плачно прича да су му партизани отјерали оца Мирка и Верду, комшију преко пута. Код Палкових плач – отјерали су Лајоша и старог Палка, али су старог вратили кући. Нетко исприча да су партизани отјерали више усташа (касније сазнајемо 11) и да су сви сједили у Ромића сокаку, иза куће Славе Квитека. Дође ту и Живко Поповић, три-четири године млађи од мене. Одосмо са Звонком у Ромића сокак (три куће далеко) видимо тамо разбацане некакве карте за картање. Сад нас тројица кренемо у варош да видимо како гори Бркића катница (једна од три у Грубишном Пољу). Таман стигосмо да то погледамо, а од крижања према нама иде група људи са пушкама. Видим ја да су усташе. Нас тројица се шутке окрећемо и помало трчећи бјежимо кући.

 

< Све је више прича о партизанима                                     Садржај                        Групна ликвидација жена и дјеце >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top