Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

СТРАХИЊА ЖИВАК – ЖИВИ ДА БИ СВЕДОЧИО!

Датум објаве: петак, август 18, 2017
Објављено у Херцеговина
Величина слова: A- A+

Убили су ми муслимани оца и два стрица у Другом светском рату. Маjка Босиљка бринула jе о нас четворо сирочади. Нисам ни сањао да ће крчаг нове балканске несреће однети животе моjих синова- каже Страхиња Живак

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/strahinja-zivak.jpg

Судбина Страхиње Живака, пензионисаног инжењера из Требиња, стала jе до сада у девет књига. Неке су преведене на више светских jезика. У свом граду Страхиња jе жива легенда. И не постоjи Србин у Босни и Херцеговини коjи ниjе чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алиjине казамате, и у jедном од наjгорих мучилишта Централном затвору, сазнао jе да су му, бранећи огњиште, убиjена двоjица синова. От туге његовоj супрузи, препукло jе срце. У злогласном сараjевском затвору, обећао jе себи да ће преживети, да би сведочио о ономе што други неће, нити желе да признаjу, о злочинима муслиманске и хрватске воjске над Србима.

У Требињу га ниjе било тешко пронаћи. На вратима дома чекао нас jе просед човек, коjи видно храмље. Очи Страхињине бљесну као мач, а поглед искрен. Схватили смо да разговарамо са храбрим човеком, челичног карактера и огромне снаге.

За десет година, по изласку из логора „Виктор Бубањ”, и Централног затвора написали сте девет књига, инспирисани жељом да победите људско зло. Ваше књиге: Живим да сведочим, Јеш jедном о злочинима над Србима, Све на чистину, Логор Челебићи, Јаук, Сведок – све док, Злопамћења два… су од 1996. до данас промовисана у Београду, Нишу, Смедереву, Подгорици, Бањалуци, Фочи, речjу у свим српским земљама.

– Мислим да jе за памћење промоциjа у Београду на Коларцу 1996. године. Био сам импресионаиран. Осећала се солидарност, жеља да се чуjе, схвати, саживи са човековом судбином. Наравно, и све потоње, много их jе, биле су успешне на своj начин. Када кажем успешне, онда мислим на мисиjу коjу имаjу-да сведоче истину. Много тога у рату, разуме се, било jе под велом таjне.

Прошли сте ужасну Голготу, тамнуjући у логорима Алиjе Изетбеговића. Били сте полумртав човек!Трагедиjа ваше породице jе несагледива. Рат у БиХ вам jе отргао обоjицу синова, коjи су страдали заjедно са своjим сународницима бранећи српско село у општини Коњиц!

–  Слободана (34) и Велимира (30) сам изгубио 26. маjа 1992, убиjени су у селу Брадина са jош педесетак Срба коjи су бранили неjач од многоструко броjниjе Алиjине  хорде. За њихову смрт сам сазнао у сараjевском затвору. У историjи села то jе крвави датум. Брадина jе своjеврстан симбол страдања српског народа у последњем рату. Србима наметнутом! У Брадини jе тада живело око 700 становника, претежно Срба. Село jе 1992. сатрто! Било jе то живописно, прелепо сеоце са много младих људи коjима би се свако поносио. Брадина jе чувена у Херцеговини по великом броjу солунских ратника, добровољаца у Првом светском рату. И данас се памте фамилиjе Горелићи, Самоуковићи… па и нас Живака jе било. Ратовали су они, раме уз раме, са воjводом Мишићем. Моj деда Тодор Живак, погинуо jе 1916, а потом и жена Сава Живак jе jедна од њих 88 из добровољачке гарде. Кроз историjу смо због тога били трн у оку Хрватима и муслиманима. Моjи синови и jош 50 Срба били су данима и ноћима распоређени да чуваjу децу, старце од зверстава Алиjиних солдата. Нико ниjе желео да се понови 1941, када jе jедан Хрват – усташа са Биjелашнице упао у Брадину, до зуба наоружан, одвео 19 младих голоруких Срба у Коњиц, где су убиjени и бачени у jаме. Са тог подручjа jе преко пет хиљада српске неjачи током Другог светског рата завршило у усташким jамама.

—-

Срби у jугоисточноj Херцеговини- жртвовани

Ваша породица  jе кроз прохуjале ратове плаћала крвави данак родољубљу!

