Staljin, Musolini i Tito o Kosovu Ivan Miladinović

Tih dana grof Galeaco Ćano, Musolinijev ministar inostranih poslova, posetio je Jugoslaviju. U susretima s Milanom Stojadinovićem vođeni su zvanični i nezvanični razgovori u Beogradu i Belju. Na tapetu su bila mnoga pitanja iz odnosa dveju zemalja. U Belju, Stojadinović i Ćano će voditi tajne pregovore, a Musolinijev zet je ponudio podelu Albanije (taj predlog knez Pavle će docnije odbiti). Za tu prigodu, na Stojadinovićev zahtev, sačinjen je službeni podsetnik o albanskom pitanju za internu upotrebu u Ministarstvu. Autor je naš jedini nobelovac Ivo Andrić. Na prvoj strani tog podsetnika, koji se nalazi u Arhivu Srbije i ima 20.734 slovna znaka, piše: „Referat g. Andrića 30. I. 1939.“

U tom dokumentu, koji se bavi hronologijom istorijskih prilika i odnosa, Andrić piše: „Pri proceni celog ovoga pitanja (podela Albanije), treba imati u vidu da na svaki način moramo gledati da izbegnemo bilo otvoren, bilo prikriven sukob sa Italijom. Isto tako treba izbeći i to da Italija sama okupira celu Arbaniju i da nas ugrozi na vrlo osetljivim mestima, prema Boki Kotorskoj i prema Kosmetu…“

OBELODANjENA 1977.

Studija Ive Andrića, našeg jedinog nobelovca, o albanskom pitanju, prvi put je obelodanjena 1977. godine u zagrebačkom „Časopisu za suvremenu povijest“. Neposredno posle toga stigao je zahtev Albanaca sa Kosova i Metohije da se Andrićeva dela izbrišu iz programa za nastavu književnosti.

„Podelom Arbanije“ – piše dalje Andrić – „nestalo bi privlačnog centra za arbanašku manjinu na Kosovu, koja bi se, u novoj situaciji, lakše asimilovala. Mi bismo eventualno dobili još 200.000-300.000 Arbanasa, ali su oni većinom katolici, čiji odnos sa Arbanasima muslimanima nikad nije bio dobar. Pitanje iseljavanja Arbanasa muslimana u Tursku takođe bi se izvelo pod novim okolnostima, jer ne bi bilo nikakve jače akcije da se to sprečava.“

U zaključku se kaže: „Uzimanje Skadra moglo bi u tom slučaju biti od velike moralne i ekonomske važnosti. To bi nam omogućilo izvođenje velikih hidrotehničkih radova i dobijanje plodnog zemljišta za ishranu Crne Gore. Severna Arbanija u okviru Jugoslavije dopustila bi stvaranje novih saobraćajnih veza severne i južne Srbije sa Jadranom“, pisao je Andrić.

U arhivskoj zbirci dokumenata kneza Pavla iz Kolumbija univerziteta, do koje smo došli uz veliku pomoć i podršku istoričara i književnika Miodraga Jankovića, mogu da se pronađu pisani tragovi o naporima kneza Pavla usmereni ka jednom cilju – sačuvati zemlju od ratnih strahota. Jedno od rešenja problema – kako izbeći rat a da se izbegne neposredni savez sa Hitlerom i ne pristupiti Trojnom paktu – bila je inicijativa iz Rima, da se mir na jugoistoku održi bez ulaska Jugoslavije u taj savez, preko ugovora o trajnom prijateljstvu sa Italijom. Vođa italijanskih fašista hteo je po svaku cenu da uspostavi odnose sa Jugoslavijom, bar na onom nivou kao kada je Milan Stojadinović bio predsednik Vlade.

Knez imenuje specijalnog tajnog savetnika dr Vladislava Stakića, koji tri puta putuje u Italiju – u novembru 1940. i dva puta u februaru 1941. godine. Inače, dr Stakić nije slučajno izabran za tajnu misiju u Italiji. On je bio autor jedne zapažene studije o Žoržu Sorelu, francuskom misliocu, za koga je vladalo uverenje da je izvršio najveći uticaj na formiranje Musolinijeve političke misli.

Specijalni izaslanik prvi put se susreo samo sa grofom Ćanom, a drugi put i sa Musolinijem. Susret se desio 4. februara 1941. u Bariju, i duče mu je uručio krajnje iznenađujuću poruku za kneza Pavla:

– Ja nudim Jugoslaviji prijateljstvo. Ja želim da Jugoslavija ostane van rata, i zato ću vam učiniti takve propozicije koje, mislim, neće biti smetnja da se italijansko-jugoslovenski odnosi učvrste. Moramo raditi tako i postupati tako da se to ne vidi. Moramo pronaći razloge da ubedimo, ne toliko Hitlera, što nije tako teško, koliko Ribentropa, koji je pokvareno lukav… – rekao je Musolini.

