Šta je bio razlog da su Amerikanci i Englezi sejali smrt na Uskrs: Uloga Tita i Koče Popovića u bombardovanju Beograda

Šta je bio razlog da su Amerikanci i Englezi sejali smrt na Uskrs, 16. aprila 1944. godine. Glavni grad je bio obogaljen, a glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti. Saveznički „oslobodioci“ Masakrirali praktično sve veće gradove i na

Tragična je istorija Beograda. U fantazmagoričnoj kugli njegove povesti kao da nema granice između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, između smrti i života…

Ko ga još nije bombardovao! U devetnaestom veku Turci, u dvadesetom Austrijanci, Mađari, Nemci, a na samom kraju Drugog svetskog rata, Englezi i Amerikanci. Gorka ironija sudbine izgleda ne prati samo ljude nego i gradove. U smiraj prošlog veka ponovo su se obrušili engleski i američki avioni i krstareće rakete, potpomognuti saveznicima iz NATO.

Te daleke 1944. bombe na srpsku prestonicu su bacale „leteće tvrđave“ B-17 i četvoromotorni bombarderi B-24, koje su cinično nazvali „liberatori“ – „oslobodioci“. Pedeset i pet godina kasnije bili su još ciničniji – svoju rušilačku i ubilačku misiju nazvali su „Milosrdni anđeo“.

Licemerje ovih „humanih misija“ samo potvrđuje da su davno prošla vremena kada se moglo govoriti o političkom prestižu velikih sila i o moralnom ugledu velikih naroda. Pokazuje da su puki interes i zablude važnije od ljudskih života, dogme preče od elementarnog ljudskog morala, jer su spremni da hiljade nevinih žrtava proglase krivcima, a njihove dželate nevinim.

Zato niko do danas nije uspeo da objasni zašto je Beograd, na Uskrs, uz Božić najveći hrišćanski praznik, 16. aprila 1944. godine, u ranim jutarnjim časovima zavijen u crno.

Sve beogradske crkve bile su prepune, na ulicama je bilo življe nego bilo kog dana za vreme okupacije. Beograđani su tog dana želeli, makar na trenutak, da zaborave strahote rata, da sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da raspoloženi proslave Uskrs i skorašnji kraj rata.

NIŠTA IM NIJE SVETO

Posle bombardovanja, 18. maja 1944. na Novom groblju se okupilo nekoliko hiljada Beograđana. Na pomenu žrtvama angloameričkog razaranja Beograda, govorio je mitropolit Josif: – Napadi su učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću… Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo? Neka na to odgovore oni koji su to učinili!

Iako je stigla vest da je upravo bombardovan Niš, potišteni Beograđani nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu sumornu mogućnost nisu verovali čak ni kad je dat prvi znak za uzbunu.

Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo premreženo je esadrilama aviona. Počeo je pravi pakao, vrilo je kao u kotlu. Istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale gradske sirene, urlali motori bombardera.

Bajlonijeva pijaca i sve okolne ulice, u kojima tokom rata nikad nije bilo vojnih objekata, bile su razorene i uništene. Prašina je prekrila pijacu na Kalenića guvnu, bolnice, u kojima su bili smešteni i tek pristigli zarobljenici iz Nemačke, pretvorene su u ruševine. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište, podignuto posle Prvog svetskog rata dobrovoljnim prilozima Beograđana.

Glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti…

Na drugi dan Uskrsa, usledilo je drugo još bezobzirnije razaranje Beograda. „Savezničke“ bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Državni dom za decu, dva doma za decu srpskih izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, Dečju bolnicu, Dečji dispanzer…

Stradalo je i nekoliko mlinova, galerija, biblioteka, izdavačka preduzeća, muzička škola, bioskopi, Centar za humor, Srpsko narodno pozorište…

Srušene su Terazije, Narodno pozorište, prah i pepeo prekrio je desetine beogradskih ulica. Od Niške, Stiške, Alekse Nenadovića, Krunske, Francuske, Rimske, Miletine, Mekenzijeve i Kneza Miloša do Mletačke, Kraljice Natalije, Zvečanske, Hadži Đerine, Nemanjine…

Razorne bombe „saveznika“ pogodile su glavnu Železničku stanicu, stanice u Topčideru i Rakovici, Palatu „Albanija“, Poštu broj 2, Fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Fabriku hartije „Vapa“, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom.

Beograđani su bili preneraženi kada su na jednoj velikoj bombi, koja slučajno nije eksplodirala, otkrili poruku koju im šalju Englezi i Amerikanci i oni koji su odobrili njihovo suludo masakriranje Beograda. Na bombi je krupnim ćiriličnim slovima bila poruka: „Srećan Uskrs.“

Mesec dana kasnije, baš u vreme dok su se gradom pronosili glasovi kako se „Čerčil izvinjava za uskršnje bombardovanje“ srpske prestonice, kako je „engleski kralj obećao da se to više neće ponoviti“, Beograd je ponovo zavijen u crno.

