Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Шта је заправо заоставштина и аманет хуманисте и визионара Арчибалда Рајса Србима, Европи и свету?

Датум објаве: уторак, јануар 29, 2019
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/rajs.jpg

Арчибалд Раjс jе био шваjцарски криминолог немачког порекла, коjи се поред осталог истакао и радом на истраживању неприjатељских злочина над српским цивилним становништвом у време Првог светског рата.

Рођен jе 8. jула 1875. године у jужнонемачкоj покраjини Баден. После завршеног основног и гимназиjског школовања у Немачкоj, отишао jе на студиjе у Шваjцарску, у романски кантон Ву (француски Вауд, немачки Wаадт, ретроромански Вад).

Звање доктора природних наука (хемиjе) стекао jе већ у своjоj 22. години, и постао прво асистент за фотографиjу а потом и доцент за ту област, на универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован jе 1906. године.

Као професор, бавио се успешно научним радом и стекао светски углед у тоj области.

После обjављивања првог тома његовог научно-полициjског приручника „Мануел де полице сциентифиqуе” 1911. (никада ниjе стигао да даље ради на том делу), стижу му молбе за помоћ и позиви на сарадњу из Петрограда, Сао Паола, Њуjорка…

На позив српске владе долази у Србиjу 1914. године, да истражуjе злочине воjске Централних сила (Аустро-Угара, Немаца и Бугара), над цивилним становништвом. Он jе био први, коjи упознао светску jавност са злочинима, коjе jе починила аустроугарска воjска у Мачви и Подрињу над српским цивилима.

Ужаснут квалитетом и квантитетом тих злочина, али и инспирисан самопрегорним jунаштвом српских воjника, он jе себе прогласио за српског добровољца, постаjући тиме, како jе сам написао, „шваjцарски добровољац српске воjске, друг величанствених ратника Шумадиjе, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара“.

„Истражуjући злочине аустро-угарских трупа, Раjс jе одлазио на стратишта, прегледао рањенике, посећивао бомбардована насеља, не одступаjући ни за трен од своjе заклетве да служи истини и правди. Као ратни репортер обjављивао jе чланке у тиражним европским часописима о страдању српског народа.

Такво ангажовање на страни истине о страдањима српског цивилног становништва довело га jе у жижу напада и отворених претњи у земљама Централних сила, па чак и у неутралноj Шваjцарскоj“, како извештава др Драгомир Пауновић.

Са српском воjском прешао jе Албаниjу, доживео и преживео Солунски фронт, и са Моравском дивизиjом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. Био jе члан српске владине делегациjе на мировним конференциjама у Паризу.

После Првог светског рата, Раjс jе у Женеву одвео и организовао збрињавање и школовање 300 српске ратне сирочади. Потом jе у Београду успешно радио на модернизовању техничког делокруга активности полициjе нове државе.

Његова тадашња криминалистичка техника, по мишљењу америчких стручњака, коjи су путовали по Европи циљно проучаваjући оваj еминентно важни део полициjског рада, била jе на завидно високом нивоу.

Међутим, Арчибалд Раjс, разочаран учесталим негативним поjавама у друштвеним и у политичким областима, повукао се пред краj живота са свих jавних функциjа. Посебно се осећао погођеним изразитом незахвалношћу и одсуством основног морала себичних и самозаљубљених српских политичара.

Живео jе скромно, све до смрти, у своjоj вили „Добро поље“ у Београду.

Пред краj живота обjавио jе своj ратни дневник у књизи под насловом „Шта сам видео и проживео у великим данима“. Као посмртно завештање српском народу оставио jе необjављен рукопис књиге „Чуjте, Срби!“, на француском jезику, у оригиналу „Ецоутез Сербес!“.

Ова књига jе завршена 1. jуна 1928. године, а тек 2004. године jе штампана у великом тиражу у Србиjи и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондациjа „Др Арчибалд Раjс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархиjа Српске православне цркве.

Др. Арчибалд Раjс jе 1926. године постао почасни грађанин српског града Крупња.