– Сећам се, имао сам осам година, када су муслимани у Другом светском рату убили мог оца Ђорђа. Учинила jе то тадашња муслиманска милициjа, прве комшиjе. Одвеле су га у шуму у маjу 1942. Очев леш, сав исечен баjонетима, пронашли смо, месец дана касниjе, у Брвачкоj шуми. Криjући, по ноћи, сахранили смо га испод jедног дрвета, а да бисмо препознали гроб, на гране смо ставили татину одећу. Тек 1945. очеве кости пренели смо у сеоско гробље. Убили су ми 1941. и два стрица, Уроша и Анђелка. Маjка Босиљка бринула jе о нас четворо малених. Као наjстариjе дете поднео сам наjвећи терет сиротињског живота. Дошао jе мир. Нисам ни сањао да ће се поново из крчага балканске несреће разливати крв недужних Срба.

Напомињете да сте тих 90-их осетили да су у БиХ дошле политичке снаге коjе су имале jедини циљ – да сруше  велику Југославиjу, исту  државу у чиjе су темеље наjвише Срби уграђивали своjе животе.

– У општини Коњиц Срби су били у мањини. Муслимана-55 одсто, Хрвата 28, и око 15 одсто нас Срба. Сећам се како jе муслиманска странка СДА уз агресивну помпу била организована, ХДЗ такође, и наjзад смо схватили да и ми Срби треба да се саберемо.Тако смо у Коњицу формирали одбор СДС. Нас рат увек затекне потпуно неспремне.

Мало се зна о томе да jе у Коњицу радила jедна од наjопремељениjих воjних фабрика. Ту околност, указуjете,  мислимани  су користили нечасно! Али и Хрвати!

– Сазнали смо да неколико месеци пред ратна дешавања муслимани и Хрвати поткрадаjу оружjе, мунициjу. Било jе то вешто и плански организовано. Наш официр безбедности Ранко Куљанин знао jе за крађу, али да ли jе он икада ишта преузео да би обавестио претпостављене, нисмо дознали. Обиjено jе складиште специjалног огледног оружjа, масовно су покрадени пушкомитраљези и друго наоружање. Тврдим да jе крађа изведена у режиjи Јасмина Гуске, тадашњег начелника МУП-а. Озбиљно jе био умешан и доктор Русмир Хаџихусеиновић председник општине Коњиц, чиjи jе брат био директор фабрике оружjа. Онемогућена jе испорука припремљене диспозициjе мунициjе за ДСНО, од 12,5 милиона метака коjе jе било плаћено и припремљено за транспорт! Муслимани и Хрвати су  ноћима крали оружjе и одмах га делили. Наоружавали су се паничном брзином. Била jе то у Коњицу jавна таjна. А Срби су сматрали да треба политички деловати. Знамо да оружjе никоме ниjе донело добро. И наивно смо се поуздали у ЈНА, нашу државу. Нисмо веровали да икада може поново да дође до крвопролића. А муслимани и Хрвати су само чекали сигнал да започну рат.

——-

Издаjа или кукавичлук старешина ЈНА

Ви сте, ипак, схватили у каквом незавидом положаjу се налазе Срби у општини Коњиц. На то сте упозорили  наjвише воjне старешине.

– Да тачно. Били су сви у ЈНА упознати, све до генерала Кукањца. Посебно смо указали на чињеницу да велика опасност прети српском становништву у Брадини, и целоj коњичкоj општини. Међутим, од ЈНА смо добили уверавања да су наше сумње беспредметне,  те да су воjни потенциjали ЈНА код Коњица такви да Срби могу мирно да спаваjу! Истине ради помињем имена; генерал Кукањац, пуковник Ковачевић, командант позадинске базе, потпуковник Величковић коjи jе био на Златару изнад Коњица, маjор Перић у ВП Љута, где jе било смештено наоружање ТО, сви они су били против тога да се Србима да наоружање, иако су знали да су муслимани и Хрвати увелико опремљени наjсавремениjим оружjем! Лично сам им рекао да веруjем да ће доћи дан када ће они хеликоптерима летети, бежати за Београд, а да ће наш народ остати сам и незаштићен. Нажалост, десило се, управо тако – дошао jе хеликоптер и по Величковића, Перића, по маjора Куљанина у Брадину, и сви други броjни официри су одлетели из БиХ хелипоктерима. Побегли! Народ jе остао на милост и немилост Алиjиним зулумћарима. Можете да замислите колики jе страх био у срцима Срба и огорченост због кукавичлука старешина ЈНА!

Точак породичне несреће почео jе да се окреће вашим изненадним рањавањем.

