Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Страдање Срба из Зијемље код Мостара на Илиндан 1941.

Датум објаве: среда, август 2, 2017
Објављено у Херцеговина
Величина слова: A- A+

Августовски покољи као и интернациjе у логоре смрти, само jедан дио од три велика таласа геноцида над Србима у Херцеговини 1941. године, жестоко су погодили Мостар. У тим покољима страдало jе, осим Срба из градског jезгра, и становништво из села коjа су припадала тадашњем мостарском срезу. Једно од тих села jе и село Зиjемље – данашња општина Источни Мостар.

Краjем jуна 1941. године усташке снаге из посаде на Руjиштима, коjе jе предводио роjник Ивица Усминиjани блокирале су село Доње Зиjемље, похапсиле све одрасле мушкарце коjе су затекли код кућа, њих 40, отjерале их у Мостар и стрпале у хапсану херцеговачке боjне коjа се налазила у Основноj школи „Краљица Мариjа“.

Преживjели свjедоци и оскудна архивска грађа рjечито говоре о стравичном мучењу тих несрећних људи коjи су масакрирани гвозденим шипкама и кундацима или пак поклани ножевима. Њихови лешеви су, ноћу 1. и 2. августа камионима одвезени до Неретве или до неке од броjних херцеговачких jама у западноj Херцеговини, попут оне код римокатоличког самостана Хумац, и тамо сурвани.

Главно сазнање о судбини Зиjемаљаца, коjе се може касниjе пронаћи цитирано у историjскоj литератури (коjа jе углавном плод рада Сава Скока), изнио jе jедан од риjетких преживjелих, мостарски гостионичар Драган Мандрапа коjи jе, између осталог, у изjави о свом хапшењу, боравку у усташком мучилишту и даљем транспорту свjедочио:

„ Сутрадан, 2. августа, усташе су сваком од нас везале руке на леђа (жицом), а онда по двоjицу у парове преко мишица. Док су нас усташе брутално припремале за транспорт, у хапсану jе дошао Иван Херенчић, са накривљеним фесом на глави. Када jе ушао унутра цинично jе узвикнуо: „Поjте косовске jунаке за њихова сретна пута, они иду у маjку Србиjу“.

Тога и претходног дана усташки џелати су у подруму школе „Краљице Мариjе“, тупим предметима убиjали Србе из села Зиjемља, а њихове лешеве, у току ноћи одвлачили некуд“.

(Архив Југославиjе, ЗК БиХ, инв. бр, 55.808, преузето из Скоко Саво, Крваво коло херцеговачко, СПКД Просвjета Републике Српске Пале, Планета Београд, стр. 219).

Мученици са Зиjемаља убиjени у мучилишту ОШ ,,Краљица Мариjа“ су:

Антељ Л. Милан, Антељ Л. Анђелко, Антељ М. Томо, Антељ П. Гоjко, Антељ Ј. Ристо, Антељ Ј. Перо, Антељ Ш. Лазо, Антељ Ш. Ристо, Дабић Ј. Михо, Лечић С. Ристо, Глишић С. Трифко, Чалиjа С. Јанко, Чалиjа Л. Ристо, Чалиjа П. Јово, Чалиjа Ј. Панто, Каришик Л. Јово, Каришик Н. Перо, Матковић Г. Марко, Матковић М. Дамjан, Матковић М. Мирко, Матковић М. Милош, Матковић Т. Радоjе, Маврак Т. Лазар, Маврак П. Тодо, Маврак М. Душан, Маврак И. Ристо, Рачић С. Јеремиjа, Рачић Р Драшко, Рачић Л. Крсто, Рачић Л. Милош, Рачић М. Анђелко, Рачић С. Душан, Рачић С. Милан, Рачић М. Ђуро, Перишић С. Лазар, Пеjдо Ј. Јефто, Сjеран С. Милан, Вучић С. Ристо, Вучић С. Томо и Шакота М. Видоjа; одведена jе и жена Марка Матковића – Мариjа. (Саво Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41. Београд, Стручна књига, 1991 стр. 241 – 242).

За комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг Ђуро Затезало саставио jе дjелимичан поименични попис страдалих од око 440 имена Мостарца, на основу рада поменуте Земаљске комисиjе. За таj се броj, нажалост, не може рећи да jе дефинитиван и коначан.

У изjави Земаљскоj комисиjи за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача састављеноj на дан 16. jуна 1946. у Мостару под инвентурним броjем 55.318 (Саво Скоко, Милан Граховац, Злочини Независне Државе Хрватске и Немачког окупатора у Херцеговини 1941-1945, Зборник докумената И, Гацко-Београд 2011, стр. 417-418), поред наведених имена жртава, свjедоци Вељко Антељ, Демић Муjо и Веjзовић Хусниjа навели су као одговорне за оваj злочин таборника Големца Николу из села Потоци, затим Тољ Николу, такође, из Потока, Доко Ивана Матишиног са Зиjемаља, одакле jе био и Омерика Мехо Алиjин. Свjедоци су навели да постоjи jош злочинаца, али да њихова имена не знаjу.

Само на таj дан, 2. август, Илиндан 1941. године, осим Срба са Зиjемаља, страдало jе на другим краjевима мостарског среза од стране званичних формациjа НДХ, али и „комшиjа“ 37 мjештана села Горанци и 40 њих из села Житомислић. Обе групе одведене су из њихових села и из њих се нико никада ниjе вратио. Тачна локациjа убистава људи из ових група се не зна ни дан данас.