Bio je četvrtak, 18. maj 1944. Jutro je uveliko odmaklo. Časovnik na Terazijama pokazuje 9.55. Nad oblačnim i kišovitim nebom istraumiranog grada zatutnjali su engleski i američki bombarderi.

Napad je bio još bezočniji od onog uskršnjeg. Glavna meta, ovog puta, bila je periferija Beograda u kojoj je stanovala gradska sirotinja. Pašino brdo, Kotež, Neimar i Čubura obavijeni su gustim oblacima dima i prašine.

Orgijanje „savezničkih“ aviona trajalo je gotovo puna dva sata. U nekim delovima grada bombe su padale na svakih sto kvadratnih metara. Samo ispod jedne kuće izvučena su 32 leša.

Sistematsko razbijanje Beograda je nastavljeno. Masakriranje prestonice Srbije organizovano 3. septembra 1944. godine trajalo je puna dva sata. Ovog puta na redu su bili Dušanovac, Rakovica, Karaburma, pa ponovo Pašino brdo, Kotež, Neimar i ulice oko glavne Železničke stanice.

Tri dana kasnije, 6. septembra, dok se u srpskim crkvama obeležavao rođendan kralja Petra Drugog Karađorđevića, u po bela dana, u 10 časova, usledilo je novo granatiranje. Stradali su Senjak, Sarajevska ulica, sirotinjske barake pored Save… Da posle prvog bombardovanja, za vreme košmarne, neprospavane noći, hiljade unezverenih Beograđana nije potražilo utočište u Ripnju, Velikom Mokrom Lugu, Rakovici, na Avali, pola Beograda bi bilo pretvoreno u groblje i zgarište.

Pored Beograda koji je razaran 11 puta, saveznički „oslobodioci“ obrušili su se na Niš čak 15 puta. Englezi i Amerikanci su masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori. Kraljevo su bombardovali šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, Novi Sad tri puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta. Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine… Samo od 1. do 7. septembra 1944, nad Srbijom i Crnom Gorom bilo je 1.973 borbena leta.

Besomučno angloameričko razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započeto 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine, bila je jedna od većih nedoumica naše novije istorije.

Jedna depeša Josipa Broza Tita, upućena 5. februara 1944. Glavnom štabu NOV i PO Srbije polako razvejava istorijsku maglu ko je naređivao bombardovanja srpskih i crnogorskih gradova:

„Vrhovni štab NOV i POJ, u saglasnosti sa Savezničkom misijom pri Vrhovnom štabu, odobrio je upućivanje majora Johana Henikera Glavnom štabu NOV i PO Srbije… Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovsta on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu koja će vašu želju saopštiti Vrhovnom štabu. Vrhovni štab pak će odlučiti da li će predloženi cilj da se bombarduje s obzirom na opštu vojnu situaciju u Jugoslaviji.“

Ova depeša razrešava mnoge dileme te je, donekle, jasnije da je sve te razorne akcije odobravao Tito i Vrhovni štab…

I pismo Edvarda Kardelja, upućeno s Visa 29. jula 1944. Centralnom komitetu KP Slovenije, pokazuje ko je birao ciljeve. Podsećajući svoje saradnike da je Glavni štab u Sloveniji tih dana „predlagao da se bombarduje Ljubljana“, Kardelj ljutito kaže:

– Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U tome imamo iskustvo iz cele Jugoslavije.

U depeši Vrhovnom štabu na Visu, od 21. jula, Koča Popović predlaže šta bi sve angloamerički „oslobodioci“ trebalo da gađaju u Beogradu, Nišu, Niškoj Banji, Boru, Vranju, Vladičinom Hanu, Leskovcu, Vučju, Lebanu i Grdelici. Spisak beogradskih meta je vrlo precizan: „Zahvatiti žensku učiteljsku školu i gimnaziju u ulici kraljice Natalije, Narodnu skupštinu, Ulicu kralja Aleksandra, pa Trgovačku akademiju, ul. Žorža Klemansoa pa „Palatu Albanija“, školu „Kralja Aleksandra“ na Topčiderskom brdu, pa jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu…“

Tragični bilans višemesečnog angloameričkog razaranja vodećih gradova Srbije i Crne Gore nikad niko nije ni pokušao da sačini, a kamoli da dostojno obeleži stratišta desetina hiljada nevinih žrtava.

Autor: Ivan Miladinović

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Krvavi Vaskrs 1944: Englezi su Srbe bombardovali na Titov zahtev!

Savezničko bombardovanje Beograda prije 71 godinu

SAMI SEBI NEPRIJATELjI: Leskovac sravnjen po želji Koče Popovića

Okupiranom Srbijom haralo 12 vojski