Stari Beograd i nove ljubavi prema Hrvatskoj

Datum objave: petak, novembar 2, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Posle kraćeg prekida, za vreme i posle rata, opet u Srbiji registrujemo već patološku snishodljivost i ljubav prema Hrvatskoj, nalazeći je u politici, kulturi, novinarstvu, dok istovremeno Zagreb prema Beogradu pokazuje sve veće gađenje.

To kod mene prerasta u paranoju; sa sve većim strahom uzimam daljinski u nameri da izađem na RTS, jer mi se po pravilu događa da tamo zateknem nekog hrvatskog pevača. Ne mogu da omanem, sumnjam u delovanje sopstvene podsvesti koja me, prof. Jerotić bi to savršeno objasnio, primorava da prebacujem na RTS baš kad je tamo, šta ja znam, „Parni valjak“, Nina Badrić, „Novi fosili“, Masimo Savić, „Ladno pivo“, Boris Novković…
Ništa nemam protiv dotične čeljadi i baš me briga što su Hrvati, ako su dobri pevači (uzgred, Nina Badrić je moja zemljakinja, Srpkinja sa Banije), ali mi smeta gotovo neobjašnjiva snishodljivost Beograda prema svemu što dolazi iz Hrvatske, ta potreba da se podilazi nekome ko je prema tebi, da prostite na izrazu, svinja. Mislim na podilaženje državi Hrvatskoj. Gore spomenuti jesu pojedinačni slučajevi, jeste da ih u Beograd ne šalje država, ali oni su pre svega hrvatski pevači i njih u ovu priču uvodim kao dokaz jedne sve mučnije i odvratnije inferiornosti.

PONOVO BEOGRAD U ZAGREBU VIDI EVROPU

To traje decenijama, malo se primirilo za vreme i posle rata, ali je nastavljeno sa još većim žarom. Ponovo Beograd u Zagrebu vidi Evropu, vidi razvijeni i moderni Zapad, svetlost pariskih bulevara, kasnu renesansu i rani barok, čuje bečke valcere čiji taktovi dolaze sa slikama balova u ogromnim dvoranama dvoraca podignutih na mukama podanika jedne nekada moćne i silne Imperije. Opet Beograd baca pod noge svoja velika imena, gura ih u mračne podrume zapuštenih nacionalnih biblioteka i muzeja, godinama zakatančenih, i klanja se pred nečim što nikakve vrednosti nema ili je ima u naznakama, ali je „evropsko“.
Svaka smrdljiva splačina koja iz Zagreba u Beograd dođe u formi romana, kazališne predstave, televizijske serije, biva u srpskim medijima ocenjena kao prvorazredni događaj. Krleža – za kojim u Zagrebu reči hvale više ne potežu ni ocvale frajle iz nekada visokog zagrebačkog društva, koje na noćnim ormarićima već drže poslednju kartu za „Maksimir“ – u Beogradu je veličina, pojam. U Beogradu državna firma, „Službeni glasnik“, štampa njegove „Marginalije“. One odvratne, rasističke, Krležine kvalifikacije o Srbima, izgovorene po okončanju Prvog svetskog rata, sa kojim može da se meri samo zgađenost pisca Bore Ćosića (dobitnika nacionalne penzije države Srbije) nad srpskim narodom, u Beogradu se tumače kao intelektualna sloboda.
Isti ovi koji veličaju Krležu smatraju da je „Filosofija palanke“ Radomira Konstantinovića, najvrednija knjiga dvadesetog veka, objavljena na ovim prostorima. Njima su Krležini stavovi, izneti po okončanju Prvog svetskog rata:„Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svjetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakova li sramota (…) A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake“ … sjajan nagoveštaj „Filosofije palanke“. Jedinu razliku kod Krleže i Konstantinovića u vrednosnim sudovima o srpskim piscima nalazimo u slučajevima Bore Stankovića i Vojislava Ilića. Krleža, je držao da su oni neopravdano zapostavljeni u srpskoj kulturi, da je Bora veliki pisac, a Ilić vrhunski pesnik, dok Konstantinović za ovu dvojicu u „Filosofiji palanke“ ne daje žutu banku. Njemu je sve to palanačka umetnost, a ta i takva umetnost – uči nas Konstantinović, a to učenje kao jevanđelja raznose beogradski zaljubljenici u Krležu i Konstantinovića – rađa nacionalizam, mržnju, genocide. Čemu su Srbi, zaključak je jasan, skloni.

