Čovek koji je odbranio Srbiju od najjače vojne sile na svetu!

Datum objave: utorak, decembar 8, 2015
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

General Vladimir Lazarević

Piše: Goran Jevtović

Nakon skoro jedanaest godina tamnovanja, ponovo je na slobodi general-pukovnik Vladimir Lazarević, ratni komandant Prištinskog korpusa. Posle rata komandant Treće armije a zatim i prvi čovek Kopnene vojske. One Vojske koja to zaista beše… Nesuđeni načelnik Generalštaba.

Uklonjen je voljom NATO moćnika. Egzekutor – Boris Tadić. Podrška – Milo Đukanović.

Tokom suđenja u Hagu prošlo je nebrojeno svedoka odbrane. Komandant je, odmah po završetku svedočenja, svakome ponaosob, preko advokata, slao kraća pisma zahvalnosti. Sadržaj je bio različit, obraćao se lično i pisao ih je svojom rukom.

Ljubomorno smo čuvali pisma i ponosili se njima. I još uvek ih čuvamo.

Konačno je došao trenutak da ih obelodanimo. U pismu koje je meni uputio, između ostalog stoji:

„…Bilo je muški, junački, zarad onih kojih više nema, zarad istine…! Pozdravi sve naše… Uz Božju pomoć da se vidimo na drugom mestu! Želim ti sve najbolje!

Haška tamnica, 16. 01. 2008. godine, Vladimir Lazarević“

Izneo sam sadržaj pisma ne samohvale radi i ne zbog nas živih, već, kako stoji u pismu „zarad onih kojih više nema“ – heroja odbrane, poginulih kosovskih junaka… I „zarad istine“ koja je ugušena u okupiranoj Srbiji.

Onako kako je komandant ostavio u amanet. I zahtevao da ne zaboravimo veliku borbu. Borbu na život i smrt, za čast i slavu. Za slobodu, koju ćemo ponovo osvajati, jer – to nam je sudbina.

E, to je bio – i sada je – Vladimir Lazarević. U nekoliko reči sve stane. General dostojan slavnih srpskih vojvoda, nenadmašni vojni strateg, hrabri komandant i iznad svega čovek velikog srca i duše pravoslavne.

Bio je na čelu sedamdeset i nešto hiljada ratnika, junaka Prištinskog korpusa i vodio žestoku bitku na glavnom pravcu napada najjače vojne sile u istoriji sveta. Nesrazmerno veće soldateske, koja ga nije porazila i kojoj je pokazao kako se ratuje.

Vratio se dostojanstveno, onako kako je i otišao.

Nije se predao kako su pojedini smutljivci godinama tvrdili, od kojih neke spazih juče na niškom aerodromu. Naprotiv, Lazarević se, onako kako je to učinio i general Pavković – žrtvovao za otadžbinu. Setimo se one psihološko-propagandne harange: „…od saradnje sa Hagom zavisi evropska budućnost Srbije i Crne Gore…“

Šta su tada mogli, osim da sebe stave na oltar?

Prolaze hiljade i hiljade predratnih i ratnih slika…

Došao je tiho u Prištinski korpus na dužnost načelnika Štaba, kao pukovnik, i vrlo brzo ušao u legendu. I bi tako u realnom vremenu. Zaista.

Svi smo ga voleli. Pogotovu mi na Isturenom komandnom mestu u Đakovici – Kotur, Pešić, Mosić, Nikolić, Đorđević, Trajković, Midović, Tasić, Ilić i mnogi, mnogi drugi.

Iako je bio strog, temeljan, uporan, zahtevao je veliki rad i zalaganje, preciznost. Ali, iznad svega je bio human, širokogrud, praštao je greške, učio nas, pokazivao nam koliko je maštovitost važna i neretko presudna u borbi.

Mašta i talenat, to su oni šrafovi koji nedostaju severnoatlantskoj družini. Bodrio nas je i onda kada su pojedine situacije izgledale poput nemoguće misije.

Tugovao je zajedno sa nama za svakim izgubljenim životom, za svakim ranjenikom… Nikada ih nije zaboravio.

… Devetog aprila ratne 99-te godine, u ranim jutarnjim satima počela je kopnena operacija udruženih snaga NATO, OVK i Albanske armije, na pravcu karaula – „Košare“, „Morina“, „Maja Zez“ i „Maja Čoban“. Do tada neviđeni udar. Vijetnam u malom.

Neverovatno ali istinito – snage NATO u strahovitoj vazduhoplovnoj, kopnenoj, diverzantskoj i raketno-artiljerijskoj podršci pešadiji – šiptarskim terorističkim brigadama, koje nadiru iz pravca Tropoje i Bajram Curija.