О своjим савременицима Србима он jе записао и следеће (упркос врло похвалном тону у доњем цитату, он наравно ниjе превиђао ни српске мане и називао их jе отворено, правим именом –[нбсп] диjагностицирао jе на пр. одређену врсту „jужњачки“ комотне нерадности и неорганизованости, и сл.):

„Народ вам jе родољубив.

Не знам ни за jедан народ у коjем легендарни национални jунаци толико живе у народноj души као код вас. Народ вам jе демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара.

Народ вам jе храбар и његова храброст често сеже до jунаштва.

Могу то с правом да кажем jер сам гледао ваше воjнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама великог ослободилачког рата.

Видео сам и повлачење преко Албаниjе, када су вам се многи сељани и варошани надметали у jунаштву са воjницима, воjницима коjи су стигли на Крф тек као људске сенке и од коjих су многи на вечноj стражи у морским дубинама.

Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се jаук, па ни jецаj, отео из уста, а често их (нарочито у почетку рата), услед недостатка наркотика нису ни успављивали.

Да бисте очували патриотизам и култ своjих националних jунака, помогла вам jе ваша религиjа. Претворили сте своjу религиjу у народну цркву, боље рећи, у народну традициjу. Брижљиво чуваjте ту своjу религиjу, jер ће ваш народ, оног тренутка када jе напустите, бити изгубљен.

Ваш народ jе гостољубив.

У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине jош чуваjу онаj некадашњи прелепи обичаj угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.

Међу вашим људима човек се цени онолико колико jе човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али таj утисак ниjе толики, да би га натерао да се одрекне властитог достоjанства.

Ваш народ зна за самилост и понекад jе такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину.

Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене неприjатељске воjнике, изнурене од глади, и уместо да те људе, коjи су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављаjу, ваши воjници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.

Народ вам jе поносан, али не и охол.

Наjзад, ви сте бистар народ, jедан од наjбистриjих коjе сам за живота видео…“

О српским политичарима пак, имао jе сасвим друго мишљење:

„Политичари су вам искварили земљу. Они су код вас свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Функционери су вам без морала, без части, лични интерес jе у првом плану. Говорим вам ово као приjатељ народа и плашим се, да ако нешто не промените, све ово може скупо да вас кошта.
Када стигну до министарског положаjа, ваши политичари постаjу толико охоли да jе то скоро смешно. Функционери су вам, по правилу, наjгорег квалитета. Они ствараjу занимање од искоришћавања ваше склоности за страначку политику, па сада имате професионалне политичаре коjи на томе зарађуjу за живот.

Ма, шта говорим – они згрћу богатство…

Погледаjте само шта се дешава код вас и како се на пр. спроводе избори.

Или кандидати плаћаjу пиће, деле новац и обећаваjу брда и долине када постану посланици, или пак полициjа силом, хапшењем и свим другим облицима злостављања намеће званичног кандидата владаjуће странке.

И то се назива „општим правом гласа“! Каква срамота!”

Да напоменем jош и оно дефинитивно падање тадашње српске државне “елите” на испиту основне људскости, наиме чињеницу, да су га ти српски политичари после рата у jедном тренутку чак и денунцирали код западних савезника као ратног “шпиjуна Централних сила”…

Колико jе Арчибалд Раjс, дакле, био у праву стављаjући српске политичаре, њихову неизмерну саможивост, кажњиву кратковидост и неморалну бескрупулозност на стуб срама, говори и следећи, историjски осведочени пример:
По завршетку Првог светског рата, хрватски потпуковник аустро-угарске воjске Славко Кватерник, зет правашког главешине Јосипа Франка и опште познат као убеђени србомрзац, одмах jе преузет у српску победничку воjску и чак унапређен у пуковнички чин.

Он jе, међутим, моментално развио широку субверзивну активност и интензивно радио на разбиjању те нове државне заjеднице (прво по имену СХС, потом назване Југославиjа). Када jе Хитлер 1941. у року од само две недеље разбио дотичну државу, Славко Кватерник и његов син Еуген (Дидо) од почетка припадаjу државном врху и главним организаторима геноцида над Србима у квинслишкоj „Независноj Држави Хрватскоj“ (Србоцид).

