Stradanje Srba Donje Hercegovine u genocidu NDH 1941-45 godine (1)

Datum objave: petak, jun 21, 2019
Veličina slova: A- A+

Povodom 78 godina od početka velikog genocidnog Vidovdanskog pokolja hrvatske države nad srpskim narodom

Piše: Milenko Jahura
(1. deo- uvodne napomene)

Donja Hercegovina je geografsko-istorijska odrednica, koja se kod Srba, za razliku od Hrvata, danas retko koristi kod ovakvah i sličnih razmatranja. Ovo smatram neopravdanim zaboravljanjem jednog srpskog kraja, sa nesrećnom sudbinom i mnogim nacionalnim, kulturno-istorijskim i drugim vrednostima, na koji osvajači danas polažu pretenzije. To je prostor niske Hercegovine, koji se naziva i Huminom i pripada mu područje Stoca (bez Dabra, koji mu je donedavno administrativno pripadao), Dubrava, Hrasna, Čapljine i Ljubuškog. Smatrao sam da je opravdano da se, ovde obradi Donje Ponertvlje, odn. Metković i Opuzen, koji su danas u Republici Hrvatskoj, a izostavi Ljubinje, ko je je prelaz iz Donje u Gornju Hercegovinu.

Treba istaći činjenicu, koja se ne može pobiti, ali se često zanemaruje, da je ovo istorijski zemlja srpskog naroda koja je skoro do polovine 14. veka bila u sastavu nemanjićke države, u kojoj su do tada živeli samo pravoslavni Srbi. Na srpsku nesreću, njen ukupan, strateški značaj drugi odlično uočavaju, za razliku od nas kojima je, po svim obeležjima trebalo da pripadne. Zato su ga se naši vladari često odricali „bez po muke“ i umesto njega tražili izlaz na more na nekim drugim obalama. Usudiću se da kažem da je i to, pored drugih nesreća, uzrok sudbine Srbije kao zemlje bez mora.

Prvi turski popis Hercegovine 1474-77. godine ovaj prostor označava kao srpsku zemlju. Imena seljaka su čisto srpska. Postoji tada tek poneki musliman (kao u Bitunji kod Stoca). Za kratko vreme, posle popisa,prelazak na islam ovde postaje masovna pojava. Posle prodaje Stona sa Stonskim ratom i Primorjem, a zatim i Konavala Dubrovniku, nastaje prisilno katoličenje togaprostora. Iz Primorja katolici postepeno, prvih vekova veoma sporo, prodiru dublje u prostor Donje Hercegovine. U 17. veku, pravoslavni su još većina u Hrasnu, Burmazima i Kruševu.

Biskupski izveštaji iz toga vremena govore o mnoštvu muslimana i pravoslavnih – „Turaka i šizmatika“ u Dubravama, bez katoličkog prisustva. Tako je bilo i u dolini Neretve na obe njene obale. Od 18. a naročito u 19. veku, podsticani od Vatikana i Austrije, katolici se masovno naseljavaju od sela Dobranja, ispod planine Žabe (koje nazivaju svojom maticom) u Hrasno,Burmaze i Kruševo i dalje na prostor oko Stoca, zatim u dubravska sela Prenj, Crniće, Aladiniće, Hodovo i dalje.

Time, sa istočne strane, potpuno okružuju ili ulaze u mnoga, do tada kompaktnta srpska ili mešovita srpsko-muslimanska naselja u Dubravama i okolini Čapljine. Istovremeno, nadiru uz Neretvu sa juga, uz obe njene obale i sa zapada u Čapljinu i pravcem od Ljubuškog do Neretve i preko nje. Time su se stvarale pretpostavke u zauzimanje ove zemlje, za šta je Pokolj, genocid nad Srbima bio konačno sredstvo, oprobano u drugim delovima sveta. Pripremu masa za obračun sa pravoslavljem vrše jezuiti koji ovde dolaze u drugoj polovini 19. veka. Dalje, posle nesrećne 1878. godine, okupaciona vlast favorizuje katolike, kojima usađuje hrvatsku nacionalnu svest i ime, istovremeno i uspešno radeći na trajnom razdoru između muslimana i pravoslavnih Srba.

Za Srbe u Donjoj Hercegovini bila je nesrećna i 1939. godina, sa dugoročnim pogubnim posledicama. Tada su stolačkii mostarski srez, a time i cela Donja Hercegovina i dolina Neretve, uključeni u Banovinu Hrvatsku. Srezovi su imali hrvatsku većinu jer su u njih uključene kompaktne grupe hrvatskih naselja oko Neuma i po zapadnoj Hercegovini. Sa srpske strane nije bilo nikoga da se zainteresuje i izbori da se granica Banovine, ako su je već stvarali,ne crta po granicama srezova, već po nacionalno-verskim linijama unutar njih!?