NE ŠTAMPAJU ONI NI IVU ANDRIĆA

Spominju li u Hrvatskoj srpske pisce, štampaju li njihova dela? Crnjanskog, na primer. Ma kakvi. Ne štampaju oni ni Ivu Andrića, iako tvrde da je Hrvat, a srpske pisce spominju tek da bi ojačali kontekst ideje „velike Srbije“. Tu nikada ne izostave Dobricu Ćosića koji u hrvatskoj percepciji, evo već tri decenije, ima poziciju sotone, monstruma koji napaja sve što srpski diše i srpski se oseća.
Nemam rekoh već, ništa protiv da u „Jutarnjem programu“ i „Beogradskoj hronici“ RTS-a gostuju hrvatski pevači, glumci i pisci, ali samo ako istovremeno u „Jutarnjem programu“ i „Zagrebačkoj kronici“ „Hrvatske televizije“ gostuju pevači, glumci i pisci iz Srbije. A ne gostuju, nema ih, nikada.
Podrazumeva se, valjda, da oni koji vode srpsku državnu televiziju imaju dodatne senzore u odnosu na uredničku čeljad koja muti odvratne i otrovne koktele po ostalim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Jedno je kad „Parni valjak“ gostuje na „Pinku“, a sasvim drugo kad dobije deset minuta na „Radio-televiziji Srbije“. To ne može, nije, i nikada neće biti isto.
Posebna je priča odnos novinara beogradskih televizija, na čelu sa RTS-om, prema gostima iz Hrvatske. Tu se puže po podu, ljube se i ruke i noge, topi od miline. Mogu ovi da pričaju šta hoće, beogradski novinar ih ne sluša, on drhti od zadovoljstva što je uopšte dobio takvog gosta. A da ga slučajno priupita nešto što bi se u najslobodnijoj aluziji moglo oceniti kao neugodno… to je isključeno. To se ne događa.
Najmanje deset godina je prošlo kako nisam odgledao nijednu tzv. debatnu političku emisiju na beogradskim televizijama. Nijednu. Ne trošim na to više od tri, četiri minuta. Ništa ne gubim, jer znam, kao i vi, kome je dozvoljeno da gostuje, šta će da ga pitaju, šta će ovaj da odgovori, kako pri tom drži ruke, kako se krevelji, sve je unapred poznato i čemu gubiti vreme. Tim pre što su sve te priče hiljadu puta ispričane, što su prazne, demagoške, ponižavajuće za zdrav razum. Umesto toga čitam Gogolja, Čehova ili Jaroslava Hašeka. Svake godine bar dva puta iznova čitam „Doživljaje dobrog vojnika Švejka“, izdanje u prevodu Stanislava Vinavera, tako se branim od, između ostalog, beščašća, prostakluka, primitivizma i sve češće ludila koje se sliva sa ekrana srpskih televizijskih kanala. Uzgred, odavno nemam dilemu da je „Švejk“ najduhovitije delo napisano ljudskom rukom.

SREĆNA ŠTO JE UGOSTILA HRVATA

Kako, rekoh, ne gledam onu vrstu programa, što znaju moji prijatelji, iznenadio sam se kad me je jedan od njih nazvao da pita jesam li gledao „Utisak nedelje“, na TV B92, kanalu sa nacionalnom frekvencijom. To vodi Olja Bećković, kćerka Matijina. Nisam, kažem. A trebalo je, veli ovaj, mnogo si propustio. Šta sam propustio, pitam ga. Ćutanje Olje Bećković kada je neki hrvatski pisac, gost u emisiji, predsednika Srbije nazvao fašistom. Ne verujem da je ćutala, pokušam da mu oponiram, zaista ne verujući da se to može oćutati. Pogledaj sutra na njihovom portalu, to je sam kraj emisije, reče ovaj. Pogledam i zaista je čovek, pisac iz Splita, Ante Tomić, predsednika Srbije nazvao fašistom. I lopovom. I zaista je Olja Bećković ćutala, sa blaženim izrazom lica, srećna što je ugostila jednog Hrvata, Dalmatinca. Šta bi se dogodilo da je neki srpski pisac, gostujući na „Hrvatskoj televiziji“, predsednika Hrvatske nazvao fašistom? Emisija bi tog časa bila prekinuta, a od gosta iz Beograda tražilo bi se javno izvinjenje. Naravno, sve ovo je nezamislivo, jer na „Hrvatskoj televiziji“ ili nekom od malobrojnih TV kanala u Zagrebu, ne gostuju ili se pojavljuju, vrlo, vrlo retko, javne ličnosti iz Beograda. Takvi se još u hodniku izvinjavaju „zbog srpske agresije“, a na svako spominjanje Srba i srpstva kolutaju očima, zgražavajući se nad samim pitanjem. Podsećam da je prošle godina na HRT-u sat vremena gostovao srpski pisac iz Beograda (tako su ga najavili) Vladimir Arsenijević. Ovaj je, ne budi lenj, u emisiji odbacio svako pripadanje srpskom narodu, rekavši da on nema to osećanje. Ja nisam Srbin, ja sam pisac, kazao je.
U stvari, nijedan Beograđanin, da ne kažem Srbin, koji je poslednjih godina dobio priliku za nastup na „Hrvatskoj televiziji“, nije ispoljio normalno i očekivano poštovanje prema narodu i državi iz koje dolazi, ali je ispoljio onu snishodljivost prema svom domaćinu kakvu pokazuju beogradski novinari prema svojim gostima iz Hrvatske.
Ima tu još nešto; nećete dočekati da neki hrvatski „javni djelatnik“, iz sfere politike ili kulture, u Beogradu kaže jednu ružnu reč o svojoj državi, političkom sistemu, da uopšte komentariše događanja u zemlji iz koje dolazi. Kod Srba je obrnuto, Srbi koriste svaku priliku da baš u gostima, u tuđoj avliji, za tuđom trpezom, naročito u Hrvatskoj, opanjkaju svoju državu, da komentarišu unutrašnja pitanja o kojima se, iz pristojnosti, ne govori „van kuće“. To je pitanje dobrog odgoja, pitanje časti. Hajde da ne trošimo papir na Sonju Biserko, Žarka Koraća, Natašu Kandić, razne eldepeovce iz drugosrbijanskih medija i kulturnih institucija, tu je sve jasno, ali ne mogu, a da ne spomenem Zorana Živkovića, predsednika Vlade Srbije posle Đinđićevog ubistva, svojevremeno zamenika predsednika DS-a, sada kandidata za šefa te stranke. On je, ima tome najviše nedelju dana, prihvatio da se iz rodnog Niša uključi u program „Hrvatske televizije“ i komentariše političke odnose i u DS-u i u Srbiji. Nije vam teško da pretpostavite šta je pričao.
Mali je ovo prostor da se upoznamo sa svim ili većinom ovakvih i sličnih ponašanja političke, kulturne i medijske elite u Beogradu. Ljubav prema hrvatstvu u Beogradu dobija nove zamahe.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top