Šta boli Nikolu Plećaša, a ne tiče se Milanke Opačić

Datum objave: petak, januar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+

Dok su u centru Zagreba, u crkvi Preobraženja Gospodnjeg, Josipović i Milanović sa Srbima proslavljali Badnjak, nedaleko odatle legendarni košarkaš, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji, Nikola Plećaš, čekao je Božić uz gorku i tešku priču o svom narodu

Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Slika je bila lepa i ohrabrujuća; pred sam početak večernje službe uoči Božića, na Badnjak, šestog januara, u pravoslavnoj crkvi Preobraženja Gospodnjeg u najstrožem centru Zagreba odjeknuo je pljesak i začuli se povici „Dobro nam došli“. Nekoliko sekundi pre toga u crkvu su ušli predsednik Hrvatske Ivo Josipović i predsednik Vlade Hrvatske Zoran Milanović. Neki od okupljenih Srba su plakali.
Te suze može da razume samo Srbin koji je dugo godina živeo u Hrvatskoj i dočekao da ga iz Hrvatske proteraju ili pravoslavac koji i danas živi u Josipovićevoj državi. Oni su, ti Srbi, dolazak predsednika države i predsednika vlade shvatili kao dodatnu zaštitu, fizičku i svaku drugu, kao dokaz da je ustaštvo u samostalnoj Hrvatskoj savladano ili bar potisnuto u mračne odaje katoličkih samostana i crkava, odakle je izašlo i gde se uvek skrivalo, pripremalo, i otkuda, kad god je bilo prilike, udaralo, silovito i krvavo, na „remetilački faktor“ hrvatske države.

PROTOKOLARNE MANIFESTACIJE
Ima li razloga za radovanje? Na kakvo će tlo pasti srpske suze radosnice? Šta Srbima u Hrvatskoj donose Josipović i Milanović?
Znajući šta je kroz istoriju tzv. „hrvatska levica“ donosila Srbima odavno nemam iluzija, ne verujem obećanjima i ne gradim mišljenja na protokolarnim manifestacijama. Verujem da su Josipović i Milanović Srbima na Badnjak došli iz političkih razloga, i da je taj čin, bez obzira na motive, vredan poštovanja, ali ću sačekati sledeći Božić za ocenu odnosa novog hrvatskog vrha prema Srbima u Hrvatskoj. Godina dana nije malo.
Prvi signali su dobri: uz Ivu i Zorana na pravoslavnom Badnjaku Srbi su dobili i obećanje potpredsednika Vlade Hrvatske Nevena Mimice, da će Hrvatska obeštetiti sve Srbe koji su imali stanarsko pravo u Hrvatskoj. Nije rekao na koji način, ali to je u ovom časnu najintrigantnija izjava u srpsko-hrvatskim odnosima, uključujući i međudržavne odnose Srbija-Hrvatska.
Otkud pravoslavna crkva u centru Zagreba? Priča počinje krajem 18 veka. Malobrojni pravoslavci u Zagrebu, Srbi, Grci i Cincari, uglavnom trgovci, osećaju duhovnu potrebu za molitvenim domom i osnivaju pravoslavnu opštinu. Nije to išlo lako, zabeleženi su snažni otpori, a odluka je doneta u Beču, na osnovu pismenog obraćanja zagrebačkih pravoslavaca caru Josipu Drugom. Bogosluženje pravoslavcima Zagreba službeno je odobreno 1786. godine. Iz manastira Lepavina, kod Bjelovara, u Zagreb stiže jeromonah Gerasim Marković i počinje da vodi crkvene knjige. Ubrzo ga iguman lepavinskog manastira povlači, a umesto njega u Zagreb šalje jeromonaha Petronija Stefanovića koji je 5. februara 1788. godine u Zagrebu obavio prvo krštenje deteta po pravoslavnom obredu. Sve te radnje obavljane su u prilagođenim prostorima i nametala se velika potreba za crkvom. Pravoslavna crkvena opština Zagreba obraća se 1793. godine gradskom Magistratu sa molbom za izdavanje potrebnih dokumenata „jer namerava kod dvora u Beču zamoliti dozvolu za podizanje pravoslavne crkve u Zagrebu“. U Magistratu ulažu napore da otežaju celu proceduru, pa, uz ostalo, traže spisak pravoslavnih porodica, zatim spisak pojedinaca pravoslavne vere, otežući sve dok srpski trgovci nisu pronašli drugi način i ubrzali provođenje ideje u delo. Kupili su katoličku kapelu Svete Margarete, na samom ulazu u Ilicu, sa pripadajućim zemljištem. Kapela je bila u vrlo lošem stanju, van upotrebe, i plaćena je 4.000 forinti. Za ono vreme veliki novac. Pravoslavnu opštinu u ugovornom odnosu sa Gradskom upravom Zagreba zastupali su Andrija Rajković, Ćiril Milošević i Jovan Štova.