Dr Stakić se 9. februara vraća u Beograd i lično predaje Pavlu ovu ponudu u pismenoj formi u kojoj Musolini doslovce piše knezu namesniku:

– Italija želi da Solun pripadne Jugoslaviji. Ja sam uvek smatrao da je pravi izlazak Jugoslavije na more – izlazak na Egejsko more, i da Solun treba da pripadne Jugoslaviji, što je od velike važnosti za srpske interese. Prema tome, bilo da priđe u okviru Trojnog pakta, bilo u okviru saveza sa Italijom, na osnovu Beogradskog pakta, Jugoslaviji je obezbeđen Solun – pisao je Musolini.

– Da bih dao dokaza da ovaj korak smatram kao definitivan između Jugoslavije i nas i da bih podvukao njegov naročit prijateljski karakter, to nudim Jugoslaviji izmenu jugoslovenskog stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. To je naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način posrbili vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko, a koje za vas Srbe ima toliku istorijsku i nacionalnu važnost. Krajem februara ja ću održati jedan veliki govor u Rimu i u tome govoru objavio bih naš novi savez i moju novu politiku prema Jugoslaviji… – piše Musolini.

Knez Pavle nije prihvatio Musolinijevu ponudu. Odbio je i susret sa njim. A dr Stakiću će u privatnom razgovoru reći da u ponudama Musolinija nema ničeg povoljnog za Jugoslaviju, navodeći da on nije nudio Jugoslaviji Zadar, već grčki Solun. Nepoverenje prema začetniku marseljskog atentata, koji je u Italiji držao Pavelića, prevagnulo je. Umesto saveza sa Italijom, vlada Cvetković-Maček počela je pregovore s Nemačkom o pristupanju Trojnom paktu.

Zajedničkim poduhvatom naših i ruskih arhivista, pre nekoliko godina je publikovan „Zbornik dokumenata o jugoslovensko-sovjetskim odnosima 1945-1956“. U ovom izdanju objavljeno je nekoliko stotina, našim istraživačima uglavnom nedostupnih dokumenata, koji otkrivaju novu dimenziju složenih odnosa između dve bivše zemlje. Publikovana dokumenta omogućavaju i objektivno sagledavanje ne samo kompleksnih odnosa SFRJ i SSSR, već i mnoga unutrašnja pitanja u Jugoslaviji i planove Titovog režima, naročito oko sudbine Kosova, najbolnije tačke Srbije.

Posebnu pažnju u Zborniku privlači stenogram razgovora koji su u Moskvi, 19. aprila 1947. godine, vodili sa Staljinom i Vjačeslavom Molotovom, Edvard Kardelj, Stanoje Simić i Vladimir Popović. Sastanak je uglavnom bio posvećen privrednoj saradnji, ali je Staljin u jednom trenutku pokazao interesovanje za broj Slovenaca, Srba, Makedonaca i Crnogoraca u Jugoslaviji. Na dnevni red su došli i Albanci:

Staljin: – A kako ide sa Albancima? Hodža se nešto žalio na vaše političke savetnike u njihovoj armiji, kao da oni slabe disciplinu, što li?

Kardelj: – To je za nas novo. Nama o tome nisu ništa govorili.

Staljin: – Kakvog su porekla Albanci?

Kardelj: – Oni su potomci Ilira.

Staljin: – Sećam se da mi je Tito govorio da su oni srodni sa Baskima.

Kardelj: – Da, to je tačno.

Staljin: – Taj narod izgleda da je dosta zaostao i primitivan.

Popović: – Ali su vrlo hrabri i verni.

Staljin: – Da, oni mogu biti verni kao psi, to je odlika primitivaca. Kod nas su tako verni bili Čuvaši. Ruski carevi su ih uzimali za ličnu stražu.

Kardelj: – Kod nas na teritoriji Kosova i Metohije ima i dan-danas više Albanaca nego Srba. Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo sa Albancima, da im ustupimo te teritorije.

Staljin: – Vrlo dobro, to je pravilno. A kako su se Albanci našli na toj teritoriji?

Kardelj: – Za vreme Turaka zaposeli su taj kraj, a deo stanovništva denacionalizovali.

Staljin: – Kako da tako primitivan narod uspe u tome? Čime se to objašnjava?

Kardelj: – I okolna plemena su bila primitivna, kao na primer, crnogorsko.

Popović: – Ne, nisu oni denacionalizovali Crnogorce. U tim krajevima su živeli Srbi.

Staljin: – Koja je vera u Albaniji najviše zastupljena?

Simić: – Najviše ima muslimana, pa katolika, a ima nešto i pravoslavnih.

Enver Hodža je u svojim „sabranim delima“ objavio da mu je Josip Broz Tito obećao da će ustupiti Kosovo Albaniji, „čim prije, pošto malo primiri srpske nacionaliste“. Jugoslovenski diplomata Josip Đerđa, koji je od 1945. do 1948. godine bio ambasador u Tirani i prevodilac prilikom razgovara Tita i Hodže, pred smrt 1990. godine potvrdio je da je tvrdnja prvog čoveka Albanije bila tačna.

Po svemu sudeći, predaja Kosova Albaniji nije se tih godina desila zahvaljujući definitivnom razlazu Tita i Staljina, odnosno Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i zemljama socijalističkog lagera, među kojima je tada bila i Albanija.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI