Stogodišnjica ruske smutnje – pouke Februarske revolucije

Pre sto godina, u trenutku dok je Ruska Imperija kao aktivni učesnik Prvog svetskog rata stajala pred pobedom nad germanskim divizijama koje su krenule na nju, peta kolona ruske istorije organizovala je „Februarsku revoluciju“ čije se katastrofalne posledice osećaju i posle čitavog jednog veka. Pre nego što nešto kažemo o tom događaju, neophodno je ukratko dati neke napomene o monarhizmu, kako bi neke zaključke sa istorijske distance od jednog veka, uopšte bilo moguće shvatiti.

Ruska ideologija utemeljena je u stvari Pravoslavnom verom, jer je praktično od Krštenja Rusije do te nesrećne revolucije, život ruskog čoveka u svim njegovim projavama, na toj veri i bio zasnovan. Zbog te predanosti Pravoslavnoj veri, zbog te težnje ruskog naroda ka svetosti, Gospod je taj narod nagradio divnim pokroviteljstvom i zastupništvom, sve do uloge „Trećeg Rima“, to jest čuvara Istine Hristove do Njegovog drugog dolaska, jer četvrtog Rima neće biti. Još iz Biblije znamo da carska vlast vodi poreklo od Boga i da su još u Starom Zavetu carevi bili i Božiji pomazanici. Iz Novozavetne istorije znamo da je prvi hrišćanski Car, naš Nišlija Konstantin Veliki, pred odlučujuću bitku sa Maksencijem video na suncu ogromni Krst na kome je pisalo – Ovim pobeđuj! I time su pobeđivali svi Carevi Istočnog Romejskog carstva dok je Hristos bio Alfa i Omega u tom carstvu. A kad su se pred opasnošću od Turaka umesto Hristu obratili arhijeretiku iz Rima i potpisali sramnu Florentinsku uniju, Gospod je ulogu čuvara Njegove Pravoslavne vere dao dostojnijima – bratskom ruskom pravoslavnom narodu. Iz Biblije znamo i za zapovest Gospodnju – „Ne dirajte u Pomazanike Moje i prorocima mojim ne činite zla“ (Prva knjiga Dnevnika, 16; 22), pa zbog toga Februarska revolucija predstavlja pre svega duboko bogoborački čin i direktno kršenje Zapovesti Gospodnjih!

Dakle, već sredinom HIH veka, zloduh zapadne dehristijanizacije (profesor Slobodan Antonić ispravno primećuje da je ovaj izraz precizniji od izraza sekularizacija, jer sam prefiks de nam pokazuje da nije reč samo o procesu, nego i o projektu) ozbiljno je zahvatio i rusku inteligenciju, ali taj zloduh još uvek nije imao jako uporište u narodu. Ta inteligencija se nije obazirala na vapaje i proročka upozorenja velikih ruskih književnika i mislilaca (da pomenemo samo Gogolja i Dostojevskog) da će doći do istinske katastrofe u Rusiji u slučaju dehristijanizacije ruskog društva.Ta inteligencija je više verovala Belinskom, jednom plitkom novinarčiću materijalističkog duha (koji, uzgred, u duhovnim i intelektualnim dimenzijama nije bio dostojan ni cipele da obriše istinskom geniju i duhovnoj gromadi kakav je bio Gogolj) i njegov otrov je širila među ruskom univerzitetskom omladinom, pa je već tada genijalnom duhu Gogolja i Dostojevskog bilo jasno da će „Mrtve duše“ (koje su mrtve jer žive bez Hrista) i „Zli dusi“ (koji su zli jer žive bez Hrista) sa stranica njihovih knjiga zasesti u fotelje vlasti, preuzimajući poluge upravljanja državom u svoje ruke. I upravo to se desilo u Februaru 2017. godine!

