Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Шта нам носи нова усташка олуја која хара Хрватском?

Датум објаве: понедељак, новембар 25, 2013
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+

dusan-jadovno-1a.jpg

English

Сваки до данас опстао православни Србин у Хрватскоj персонификациjа jе злог „Влаха“ са предњег краjа османлиjског фронта, рушитеља аустроугарске царевине, тежине староjугословенске жандармске чизме, побуњених Срба 1941. године, егзекутора на Блаjбургу 1945. године, тоталитарног српско-jугословенско-комунистичког режима, побуњених Срба 1991.  и ко зна шта све jош не.

Ова нова, шовинистичка олуjа, нити jе почела на максимирском стадиону нити jе то вече достигла своj врхунац.

Наjава невремена стигла jе из Хага, у ослобађаjућоj пресуди хрватским генералима, коауторима и извршиоцима Туђмановог и Шушковог концепта спаљене и од Срба очишћене земље Хрватске.

Њен први вjетар прохуjао jе Велебитом краjем jуна, дан приjе уласка Хрватске у ЕУ.

У облаку прашине, доjурила jе црна лимузина по разлоканом jадовничком путу, возећи почасног предсjедника хрватских антифашиста  да ту, над Шарановом jамом ждерњачом, бесjеди потомцима жртава каква jе била Независна Држава Хрватска /НДХ/ и шта jе то Јадовно. Ни он, Стипе Месић, као ни његов домаћин Милорад Пуповац, на парастосу коjи jе услиjедио над самом jамом  нису узели воштанице у руке. Њихов примjер декларисаних атеиста спремно jе прихватило стотињак сљедбеника довезених на Велебит да би били противтежа потомцима и поштоваоцима жртава коjи су путовали из Србиjе и Српске.

Путовали jесу, али допутовали нису, пошто су их прво босанскохерцеговачка,  а онда и хрватска гранична полициjа задржале довољно дуго да не стигну на парастос.

Услиjедио jе екцес у коме jе Месићу и братиjи са говорнице jасно речено шта jе то НДХ за потомке жртава и какав jе ниво колективне одговорности хрватског народа за злочине почињене у вриjеме њеног постоjања.

Човjек коjи рече да jе његов народ побиjедио 1941.  и 1945. године,  славодобитни посљедњи чувар печата бивше нам државе, гурнуо jе прст у око потомцима жртава рекавши у свом обраћању да Јадовнички злочин нису починили Хрвати него усташе.

Обрадовао се Месић,  носилац плакете СНВ-а за промовисање  вриjедности антифашизма, аплаузу коjи jе услиjедио, брзо схвативши да се уствари аплаудира омладини из Србиjе коjа jе у три аутобуса тек тада стигла на Јадовно.

Похиташе хрватски званичници према лимузинама, не би ли избjегли могуће догађање народа и стуштише се низ  Велебит.

Тога дана, бивши предсjедник Хрватске ниjе отишао на Паг, гдjе jе по други пут обновљена спомен-плоча за наjмање 8.000 побиjених.

Међу њима и готово комплетан први тим загребачког /jевреjског/ фудбалског клуба „Макаби“, коjи се 1941.  пласирао у прву државну лигу.

Ниjе то 2010. урадио ни актуелни предсjедник Јосиповић када jе први пут обновљена плоча, уништена у такозваном  домовинском рату, по Јосиповићу праведном наставку антифашистичке борбе из Другог свjетског рата.

Јер, како рече, оно што су партизани били 1941. то су „бранитељи“ били1991.

Како било, спомен-плоча на Пагу уништена jе већ трећи пут, свега неколико дана након откривања, исто као и она обновљена 2010.

Не, ниjе плоча имала ћирилични епитаф. Била jе исписана хрватским jезиком и латиничним писмом. Пресудило jоj jе само то што jе свjедочила о смрти „више тисућа недужних људи – Срба, Јевреjа…“.

Био jе то први бљесак нове усташке олуjе.

Поjедини хрватски званичници нижег ранга „просвjедовали“ су тражећи да се пронађу и казне починиоци, али не и да се плоча обнови. И ниjе обновљена.

Већ средином септембра у Голубићу, код Книна, уништена jе Спомен- плоча са крстом и натписом „Сjећање на Голубићане страдале у ратовима“, коjу су подигли мjештани.  Иако су представници породица жртава у Голубићу под притисцима „бранитељских“ удружења прихватили измjену првобитног спомен-обиљежjа на коjем су се налазила имена и презимена 34 убиjена мjештанина и поставили нову плочу са новим текстом, ни таква ниjе могла опстати.

Нова олуjа jе добиjала на снази.

Оисм  подругљиве и поспрдне реторике коjом су хрватски медиjи почели да се баве Републиком Српском, све чешће су почели истицати незадовољство позициjом хрватског народа у Босни и Херцеговини.

У исто вриjеме, на рачун нове власти у Србиjи, све више jе било написа и ТВ прилога коjима се указивало на ратну прошлост водећих званичника.