За разлику од Славка Кватерника, српски политичари никада нису ни помислили да у своjу воjску на пр. преузму првог и jединог српског (и уопште jужно-словенског) официра у историjи, коjи jе добио наjвиши аустро-угарски воjни ранг, наиме, чин генерала-фелдмаршала (Светозар Бороjевић, 1856-1920.).

Ирониjа судбине jе била, при томе, да jе Славко Кватерник jедно време био (хрватски) ађутант (српског) Светозара Бороjевића у аустро-угарскоj воjсци…

Оваj православни Србин из Воjне краjине, рођен jе на Баниjи од оца Адама Бороjевића и маjке Стане, рођене Коварбашић, у селу Кнезовљани, код Костаjнице (Српска краjина). Био jе jедан од наjчувениjих хабсбуршких воjсковођа – и jедан од несумњиво наjуспешниjих на свим зараћеним странама – у Првом светском рату.

Он jе, додуше, понудио своjу службу, знање и искуство новоj држави Јужних Словена, али никада ниjе добио ни наjпростиjи одговор на ту своjу понуду.
Умро jе заборављен и у беди, у аустриjском Клагенфурту.

За време Другог светског рата, оружане снаге „Независне Државе Хрватске“ су, иначе, у свом злогласном систему концентрационих логора Јасеновац само из његовог родног села Кнезовљани одвеле и убиле 35 чланова његове фамилиjе Бороjевић, закључно са децом, само зато jер су били Срби (геноцид).

Славко Кватерник jе, за подсећање, био онаj, коjи jе 10. априла 1941. године, jош пре него што jе jугословенска краљевска воjска (односно њени српски делови, jер хрватски, словеначки и босанско-муслимански припадници те воjске су дочекали нацистичке осваjаче цвећем добродошлице) прокламирао ту хрватску државу речима:
„Божиjе провиђење и воља наших великих савезника, као и вековна борба хрватског народа и велика самопожртвованост нашег вође, Анте Павелића, и усташког покрета у домовини и иностранству, допринели су да данас, пред васкрсење Божиjег сина и наша независна држава Хрватска васкрсне!
Бог и Хрвати! За дом спремни!“

Да би се избегли неспоразуми – о аутоматском преузимању доjучерашњих, побеђених неприjатеља у jедну победничку воjску се, наравно, може и мора дискутовати. Али оваj конкретни избор се само може окарактерисати као краjње неразуман, као потенциjално самоубилачки.

Занимљива jе, даље, била и управо пророчка опомена Арчибалда Раjса Србима (у књизи „Ецоутез Сербес!“, 1928.) у односу на оно, што у будућности могу очекивати:

„Ваш неприjатељ, упркос корацима коjе данас чини, био jе и остао човек са севера – Немац. Веруjте, ништа он ниjе заборавио. Чим поново постане довољно снажан, уjединиће се са Аустриjом, и удружени ће настоjати, да поврате оно што су изгубили…“

Други светски рат, као што jе познато, убрзо затим jе дошао…

Арчибалд Раjс ниjе штедео ни са (исто тако – пророчком?) критиком растуће и свесно практикуjуће (зло)употребе поjма и принципа демократиjе, како у тадашњоj Србиjи, тако и уопште.

Можда се из доњих речи овог храброг и искреног визионара може извући поука и за наше данашње време?

„Ако парламентаризам настави овако, а наставиће, он великим корацима jури у пропаст, а са собом ће повући и државе коjима би требало да служи.

Ако се процени да га треба задржати, а не заменити неком новом институциjом, боље прилагођеном савременим захтевима, биће га потребно суштински реформисати, а посланицима вратити првобитну дужност.

Та дужност jе да буду само гласноговорници целокупног становништва jедне области, чиjи се наjвиши интереси стапаjу са интересима читаве националне заjеднице; да не буду ни у чиjоj другоj служби, већ у служби сопствене савести.

Сматрам, међутим, да jе немогуће обновити тако трулу установу каква jе парламентаризам. То jе старац нагрижен болештинама. Ваља га заменити неком новом и чистом снагом из оног здравог дела нациjе.