Prvi mit koji se mora razbiti kad se govori o Februarskoj revoluciji (kao uostalom i u svim drugim revolucijama) jeste mit da je „nezadovoljstvo narodnih masa“ dovelo do revolucije. Dakle, Februarska revolucija nije nikakav produkt „nezadovoljstva narodnih masa“, nego je produkt duboko antihrišćanske zavere zapadnog faktora (olicetvorenog u antihrišćanskoj bankarsko-masonskoj oligarhijskoj kasti koja je bila u paničnom strahu da će pravoslavna Ruska Imperija posle pobede u ratu postati vodeća država u svetu – što bi bez Februarske revolucije bilo i apsolutno neizbežno) i domaće pete kolone u Rusiji (olicetvorene pre svega u sujetnim i kratkovidim generalima liberalnog duha koji su pogazili zakletvu datu Caru i jadnim i ne baš umnim marionetama iz deputatskih redova tadašnje Dume, istog takvog duha) koja je pristala na bednu ulogu običnih najamnika Zapada. A „masovne demonstracije“ koje su organizovane u Moskvi i Petrogradu, služile su samo kao paravan kako bi se prikrila veleizdaja tadašnje ruske državne elite. Uostalom, isto je bilo i sa našom „peto-oktobarskom revolucijom“, isto je i sa ukrajinskim Majdanom, gde je „rulja“ služila samo kao prikriće veleizdaje dela političke i vojne elite i oligarha. Zapadnom faktoru je potrebno da prikaže kako je „narod masovno ustao protiv tiranije diktatora“ (bilo da se radi o Nikolaju II, Čaušeskom, Miloševiću, Janukoviču…), a u stvarnosti je u svim tim zemljama u kojima je organizovan državni udar zvani revolucija, većina naroda, u većoj ili manjoj meri, volela svoga vladara…

Drugi mit je da je Februarsku revoluciju izvojevala istinska ruska aristokratija. Istinska ruska aristokratija je ginula na poprištima Velikog rata štiteći Otadžbinu od agresora, dok su se samo nitkovi mogli boriti za vlast u trenutku rata, kad je napadnuta Otadžbina. Tako da Kerenski i njegova družina predstavljaju rusku ološ, a nikako rusku aristokratiju. Još jedna pouka se može izvući iz Februarske revolucije (kao i iz svih kasnijih revolucija – jer je prvu revoluciju organizovao pali anđeo još na Nebesima i sve kasnije revolucije su prožete upravo njegovim – satanskim duhom) – bezbožnici ne donose mir kako obećavaju, nego sve veće i veće nevolje i građanski rat.

Ovde ne možemo ne istaći i odgovornost i „ni vruć, ni hladan“, može se reći prilično lojalan odnos jednog dela episkopata RPC prema Februarskoj revoluciji, što je svakako doprinelo svojevrsnom sticanju „legitimiteta“ vlasti protuva poput Kerenskog i njegovih saradnika. I zbog takvog odnosa, Ruska Pravoslavna Crkva i ogroman broj njenih vernika su preživeli istinsku Golgotu u HH veku i reke krvi ruskih mučenika spirale su grehe „ni vrućih ni hladnih“ arhijereja.

„Treći Rim“ ili Pravoslavna Ruska Imperija je uz Božiju pomoć iz veka u vek uvećavala svoju teritoriju. Uoči strašne smutnje 1917. godine (prvo Februarske, a potom Oktobarske revolucije), ruska država je vladala mnogo većim prostranstvom od današnje Rusije. Pored Malorusije (današnja Ukrajina) i Belorusije, vladala je širokim prostranstvima u srednjoj Aziji i Zakavkazju, zatim Finskom i dobrim delom teritorije današnje Poljske… U rezultatu Februarske revolucije, a potom oktobarskog prevrata, posle Brest-Litovskog sporazuma spala je otprilike na teritoriju veličine ruske države iz vremena Ivana Groznog. Što se tiče ljudskih resursa, da kažemo da se u periodu vladavine svetog Cara Nikolaja, stanovništvo Ruske Imperije uvećalo za skoro 50 miliona stanovnika! No, teritorijalni i ljudski gubici te strašne smutnje od pre jednog veka samo su jedna dimenzija velike ruske tragedije HH veka.

Druga dimenzija je – gubitak ruskog pravoslavnog identiteta. Ruski analitičari koji su se ozbiljnije bavili Februarskom revolucijom 1917. godine u Rusiji, otkrili su jedan interesantan fenomen. Neverovatna promocija zapadnog načina života i borba protiv ruskog pravoslavnog identiteta, propaganda potpune dehristijanizacije u kulturi – glavna su karakteristika ruskih medija kako posle Februarske revolucije, tako i posle Gorbi-Jeljcinskog perioda ruske državnosti.