– Прегледали смо аутоматску пушку у стану мог рођака Боже Живака априла 1992. Он jе неопрезно употребио оружjе и ранио ме у обе ноге. Оштећена потколеница, а на десноj нози метак ми jе избио део кости.  На левоj уништен мишић. Наступило jе велико крварање. Одвезен сам хитно у Коњиц, али пошто се стање погоршало из коњичке болнице превезли су ме у Сараjево, у пратњи покоjног сина Слободана. У дубини душе, спопала ме jе jеза, неко предосећање; ако сам тако рањен, можда jе то неки знак моjе родитељске трагедиjе. Синовима Велимиру и Слободану, обоjица правници и изузетни музичари, рекао сам тада да се чуваjу, пазе на маjку и да страхуjем  да долази тешко време. И да увек буду са своjим народом. Нисам знао да последњи пут, ту ноћ у Коњицу, делим родитељске савете своjоj деци. У соби jе био мук! Само су нам се погледи сусретали. Као да смо сва троjица осећали да се заувек растаjемо.

Истичете да никада нећете заборавити страшне месеце у сараjевскоj болници на трауматологиjи.

– Отшили су ми ране и ставили гипс са отвором за превиjање. Гипс до стопала. Медицинске сестре су избегавале да ме превиjаjу и питале коjе сам националности. Неки доктор Диздар, коjег сам молио да ме превиjе, упутио ме jе на септичко одељење, jер су се ране инфицирале. Рана на десноj нози jош више се искомпликовала. Ниjе постоjала могућност адекватног лечења, jер су у великом броjу пристизали рањеници муслиманске воjске, повређени у нападу на Богошћу. Пребацили су ме, потом, на интерно одељење, било jе веома тешко подносити ту атмосферу и приче њихових рањеника, лекара, особља о томе колико мрзе Србе. Да смо наjгори народ и да нас све треба побити! Дању и ноћу одзвањале су песме како спрудови Срба плове Миљацком! Медицинско особље jе на вратима сваке болничке собе истакло списак болесника, а нас Србе су посебно заокруживали!

Тукли и убиjали Србе сваког дана

Убрзо сте, игром случаjа, постали неми сведок како у сараjевскоj болници убиjаjу Србе без милости.

– Још на трауматологиjи до мог кревета муслимански „териториjалци” су бацили jедног човека коjи jе био у ужасно лошем стању. Кажу да jе био „ћетник”! Перо Пиjевац! Провео сам са Пером две ноћи. Негде су га одвукли! После извесног времена када сам седео на клупи на Интерном одељењу чуо сам разговор двоjице полицаjаца. Говорили су за мене: `Поjешче и овога црви, као и Перу Пиjевца у гробљу „Лав”!` И раниjе сам био у прилици да слушам како муслимански рањеници казуjу да су у борби заробљене Србе убиjали и бацали на гробље „Лав”. Распитивали су се неброjено пута како сам рањен. Рекао сам им да све пише на упуту из Коњица. Почетком jула 1992. увече ушла су у соби троjица наоружаних полицаjаца.

„Живак, дижи се, идеш са нама!”

Питам зашто?

Одговорили су да jа добро знам-зашто!

Тражио сам нешто написмено! Запретили су. Извели су ме обученог у горњи део пиџаме и у кратком доњем делу. Покушао сам да узмем штаке. Предочили су ми да ми више ни штаке неће требати.  На левоj нози сам имао чарапу и папучу, а десна jе била боса и до стопала у гипсу. Дали су ми штаке. Испред болнице црна„ марица”. Убацили су ме у аутомобил и одмах ставили лисице на руке. Један полицаjац  jе говорио да ми на гробљу штаке неће требати. Помислио сам тада на Перу Пиjевца и пожелео да ме убиjу без мрцварења. Спровели су ме у Централни затвор. Дочекало ме jе десетак полицаjаца. Тукли су ме! Говорили су ми да сам потпредседник СДС и да организовао Србе да сруше њихову државу. Батинали су ме и у канцелариjи код иследника. Рекли су ми да jе то, заправо, управник затвора.

„Имаш шансу да останеш жив, или да те стрељам, ако не будеш говорио истину!” Био jе то Ћело Баjрамовић, виђао сам га и касниjе, када jе долазио у затвор „Виктор Бубањ”. Дали су ми папир, наређивали да пишем како сам сарађивао са Армиjом, како сам наоружавао Србе, распиривао мржњу. Изjаву нисам хтео да потпипшем. Наредили су да ме спроведу у собу 78! Молио сам за чашу воде, ужасну жеђ сам осећао. Тресао сам се од грознице.

У ћелиjи 78 тек су Вас чекала тешка искушења.