Time su, uz rezultate Aprilskog rata 1941, stvoreni uslovi za sprovođenje hrvatskog genocida nad Srbima u Donjoj Heregovini 1941-45. i kasnije.

Za izvršioce genocida to je bio uspešno ostvaren nacionalni, istorijski cilj, a za žrtve neizazvana istorijska katastrofa. Smatram da je ispravnije koristiti pojam „hrvatski“, nego „ustaški“ genocid, zbog analogije kod drugih sličnih situacija u svetu i zbog proste činjenice da mnogi neposredni izvršioci zločnina nad Srbima i nisu bili ustaše, već su u zločine išli kao civili, često naouružani samo kočevima i svojim noževima.

Pored toga, zločine su činili i pripadnici domobranstva i oružništva (žandarmerije) i policije NDH, Hrvati u nemačkim formacijama itd. I muslimani koji su u tim formacijama ubijali Srbe, činili su to tada kao Hrvati muslimanske vere i u ime tadašnje hrvatske države.

U hrvatskim masama, a dobrim delom i muslimanskim, istrebljenje Srba je imalo opštu podršku zbog već duboko usađene mržnje prema njima. Ima mnogo dokaza o učešću žena i maloletnika u zločinima. Iza NDH je otvoreno stajala rimokatolička Crkva u Hrvata. Dijecezantski sveštenici, fratrii biskupi su bili članovi ustaške organizacije i ustaški funcioneri. Učestvovali su u genocidu kao podstrekači, organizatori, a neki od njih i kao neposredni izvršioci progona Srba i njihovog ubijanja. Retki su slučajevi zaštite Srba, koji su svi stradali na pravdi Boga.

Zašto je baš na ovom području genocid nad Srbima izvršen u tolikom obimu i sa takvom mržnjom, brutalnošćui sadizmom, bez osećaja za patnje žrtava, među kojima je bilo i mnogo dece? Pored opštih razloga za istrebljenje svih Srba u NDH, ovde imamo i dodatne. Ovo područje je od posebne strateške važnostiza sve one koji žele da vladaju jadranskom obalom i njenim zaleđem, ali i Bosnom, pa i šire.Dolinom Neretve, koja je na prostoru Čapljine i Metkovića široka i plodna, ide jedna od važnijih balkanskih komunikacija. Ona, kao najpogodniji pravac, putem i železničkom prugom spaja sa Jadranskim morem ne samo Sarajevo i Bosnu, već srednjui severnu Evropu.

Od Čapljine se krak prugeodvajao na istok, spajajući Bosnu, a preko nje Srbiju i Hrvatsku sa Dubrovnikom, Bokom Kotorskom, Trebinjem i Nikšićem. Preko Čapljine, sa zapada,prema Stocu i istočnoj Hercegovini, ide drugi važan put. Sve ove komunikacije prolaze kroz srpska naselja, praktično ispred srpskih kuća. Ovde ovo nisu samo putevi vojski i roba, već i pravci nadiranja i odstupanja vera.Od njih je, već tri veka u teritorijalnoj ekspanziji samo katolicizam.

Za dalji prodor prema Drini i Srbiji, smetnja su bila srpska naselja, posebno ona koja su grupisana na levoj strani Neretve preko puta Čapljine, ali i ona u nacionalno i verski izmešanim Dubravama i okolini Stoca srpskih seljaka. Pravoslavni Srbi su u Stocu i Čapljini bili brojna intelektualna, kulturna i privredna elita koju je trebalo uništiti i oteti joj materijalna dobra. Iste pohlepne želje bile su i prema bogatom zemljišnom i stočnom fondu

Srbi su u ovom kraju imali duboke istorijske korene, tradiciju, stare crkve i manastire. Iz Prvog svetskog rata izašli su kao pobednici sa ključnim doprinosom rušenju Austrougarske monarhije, glavnog oslonca Vatikana u ovom delu Evrope. Toj veličanstvenoj pobedi dali su doprinos i mnogi srpski dobrovoljci iz ovog kraja.Samo iz sela Prebilovaca bilo ih je 18. Uspesi Srbije, koja je oprostila svojim neprijateljima i primila ih u zajedničku državu, vrednosti i bogatstvo srpskog naroda u Donjoj Hercegovini, samo su pojačavali komlekse inferiornosti i spremnost komšija drugih vera da istrebe sve srpsko za sva vremena.

(nastaviće se)

Feljton je zasnovan na radu Milenka Jahure koji je objavljen u Zborniku 6. međunaronarodne konferencije o Jasenovcu, Banja Luka 2014.

Izvor: Slobodna Hercegovina

Vezane vijesti:

Stradanje Srba Donje Hercegovine u genocidu NDH 1941-45 godine (2)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top