Srpski Velebit

Datum objave: utorak, jun 4, 2019
Veličina slova: A- A+
Dan sjećanja na Jadovno 1941 – 2016.
Dan sjećanja na Jadovno 1941 – 2016.

Pokušavam da se setim kada sam prvi put čula za Jadovno. Bilo je to, čini mi se, u godinama kasnog detinjstva ili ranog devojaštva.

Piše: Gordana Dostanić

U našoj kući, tata i njegov prijatelj pričali su o vremenu NDH u Sremu, pominjali Pokretni preki sud i imena pobijenih komšija, Srba, nikome dužnih i nizašta krivih. Bar ne svojom voljom. Onda je mama pomenula Jadovno. Ona je u svakoj prilici sve svodila na meru lepote i tuge doživljene u njenoj Lici. Tako i tada reče da je na Velebitu bio logor u koji su odvodili Srbe. Iz njega, tog logora, niko se nije vraćao.

Mnogo ljudi je na Jadovnu pobijeno. Ona nije znala, a tata i njegov prijatelj jesu, da su na Jadovno odvodili i Srbe iz Srema. Ni od njih se niko nije vratio.

Poneko pismo kući i to je sve.

Porodice su slutile, ali tek kasnije, a neke čak i posle rata, su saznale da se više ne mogu vratiti. Zašto baš tamo, stotine kilometara daleko? Valjda da se brzo ne sazna da ih bez suda ubijaju. Tamo, u daljini, to je bilo skrivenije, u strahu da već u početku delovanja nove države ne dođe do pobune.

U školi sam čula za Jasenovac, logor u kome je stradalo mnogo ljudi. Čula sam i za Banjicu gde su odvodili komuniste i njihove simpatizere, to se videlo i u domaćoj kinematografiji. O Jadovnu, Jastrebarskom, Glini, Prebilovcima, Starom Brodu… nisam baš saznavala iz školskih izvora. Od sredine osamdesetih čitam sve gde se više može saznati o srpskom stradanju u NDH, a da nije obeleženo nasilnim reciprocitetom bratstva-jedinstva. Možda i zato što se tada sve češće pitam zašto su toliki moji bliski rođaci pobijeni.

Mama je u svakoj prilici sve svodila na meru lepote i tuge doživljene u njenoj Lici. Govorila je da je na Velebitu bio logor u koji su odvodili Srbe. Iz njega, tog logora, niko se nije vraćao.

Od 2009. godine Udruženje Jadovno 1941. i portal tog Udruženja daju više informacija o logoru Jadovno i stradalnicima, ali i drugim našim stratištima. Ima i spisak stradalih na Jadovnu. Na našu žalost, nikada neće biti potpun. Ko može posle tolikih godina sabrati sva imena, ni u jednoj državnoj knjizi zvanično zapisana?

Vidim, jedne godine, krajem juna organizuje se putovanje na Jadovno, obeležavanje Dana sećanja i parastos jadovničkim žrtvama. Ja neću moći da pođem. A muči me i pitanje: šta ću ja na Jadovnu, pa tamo niko moj nije stradao? Do naredne godine i novog organizovanog odlaska dala sam sebi odgovor. Stradali su tamo moji. Moj narod. Hiljade mojih sunarodnika koje su ubili zato što su bili ono što sam i ja. Srbi i pravoslavci. Ubili, kažem. Ali, u svoj svojoj strahoti, to je blaga reč za njihovo stradanje. Mučeni, isprebijani, gladni i žedni, okruženi bodljikavom žiciom i psima. A posle tih muka živi bačeni u jame širom Velebita.

Pošla sam da nad jednom od jama izgovorim molitvu za njihove duše. Sada znam kako izgleda jama. Skrivena u bajkovitij lepoti prirode, oko nje zelenilo i cveće. Nije lako primetiti njena ružno otvorena usta između stena obraslih mahovinom. Nije to široko grotlo koje se vidi i iz daljine. Ta usta gutala su jedno po jedno, vezane žicom.

I ove godine sam ponovo išla na Jadovno. Peške, kilometrima, kroz zelenu lepotu Velebita. Sunce pritiska odozgo, a sitan kamen pod nogama. I oni su prošli ovaj put. Isto ovako, peške. A, ne, ne isto. Oni su bili krvavi, gladni, vezani, mnogi bosi… O kapi, a ne flašici vode koju svako od nas ima u ruci, oni su sanjali. Svako od njih imao je i samo svoju misao: neko o nejači, neko o roditeljima, neko o dragoj, neko o nepokupljenoj letini, neko želju da ovo što pre završi na bilo koji način, neko nadu da ima nade…

Katina jama nikoga nije odbacila ni izbacila. Gutala je bez pobune: ljude, mladiće, seljake, advokate, lekare… vladike. Istina, silom su joj ih gurali, a ona ih alavo uzimala u svoju dubinu.

A, onda, pored puta, u gustišu šume, jama. Katina jama, tako je zovu. Prošao bi pored nje svako ko ne zna da je tu. Ko zaluta odozgo iz šume, van puta, lako može skliznuti u njen otvor obrastao zelenilom i pokriven slojevima taloženog, klizavog lišća. Tu je za njih kraj do koga su ih doveli oni koji su zasigurno znali gde se nalazi ta opaka žderačica. Nikoga nije odbacila ni izbacila. Gutala je bez pobune: ljude, mladiće, seljake, advokate, lekare… vladike. Istina, silom su joj ih gurali, a ona ih alavo uzimala u svoju dubinu.

Tu je i telo vladike, posvećenog Save Gornjokarlovačkog. Između naroda i života on je izabrao da zauvek bude sa svojim narodom.

Ove godine, posle 75 godina, nad njihovim počivalištem prvi put je stavljen krst. Na rukama su ga preneli i kraj jame podigli njihovi potomci i njihov narod.

Ne pokajnici. Prvi put je na tom mestu održano opelo.

A brojna su po ovoj planini počivališta bez krsta i opela. Neka su nestala pod asfaltom novog puta…

Pun je Velebit Srba.

 

Vezane vijesti:

Gordana Dostanić: Pag – njihovim senima | Jadovno 1941.

Gordana Dostanić: Plansko uništenje srpskog naroda na …

Gordana Dostanić: Stepinac je briga Vatikana, a naša širenje …

Gordana Dostanić: Pag – njihovim senima | Jadovno 1941.


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top