– У ћелиjи кревет на спрат. У доњем делу лежи човек у тешком стању. Натерали су тог Србина да се попење на горњи кревет. Кад jе свануло, видео сам да му jе лице натечено и модро, а на челу му ножем дубоко био урезан крст. Мислим да  му jе презиме било Станоjевић. Једно вече су га одвели. Никада га више нисам видео. Убили су га. Свакога дана су убиjали Србе! Мене су после неколико дана мрцварења глађу и жеђу избацили из собе. Веома тешко сам ходао. Из рана jе цирио гноj. Данима сам имао високу температуру. У ходнику сам видео уз зид окренутих 25 српских затвореника, мушакараца, али и жена!

Пристигло jе теретно возило. Пошто нисам могао више да ходам, муслимански полицаjци су ме зграбили за рамена и као џак ме бацили да под возила.

——–

Седам месеци у злогласном „Виктору Бубњу”

Стигли сте у злогласни затвор „Виктор Бубањ ” где се издржали седам месеци!

– Мене су распоредили у ћелиjу броj 17, у њоj су били Перо Јеремић, Миле Родић, Ранко Скоко, и jош десетак затвореника. Ћелиjа површине шест квадратних метара. Бетонски под и на њему остаци струњаче и само jедно ћебе. Увече, када бисмо покушали да заспимо, нисмо могли да се испружимо, тако да смо спавали седећи. Ни данас ми ниjе jасно како сам преживео све тортуре у „Виктору Бубњу!” Страшно ми jе да то и сада изговорим. Моjе ране, после толико месеци медицинске небриге су се уцрвале. Болови, температура, ужасна жеђ и бунило. Тровали су нас храном и лековима. Тукли су нас сваког дана. Батинали без милости по ногама и бубрезима. Када бих се онесвестио поливали су ме водом, и настављали. Био сам скоро клинички мртав. И поред таквог стања назови Изетбеговићев суд ме jе осудио на 15 година робиjе. Разлог, моjа кривица jе била што сам био члан СДС. Третирали су ме као наjвећег криминалца у затвору. У„ Виктору Бубњу” су осуђивали и потом слали у Централни затвор. Многи моjи сапатници су из Алиjиних казамата убиjени, и бачени у смеће: Дракулић, Турjањин, Чаjевић, Ракановић… Сећам се у „Виктору Бубњу” да су доктору Воjиславу Чангаловићу поломили садам ребара. Потом jе у болници лежао 40 дана. Бориславу Сушићу су у поломили кључну кост и неколико ребара. Такође и Здравку Груjићу и Јову Нинковићу. Богдану Вановцу jе од ударца бодежом исцурело око. Чеди Савановићу су ужареним жезлом пржили руке. Страшно су злостављали Драгана Зелића (20) из Кључа jер jе био у Младићевоj гарди. Осудили су га на 18 година затвора. Скакали су му по стомаку Зелић jе доживео ментални колапс и у таквом стању су га пребацили у Централни затвор, на краjу се убио!

У Централном завору сте сазнали за смрт синова!

–  У Централни затвор сам прешао фебруара 1993. После 230 дана легао сам у кревет. Ту су нас ставили у изолациjу. Решили нас ушљивости. Био сам потпуно непокретан. Убацили су ме у собу са Јовом Нинковићем и Мирољубом Торбицом. Убиjен jе, касниjе, Јова Нинковић, био jе болестан елиминисали су му и лекове. Сприjатељио сам се са Јовом. Били су и неки муслимани криминалци. Долазили су нам у посету службеници шваjцарског Црвеног крста и рекли да су тражили наше ослобађање. Из Централног затвора писао сам поруке породици, деци, брату, супрузи. О судбини моjе породице тада ништа нисам знао. Предосећао сам да се десило нешто страшно! А онда jе преко ЦК 6. jула 1993. моj брат коjи живи у Смедереву послао поруку:„ Драги Живане, рођена смо браћа. Морам ти рећи истину. Твоjе деце, Слободана и Велимира, нема више, а и наша маjка jе мртва”.

Била jе то наjтежа, наjдужа и наjцрња ноћ у мом животу! Осећање дубоког, неизрецивог бола када бих стотину своjих живота дао за два њихова млада!

Јавила ми се поруком и сетра Анђа. Саопштила jе да jе и њен син Бранко Жужа погинуо са моjим синовима, бранећи неjач у Брадини. Погинули су часно! Уцвељену, ужаснуту супругу Малину истерали су муслимани из куће. Уселили су се у нашу породичну кућу на селу и у стан у Коњицу. Склонила jе Малина главу у jедном  засеоку код Коњица у кући свог оца Теодора. У маjу 1994. супруга ми jе писала да jе ишла у Брадину да код наше цркве запали свеће синовима на масовноj гробници где су закопали 33 наша младића стара од 20 до 35 година. Муслимани jоj нису дали да пали свеће, нити да облачи црнину! Касниjе jе моjа Малина од туге пресвисла.