А онда се, непосредно након промjене односа снага у вуковарскоj скупштини, почело са разбиjањем плоча са ћириличним писмом и  писањем усташких графита. Прво у источноj Славониjи, а онда и по мjестима Баниjе, Кордуна и Лике, тамо гдjе су Срби искористили своjе право да истакну двоjезичне натписе.

Чини се да jе такав развоj усташког олуjног невремена изненадио и наjвише хрватске званичнике, коjи су се према овим догађањима у почетку односили као према поjединачним инцидентима.

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/karikatura-dusan-tekst.jpg

Ипак, недавни догађаj у Вуковару, када jе читавом државном врху онемогућен улазак у заjедничку колону са хиљадама придошлих поклоника из циjеле Хрватске, показао jе да хрватске власти нису у стању супротставити се усташком невремену коjе почиње захватати циjелу Хрватску.

У запреченоj вуковарскоj колони  био jе и Милорад Пуповац, заступник у хрватском Сабору, предсjедник Српског народног виjећа и потпредсjедник СДСС-а, наjвеће српске политичке партиjе у Хрватскоj.

Не сумњаjући у племениту намjеру српског барда да се поклони невиним жртвама, без обзира ком народу припадале, никада нисмо свjедочили сличном гесту са хрватске стране.

Не желећи мjерити величину страдања броjем жртава, али и одбацуjући демагогиjу како су броjке неважне, констатуjем да нико од наjвиших носилаца власти у Хрватскоj ниjе недавно био уз Милорада Пуповца у Сиску, на комеморациjи за више од  2000 страдале српске дjеце љета 1942. године.

Да ли jе икад неко од хрватских званичника посjетио на загребачком Мирогоjу парцелу 142, гдjе су закопана тиjела наjмање 862 српска дjетета са Козаре?

Овакав непринципиjелан и снисходљив однос према хрватским властима и већинском народу уопште посебно jе увредљив за онаj дио српског корпуса коjи jе у периоду од 1991. до 1995.  напустио Хрватску не желећи платити циjену останка у Туђмановоj неоусташкоj творевини.

Усташко арлаукање на Максимиру ниjе ништа друго до израз колективног олакшања и растерећења у тренутку разбиjања вишегодишњих окова наметнутих кроз процес приступања Европскоj униjи. Наметнутих од стране Европе и хрватских власти.

У том периоду ниjе се смjела догодити грешка, погрешан потез коjи би успорио и одгодио улазак у нову заjедницу народа.

Сада, када jе таj циљ достигнут и када jе видљиво да ЕУ институциjе не реагуjу на рушење споменика жртвама антифашистичке борбе и цивилним жртвама рата, не осврћу се на разбиjање двоjезичних плоча и на кршење уставног закона о правима мањина –  вриjеме jе за урлик слободе.

Вриjеме jе да се отворено покаже како већинска Хрватска осjећа, размишља али и дела.

Усташком идеологу  др Анти Старчевићу, плебисцитарно доживљеном оцу домовине, дижу се споменици широм Хрватске. Нема ниjедног мањег мjеста чиjа улица или школа не носи његово име.

Српска мањина у Хрватскоj, колико год малоброjна била, трн jе у оку већинскоj Хрватскоj, колико год се над тим саблажњавали тамошњи носиоци власти.

Сваки до данас опстао православни Србин у Хрватскоj  персонификациjа jе злог „Влаха“ са предњег краjа османлиjског фронта, рушитеља аустроугарске царевине, тежине староjугословенске жандармске чизме, побуњених Срба 1941. године, егзекутора на Блаjбургу 1945. године, тоталитарног српско-jугословенско-комунистичког режима, побуњених Срба 1991. и ко зна шта све jош не.

Ова, од 1991. године  невиђена  jавна манифестациjа усташтва, поjачаће мимикриjу и убрзати ионако галопираjући процес кроатизациjе и католизациjе преосталог српског становништва, чиjи ће се млађи дио већ у другоj генерациjи стопити са хрватским римокатоличким корпусом.

Претапање српског у хрватски биолошки корпус и сужавање српског духовног простора требало би да разбуди и подстакне званични Београд и Бањалуку да оштриjе реагуjу и да се замисле о оправданости залагања за повратак протjераних Срба  у Хрватску.

Олуjе не познаjу државне, административне и ентитетске границе.

Ово невриjеме може лако да се претвори у ураган коjи би могао похарати и подручjе Републике Српске и БиХ, толико жељене, а до сада незаоране источне њиве.

Пресудно jе питање да ли jе исходиште ове усташке олуjе заиста у Хрватскоj или jе она само jедро у коjе дуваjу вjетрови са запада, из Берлина и Ватикана.

Пише: Душан Басташић

/Аутор jе оснивач и предсjедник Удружења грађана „Јадовно 1941.“/

 

Везане виjести:

ДА НАМ СЕ НЕ ПОНОВЕ ЈАСЕНОВАЦ И ЈАДОВНО

МОЈЕ ЈАДОВНО

Душан Басташић – И Слана jе Јадовно

Јадовно 26. jун 2011. – Обраћање Душана Басташића, предсjедника УГ Јадовно 1941.

Душан Басташић: Наjвећа битка за очување сjећања о геноциду – води се против Срба

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top