Potpuno sekularizovanom, dehristijanizovanom umu, prosto je nemoguće da bilo šta suštinski shvati u istoriji Rusije posle Vladimirovog Krštenja. Meni lično je bilo prilično bolno saznanje da i u srpskom patriotskom korpusu postoje ljudi briljantnog uma, izuzetne erudicije, patriotskih pogleda i zavidnog poštenja i hrabrosti, koji ideje Februarske revolucije smatraju izuzetnim, a njene ideologe vrhunskim misliocima. Njima je za sve kriva Oktobarska revolucija, jer da nije bilo nje, Rusija je, zaboga, mogla zameniti Englesku imperiju. Kakvo apsolutno neshvatanje ruske istorije, neshvatanje uloge koju je Gospod dodelio Rusiji, ne razlikovati ruski Imperizam i engleski imperijalizam, zaista znači ne shvatati ništa u istoriji Rusije. Pravoslavna Ruska Imperija je postala „treći Rim“ zahvaljujući Pravoslavnoj veri, kao teokratska država Rusija je nimalo slučajno dobila nadimak „Svjataja Rus“, a posle Februarske revolucije, kao sekularna država, Rusija je došla na ivicu ambisa.

Na sreću, rezoni Promisli su mnogo dublji i od najbriljantnijih sekularizovanih srpskih umova. Posle Februarske revolucije, na dan prinudnog odrečenja Cara Nikolaja II od vlasti, Promisao je podarila pravoslavnim vernicima u Rusiji utehu u vidu javljanja Državne ikone Majke Božije (ikona je javljena u Vaznesenjskoj crkvi sela Kolomenskoje 2/15. marta 1917. godine, danas je to već gradski deo Moskve). Na toj ikoni je Presveta Bogorodica prikazana kao Carica na ruskom tronu, sa carskim skiptrom u ruci. Bila je to ogromna uteha za svakog pravoslavnog Rusa, bio je to znak da je Majka Božija izmolila od Svog Sina da Rusija ne postane Engleska. Bezbožna vlast je proglasila bezbožnu državu, ali je javljanje Državne ikone Majke Božije pokazalo i dokazalo da bezbožna sekularizovana vlast neće rešiti sudbinu Rusije, nego da će njena sudbina biti rešena na Nebesima. Jednostavno, bio je to znak da i posle Februarske (a kasnije i Oktobarske) revolucije 1917. godine, Moskva ostaje Treći Rim. Kao što je stajala pokraj Krsta kada su joj razapinjali Sina, Presveta Bogorodica nije odstupila ni od „Ruskog krsta“ u martirijskom za Ruse HH veku.

I tako, čovek snuje, Gospod presuđuje. Umesto promene ruskog identiteta koja je u medijima započeta sa velikom silinom već u prvim danima posle Februarske revolucije, sa ciljem „pretvaranja Rusa u Engleze“, Zapad je u Građanskom ratu koji je buknuo u Rusiji podržao komuniste kao još žešće rusofobe od „februarista“. Računica je bila prosta, Lenjin i Trocki će morati da sviraju po zapadnim notama, jer su zahvaljujući Zapadu i pobedili u građanskom ratu. Na Zapadu nisu mogli ni sanjati da će se iz senke Lenjina i Trockog pojaviti Josif Visarionovič Staljin, kome nije padalo na pamet niti da igra po zapadnim notama, niti da nameće zapadne „vrednosti“. I koji je usvojio zlatno pravilo ruskih careva, da Rusija ima samo dva verna saveznika – svoju armiju i flotu. Naravno, njegova vladavina je bila žestoka, ali je spašena ruska državnost. Bez čelične ruke, ogromno evro-azijsko prostranstvo se ne bi moglo sačuvati od potpunog raspada na patuljaste državice. Zapad to nije mogao oprostiti Staljinu i pokreće novi rat protiv ruske državnosti. Ogromne žrtve za vreme Drugog svetskog rata su podsetile ruski narod da su oni pre svega braća i sestre, a nikako klasni neprijatelji. I pobeda ruskog oružja nad okultističkim i satanističkim Trećim Rajhom, pokazuje da molitveni pokrov Majke Božije nije odstupao od Rusije u HH veku.