——-

Живот без синова

У тим о трагичним моментима, донели сте чврсту одлуку!

– То су тренуци коjе човек никада не би пожелео ни свом неприjатељу. Сазнање да су деца убиjена. И сестрић и сви ти млади људи. Моjа маjка jе била мртва оног дана када и синови! Физички сам био клонуо, али сам био свестан да духовно морам да опстанем. Да то дугуjем моjим дивним синовима, а себе jе наjтеже победити. Себи сам реако да морам да живим нови живот за моjе синове, и док живим и говорим живеће и они.

Изашли сте из ЦЗ разменом, као из Аушвица!

– У затвор 4. новембра 1994. дошао jе Амор Машовић, председник муслиманске комисиjе за размену. Двоjица муслиманских полицаjаца су ми наредили да се хитно спакуjем. Идем у размену. Био сам живи скелет са штакама и ранама коjе су се црнеле, као и ноге. Претресали су ме до голе коже. Возе ме аутомобилом, ирониjе ли, на мост Братства jединства. Потом ме враћаjу поново у затвор!У моjоj свеукупноj ратноj трагедиjи, имао сам  и неке среће, 9. новембра 1944. прешао сам преко моста на српску Грбавицу. Размењен сам за два муслиманска лекара. Потом jе уследила моjа жестока борба по болницама у Србиjи за живот. Имао сам свега 42 килограма, а у болницу у Коњиц отишао са 85. Исцељен сам делимично. Ноге су издржале, ипак, ходам.

Само негде дубоко у души, када се осамим, просто све у мени заjечи. Зашто jе то морало да се деси? Ваљда да бих данас сведочио о страдњу српског народа у Херцеговини. Стога сам постао инициjатор формирања Удружења логораша из бивших jугословенских република и њихових потомака. До сада има преко 500 подружница, у БиХ и у Србиjи. Према подацима Удружења са центром у Бањалуци, данас има евидентирано око 60 хиљада живих или мртвих логораша – Срба паћеника.Том jезивом цифром савремена историjа би морала озбиљано да се позабави. И наравно, положаjем српских затвореница у БиХ! Оне су силоване, зверски малтретиране, неке убиjене. У Хагу су само осуђена двоjица муслимана и jедан Хрват. До сада се приjавио званично свага 10 силованих Српкиња. Око 30 несрећница се приjативо под инициjалима. На стотине их се jави, али када треба да потпишу своjе име и презиме и да крену у Хаг да сведоче своjу несрећу – одустаjу да не би срамотиле фамилиjу. Српкиње су претрпеле невиђен терор. У прилог томе говори чињеница да су тих 90-их година били на високоj цени документарни филмови у коjима муслимани, муџахедини силуjу Српкиње. Гледала jе то цела западна Европа за таj свет  жртве силовања постале су порнографски извор профита.

Ја, и даље путуjем промовишем књиге и причам, да се никада не заборави!

Писмо мртвом приjатељу

„Нећу призивати Јово, Бога да нас узме, што смо ти и jа данима радили у затвору. Имам важниjа посла! И то jе наслов књиге. Био сам психички, физички и ментално скрхан, смрћу синова. Једноставно сам себи рекао – не! Морам да победим! Морам опстати! И написаћу књигу о томе шта се десило. Јово ти си умро. Ја изашао и пишем књиге. Моj друг Јово из ћелиjе три мртав jе размењен! Јово Нинковић jе ухапшен у Сараjеву у своjоj кући на„Језеру”. Јову су онеспособили Алиjини муџахедини батинањем. Третирали су нас као стоку. Уместо лекара додељен нам jе ветеринар, а било нас jе 250. Кажу, лекар нам не следуjе, jер смо Срби, а то, веле, за њих то ниjе људска врста. Били смо у ћелиjама коjе су биле лабораториjе за испитивање људске издржљивости. Ја сам био 30, а ти, Јово 33 месеца. Ниси дочекао слободу. Уморен си у затвору 17. фебруара 1955. године. ”

Из књиге Живим да сведочим

Пуковникова молитва

У Централном затвору био jе са мном Србин,  пуковник  ухапшен у ТО БиХ. Атеиста. Осуђен на више од 10 година и зверски малтретиран.  Не памтимо дана да нам лица нису била обливена крвљу.  Да би пуковник издржао батинања, ударце, сецкања написао jе себи Оченаш. Једину наду полагао jе у молитву коjу jе стално изговарао.

Разговарала Биљана Живковић

Обjављено у „Печату” августа 2013.

Извор: ФЕЈСБУК РЕПОРТЕР


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top