USTAŠTVO NE SPOMINjU
Nova crkva, u duhu pravoslavne arhitekture, podignuta je na mestu stare bogomolje 1866. godine, po nacrtima arhitekte Franje Klajna. Snažan potres pogodio je Zagreb 1880. godine, oštetivši veliki deo grada do te mere da su mnoge kuće morale da budu srušene. Novosagrađena crkva izdržala je tu nevolju uz podnošljiva oštećenja. Sadašnji izgled crkva je dobila uoči Prvog svetskog rata. Vratimo se današnjem vremenu.
Neki moji dobronamerni prijatelji, stalni čitaoci „Pečata“, uputili su me na činjenicu da je u vladi Zorana Milanovića mnogo Srba što, veruju oni, nagoveštava pozitivan zaokret u hrvatskoj politici prema Srbima. U tom smislu spomenuli su Ostojiće, Jovanovića, gospođu Opačić…E, toga se najviše i plašim.
Istina, u novoj hrvatskoj vladi ministar policije zove se Ranko Ostojić, ministar zdravlja Rajko Ostojić, a ministar turizma Veljko Ostojić. Znam, srpskije od toga ne može da zvuči, ali da se i sva trojica deklarišu kao Srbi, (Ranko se izjašnjava kao Hrvat) to Srbima nikakvog dobra doneti neće. Naprotiv. Vratite se samo malo u istoriju i biće vam jasna moja sumnja.
Uz nacionalno upitne Ostojiće u Milanovićevoj vladi imamo dvoje Srba koji se tako i izjašnjavaju; Željko Jovanović je ministar za nauku, obrazovanje i sport, a Milanka Opačić ministar za socijalna pitanja i omladinu i potpredsednica Vlade Hrvatske, dok značajan broj hrvatskih branitelja svog novog ministra Predraga Matića doživljava kao Srbina sa sumnjivom braniteljskom biografijom. Sam Matić izjašnjava se kao Hrvat.
Željko Jovanović je vrlo interesantan lik, Srbin poreklom iz Bosne, pisao sam o njemu, dok Milanku najbolje predstavlja izvesni Branko Čolović u minieseju „Iz tora u tor“ posvećenom gospođi Opačić, a objavljenom ovih dana u „Novostima“, nedeljniku Srpskog nacionalnog vijeća, sa adresom u Zagrebu. Briljantan tekst. Taj je Milanku razgolitio do sramote i okačio joj, što narod kaže, dupe na tarabe. Predstavljena je kao obrazac hrvatskog Srbina, odgojenog u sobici bratstva i jedinstva, gadljivog na svako spominjanje srpske tradicije, bolesno osetljivog na miris tamjana i mutni pogled sveca sa porodične ikone. Takvi se svakoga jutra oblače u „građansko odelo“, visoko su iznad trivijalnosti kao što je nacionalna pripadnost, Srpsku pravoslavnu crkvu vide kao leglo srpskog nacionalizma, „Srpsku akademiju nauka i umetnosti“ kao kuću u kojoj je napisan dokument (Memorandum) koji je razorio Jugoslaviju, a Slobodana Miloševića doživljavaju kao sotonu. Tuđmana i ustaštvo ne spominju, a HDZ-u zameraju korupciju, lopovluk i nepotizam. „Bljesak“ i „Oluja“ za njih su briljantne legitimne akcije Hrvatske vojske, dok o pravima Srba proteranih iz Hrvatske, i Srba uopšte, ne žele ni da govore. Sećam se dobro jednog intervjua iste te Milanke Opačić u kojem je na pitanje o problemu rešavanja stanarskih prava Srba proteranih iz Hrvatske rekla da tu nema ništa sporno i da je hrvatska država problem već rešila.
Milanka je ideološko-politički projekat pokojnog Ivice Račana. On je često ponavljao da je Milanka Opačić jedini političar u savremenoj, nezavisnoj Hrvatskoj, iz reda srpskog naroda, koji je dobio aplauz na nekom hrvatskom mitingu. Bilo je to u centru Zagreba, 1995. godine. Možete lako da pretpostavite šta je tamo govorila.
Ukratko, ko god da ima srpsko poreklo u korpusu ministara Zorana Milanovića, Srbi u Hrvatskoj od toga neće imati nikakve koristi. Kao što im neće koristiti ni novi saborski mandat skupine Milorada Pupovca (opet tri mandata), samozvanog predstavnika Srba u Hrvatskoj pod čijom se „pažnjom“ Srbi u toj državi tope kao parče leda na užarenom „smederevcu“.