Покољи српског становништва у НДХ десили су се и у другим мjестима мостарског среза: Буна, Мало Поље, Ходбина, Лакшевине, Баћевићи, Слипчићи, Рашка Гора, Раштани, Биjело Поље, Врапчићи, Доња Дрежница.

Према досадашњим подацима само 1941. године убиjена су 1024 Мостарца док jе њих око 2500 интернирано у логоре за Србе и Јевреjе Независне Државе Хрватске од коjих су се само риjетки вратили.

За комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг Ђуро Затезало саставио jе дjелимичан поименични попис страдалих од око 440 имена Мостарца, на основу рада поменуте Земаљске комисиjе. За таj се броj, нажалост, не може рећи да jе дефинитиван и коначан. (Ђуро Затезало, Јадовно комплекс усташких логора 1941. Београд 2007, 636-651).

Убиства, интернациjе у логоре, расељавање, избjеглиштво, само су дио страдања Срба Херцеговине и Мостара 1941-1945. године. О томе свему свjедоче већ сада добро познати сачувани документи о исељавању у Србиjу, што jе био админисративни еуфемистички термин за интернациjу у логоре смрти, поменути комплекс Госпић-Јадовно-Паг, а по његовом гашењу и у Јасеновац.

Предстоjник градског редарства, сурови усташки злочинац Крешимир Крталић августа 1941. упутио jе низ прогласа мостарским Србима коjи су обзнањивани и лиjепљени по граду у виду плаката. Пошто су већ интерниране претходне групе Срба по абецедном редослиjеду почетног слова презимена (види слику) у прогласу од 16. августа писало jе:

„Позиваjу се сви Срби, са члановима своjих породица, чиjа презимена почињу са словима К, Л, Љ, Н и Њ, да се 17. овог мjесеца, у 17 сати навече скупе на жељезничкоj постаjи ради исељења у Србиjу. Влак исељеника креће тачно у 11 сати навече…“.

Оваj транспорт карактеристичан jе по томе што су га зауставили и осуjетили италиjански воjници дивизиjе Марка и тако сприjечили потпун нестанак Срба из града.

За многе од страдалих мостарских и херцеговачких Срба и Јевреjа главно мjесто убистава, хапшења и суровог „припремања за транспорт“ била jе већ поменута зграда основне школе. Ова зграда у непосредноj близини чувене мостарске гимназиjе на данашњем „Шпанском тргу“, изграђена jош давне 1900. године, носила jе за вриjеме Аустроугарске име Фрање Јосипа. У Краљевини СХС и Југославиjи име Краљице Мариjе, а у социjалистичкоj Југославиjи у њоj су били ђачки дом, затим кратко вриjеме гимназиjа и коначно наjвећи период Трећа основна школа „Хамза Хумо“.

Након ратних сукоба деведесетих и потпуне девастациjе и обнове, Градско виjеће Мостара дониjело jе одлуку о пренамjени школске зграде у градску виjећницу. Иако постоjе броjна свjедочења о стравичним мучењима и убиствима у овоj згради за вриjеме Независне Државе Хрватске данас се у Мостару о овоj згради те чињенице, у складу са „модерном повиjешћу“, напросто игноришу и прећуткуjу.

Изгледа да су, данашња демократиjа и суживот, коjи се манифестуjу на оближњем „Шпанском тргу“, посебно приликом утакмица фудбалских клубова Вележа и Зрињског, селективно, прећутно-договорно кохезивни jедино око случаjа Срба коjих данас у граду готово да нема.

У послиjератном подиjељеном Мостару читав jе оваj градски дио булевара постао познат по дизању споменика у инат jедних другима. Одмах послиjе споменика хрватским боjовницима, ту на некадашњоj линиjи раздваjања, код виjећнице, подигнут jе споменик и припадницима тзв. Армиjе РБиХ, стилизовани љиљан, стари хришћански симбол.

Мостарску ноћ 14.01.2013. пробудила jе експлозиjа направе коjа jе срушила споменик оних коjи су на почетку рата били дародавци зелене заставе са мjесецом и звиjездом у заjедничком чвору са шаховницом са биjелим пољем. Једино jе од те експлозиjе данас jача прича о српскоj агресиjи на Мостар Шантића и Дучића, као и ћутња о злочинима коjи су се десили над Србима, били они из 40-их или 90-их година.

„Свиjетлу“ традициjу претварања зграда образовних установа у мучилишта у задњем рату продужиле су зграде „Строjарског“ (читаj Машинског) и Економског факултета. Идеjе и иконографиjа из деведест друге, као ни сурове методе нису се много разликовале од оних приjе пола стољећа.

Спомен-плоча за страдале Зиjемаљце и друге страдале мостарске Србе на згради мостарске виjећнице jедноставно jе данас немогућа мисиjа, jер све су жртве jеднаке осим српских!

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Везане виjести:

ПРИДВОРЦИ – МЈЕСТО ГОРДОСТИ И ПРАШТАЊА

Има ли игдjе већег споменика људскости? (Фото)

Светозар Црногорац: Стара Херцеговина и њено растакање!

Стравичан покољ Срба 1941. у Драчеву код Чапљине




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top