I upravo u sklopu takvog razvoja ruske istorije u HH veku, posle čitavog veka od tih strašnih događaja iz 1917. godine, može se izvući jedan zaključak sa kojim se liberalni umovi sigurno neće složiti, ali verujem da hoće ogroman broj ljudi koji su sačuvali svoj pravoslavni hrišćanski identitet. Taj zaključak kaže da je upravo po tom pitanju gubitka identiteta, Februarska revolucija bila veće zlo od Oktobarske revolucije. Gospod jeste dopustio strašna stradanja Rusije zbog strašnih grehova njene inteligencije, ali nije dopustio propast Rusije. Jer progon vere nije u stanju naneti toliku štetu samoj veri (iz krvi mučenika rađa se nova vera), koliko je u stanju otpadničko i izopačeno hrišćanstvo i protestantski duh kreatora Februarske revolucije.

A kada je u eri Vladimira Putina, posle evidentnog ruskog dizanja sa kolena, Zapad hteo da organizuje još jednu revolucionarnu smutnju u Rusiji, ovaj put „obojenu“ i dobro isprobanu u mnogim zemljama, Presveta Bogorodica je još jednom pokazala svoje zastupništvo za Rusiju. Njen pojas je na aerodromu Pulkovo pokraj Petrograda lično dočekao Predsednik Rusije Vladimir Putin, taj pojas je u obliku Krsta pronet širom ruske zemlje i poklonili su mu se milioni verujućih Rusa. I svi pokušaji organizovanja „ruskog Majdana“ na Blatnom trgu, posle toga su se raspršili poput mehurića pene.

I zaista, u „eri Vladimira Putina“ kao da smo svedoci „drugog krštenja Rusije“. Prema podacima RPC, broj obnovljenih crkava od pada komunizma broji se u desetinama hiljada, broj obnovljenih manastira približio se cifri hiljadu. Na surovoj ruskoj zimi stotine hiljade Rusa čekali su da se poklone ne samo pojasu Presvete Bogorodice, nego i ruci Jovana Krstitelja, Darovima mudraca, a knjiga „Nesveti a sveti“ arhimandrita, a danas već episkopa Tihona Ševkunova, poodavno je premašila milionski tiraž.

To je velika uteha i nada i svakom verujućem Srbinu, Rusija se „vraća sebi“, moramo se moliti i boriti da se i Srbija počne „vraćati sebi“. Do ovakvog preporoda Rusije svakako ne bi bilo moguće doći da je poslednjih stotinu godina njom vladao protestantski duh kreatora Februarske revolucije. Ovo pišem upravo zbog toga što Srbijom danas na žalost vlada isti takav duh. I kao što je protestantski duh ruskih „februarista“ bio opasniji po ruski pravoslavni identitet od komunističkog progona vere, tako je i protestantski duh srpskih naprednjaka opasniji po srpski pravoslavni identitet od komunističkog progona vere. Sramni „Bečki sporazum“ iz 1881. godine koji su potpisali „stari“ naprednjaci, i „Briselski sporazum“ koji su 2013. godine potpisali „novi“ naprednjaci, kao dva najsramnija dokumenta u istoriji srpske državnosti, svedoče o tome. Zbog toga srpski narod mora sa svom ozbiljnošću da razmisli, da li sme dati poverenje „srpskom Đukanoviću“ da osramoti i obesmisli srpsku istoriju kao što je Milo Đukanović obesmislio i osramotio vitešku istoriju Crne Gore. Jer praktično ismevanje jednog Nikole Pašića što nije dozvolio austrijskim žandarmima da vršljaju Srbijom, koje je sebi nedavno dozvolio Aleksandar Vučić, pokazuje nam da je Milo Đukanović njegov politički uzor i da se svi moramo duboko zamisliti da li ovakav duh može doneti išta dobro srpskom rodu.

Autor: Ranko GOJKOVIĆ

Vezane vijesti:

Rusija pomogla besplatno, Francuzi naplatili.. | Jadovno 1941.

Sećanje na dane kad je Rusija spasila Srbiju: Milostivi ruski …