STRADANjE SRBA
Dok su pobednici izbora za novi saziv hrvatskog Sabora slavili, pa onda sa Pupovcem pohodili pravoslavnu crkvu na Cvjetnom trgu, stotinak metara daleko od spomenika banu Jelačiću, na drugom kraju Zagreba, Nikola Plećaš, legendarno ime jugoslovenske košarke, igrao je za zagrebačku Lokomotivu (kasnije preimenovana u Cibonu), davao je intervju frankfurtskim „Vestima“. Sigurno se sećate tog lika, zvali su ga „Sveti Nikola“. Bio je prepoznatljiv po brkovima i fantastičnom ulazu u reket sa leve strane; dvokorak krunisan visokim skokom i ubacivanjem u koš sa obaveznim odbijanjem lopte od table. Ako mu se ta leva strana činila neprohodnom gađao je, i pogađao „iz hodnika“. Njemu je bilo svejedno odakle baca. Kao onom Mišoviću, iz Čačka, koji je pogađao i sa obližnjeg parkirališta. Plećaš je igrao u vreme kada nije bilo „trojke“, a postizao je između 25 i 40 koševa. Sa današnjim trojkama to bi često prelazilo 50 koševa. Šta je rekao za „Vesti“?
„Stradali smo mi Srbi u gradovima, kao i oni što su se pobunili, a nisu se bunili iz hira i nacionalizma, kako im se to uobičajeno prišiva. Niko ne ulazi u razloge zašto je do pobune došlo. Vidite, danas u Hrvatskoj niko ne želi da čuje istinu o tome kako se planiralo da se Srbi isele i proteraju, izbrišu iz Hrvatske. Danas su ostali samo starci, a za nekoliko godina ni njih neće biti. Mladi Srbi su raseljeni, a naša deca u hrvatskim gradovima beže od svog identiteta, jer je stvoren ambijent gde je hendikep ako ste srpske nacionalnosti. U tom slučaju si obeležen i nema šanse da uspeš. Hrvatska je bolećiva na ustaštvo i zato mladi na sportskim tribinama skandiraju:’Ubi, ubi Srbina’, a ne znaju da smo mi odavno ubijeni“, rekao je legendarni košarkaš.
Ovo se i danas može smatrati velikom hrabrošću. Ne poznajem nijednog Srbina u Zagrebu koji je spreman da javno kaže ovo što je rekao Nikola Plećaš. Ćute, bore se da prežive, decu odgajaju kao Hrvate i gase poslednje žiške u kandilima pravoslavlja u Hrvatskoj.

Izvor: pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top