Надметање међу народима ће бити све страшниjе, како се увећава становништво и не дозвољава самозаваравање утопиjама, од коjих су се многе лоше показале. Тако jе пропао и онаj „велики принцип општег права гласа“. Била jе то веома лепа замисао, али jе његова примена показала да оно не постоjи и да не може постоjати.

Знам да ћете, читаjући ово што вам предлажем, повикати: „Па, ово jе антидемократски, ово jе диктатура, итд!“ Јадни моjи приjатељи, зар заиста мислите да jе садашњи парламентаризам – демократски?

Мислите ли да jе диктатура партиjе демократска?

Зар мислите да jе циљ већине парламентараца да што jе могуће више стави новца у своj џеп и у џеп своjих саучесника – демократски? Ако сте искрени према себи, ви добро осећате, да се реч „демократиjа“ изузетно злоупотребљава.

Истинска демократиjа jесте да сваки грађанин слободно може да развиjа своjу делатност, под условом да она не штети заjедници, и да тако зарађуjе довољно за достоjанствен живот. Казао сам „слободно“ и молим вас да не бркате, како се то данас обично чини, слободу и распуштеност.

И слобода има границе, па кад се оне пређу, запада се у распуштеност, коjа jе у блискоj сродности са анархиjом.“

Арчибалд Раjс jе умро 8. августа 1929. године у Београду.

Сахрањен jе на Топчидерском гробљу, док jе по његовоj жељи, његово срце похрањено на планини Каjмакчалану, у капели подигнутоj на месту, где су српски воjници 1918. пробили Солунски фронт и направили одлучуjућу прекретницу Првог светског рата.

Када су 1941. у Другом светском рату нацистички савезници Бугари поново напали Србе (сада Југославиjу), запосели су и Каjмакчалан. Они су тада одмах оскрнавили ту Спомен-капелу, разбили дотичну урну, украли и некуда бацили велико срце Рудолфа Арчибалда Раjса.

Тезе за размишљање:

Да ли су позиви Србима да се врате своjим традиционалним вредностима (вера, родољубивост, храброст, постоjаност, базична а не политикантска демократичност, гостољубивост, превасходно поштовање људске величине а не богатства, титула и положаjа, милосрђе, понос а не охолост, духовна бистрина), дакле, заиста само „назадна, националистичка и масохистичка окренутост прошлости“, како нам не мали броj српских политичара, медиjа и невладиних организациjа, али наравно и наши врли западни „ вечити савезници и добронамерни приjатељи“ већ децениjама утувљуjу у главу?

– Да ли се онаj исувише и застрашуjуће велики проценат данашњих српских политичара стиди или jе поносан, jер се налази у неславноj традициjи оних своjих претходника између два светска рата, коjи су били „без морала и без части, коjима jе само лични интерес био у првом плану“? Коjи су чак и jедног Арчибалда Раjса, коjи jе српском народу дао све, што се икако може дати, денунцирали као „неприjатељског шпиjуна“?

– Да ли jе визионарска опомена (рођеног Немца!) Арчибалда Раjса између два светска рата: „Ваш неприjатељ, упркос корацима коjе данас чини, био jе и остао човек са севера – Немац. Веруjте, ништа он ниjе заборавио. Чим поново постане довољно снажан…“ и њега у очима тих данашњих српских политичара, медиjа и невладиних организациjа начинила jедним „назадним и масохистичким српским националистом“? Или ће се можда чак и код њих поjавити нека асоциjациjа са данашњим временом?

Да ли ће сви ти данашњи српски политичари, медиjи и невладине организациjе, коjи се неуморно клањаjу „златном телету“ западне демократиjе („ЕУ нема алтернативе!“), jедноставно прећути питање Арчибалда Раjса „Мислите ли да jе диктатура партиjе демократска?“ Или ће можда ипак размислити о његовоj и данас више него актуелноj констатациjи: „Ако сте искрени према себи, ви добро осећате, да се реч „демократиjа“ изузетно злоупотребљава.“?

Владимир Умељић

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top