Negde u popodnevnim satima konačno je iz rejona Prištine, od strane komande korpusa, uspostavljena ranije izblokirana radio-relejna veza sa Isturenim komandnim mestom u Metohiji – sa nama u prvom borbenom ešelonu. Javljaju se generali Lazarević i Pavković. Zajedno su na istom radio uređaju. Odzvanja „Kosmos 223, javi se, ovde Kosmos 220, da li se čujemo…“

Ne traže da im podnesem borbeni izveštaj o stanju na frontu na vojnički način, nema obavezne strogoće, nema kodiranog razgovora, ustaljenih šifri, nema izdavanja zadataka…. Sve im je jasno, pročitali su pisani izveštaj… Meni je laknulo. Znači, kurir je ipak stigao.

A napisao sam da su ranjeni pukovnik Trajković, potpukovnik Tomić, major Šljivančanin… Komandujem odbranom granice kao najstariji po činu a ne zato što sam najpametniji. Desno je major Dimčevski, levo major Romić, po dubini potpukovnik Cokić, vezu održava major Todorović… po neprijateljskoj avijaciji tuče pukovnik Đošan sa svojom brigadom… Boža Delić je daleko i čuva carski Prizren… Vlatko Vuković drži „Ćafa Prušit“ i levo krilo na pravcu glavnog udara…

Pretposlednja rečenica koju sam sklepao u tom vanrednom borbenom izveštaju, a koji su Lazarević i Pavković pročitali (ne znam ni dan danas kako mi je pala na pamet i kako sam smeo da je napišem, jer je bilo neverovatno teško), doslovno glasi:

„Borbeni moral na visokom nivou. Granicu ćemo odbraniti po svaku cenu!“

S njihove strane, ide kratko, ljudski, očinski „…jeste li živi!… šta vam treba?… šaljemo pojačanja i avione… stižu Živanović, Đurković, Bačević, Milićko… izdržite, ne dajte se, pokažite im šta znate…. vi branite čast otadžbine… prenesi pozdrave svim borcima, ohrabri ih i čuvaj… dolazimo…“

Lazareviću drhti glas, ali se ne da… Meni idu suze. Od radosti, što znam da su tu, što idejna veza nije pokidana i što nas nisu ostavili… Bitka može da se nastavi svom silinom. I bi tako. Romiću naređujem da raspali iz svih haubica i tenkova… Nema nazad!

Vodnik Vasojević drži „Maja Glavu“ sa dvanaest svojih graničara, a onda kreće u juriš koji mu nisam odobrio i uz gromoglasno „uraaa“ zaustavlja skoro tri stotine elitnih crnokošuljaša… većinu je „položio“ na proplanku duž granice… na desnom krilu desetar ne pušta staru karaulu „Košare“ i ne odstupa. Terorističke horde su u čudu dok izvlače svoje ranjene i poginule…

Naši MiG-ovi, dvadesetjedinice, doleću za nepunih pola sata. Isprepadaše nas više nego kompletna NATO avijacija. Lete na pedesetak metara iznad glava. Avaksi ne mogu da ih vide. Podigoše nam borbeni moral, gori i nebo i zemlja! Svaka čast braćo piloti – odjekuje duž fronta….

Komandanti su održali reč! Hvala vam, gospodo generali…

Nismo popustili i nismo se predali do poslednjeg dana rata. Epopeja. Neispričana priča…

*

Prištinski korpus je odavno izbrisan. Ljudstvo je demobilisano i razbacano na sve strane. Jedva preživljava. Nema više čuvene Komande i Štaba korpusa, ugašene su herojske brigade, pukovi, samostalni bataljoni i čete. Uništena je logistika, borbena tehnika, oružje i municija… Sve borbene knjige su arhivirane…

Ali nije uništen borbeni duh i borbeni moral!

I ne znaju, oni koji su nas okupirali, da je preživeo jedan elemenat borbenog rasporeda – ono čuveno, „Istureno komandno mesto“. Ne znaju ni gde je, ni ko ga čini, ni kada će ponovo biti u funkciji… I simbolično i stvarno.

Ostao nam je još jedan zadatak – da se vratimo na Kosmet… I izvršićemo ga!

Ubeđen sam da će neko od nas, tamo negde u Metohiji, na Planiku recimo, predati raport generalu Lazareviću, otprilike ovako – komandante, korpus je zaposeo matične garnizone… graničari su na svojim mestima… gubici minimalni, borbena situacija pod kontrolom!

Pouzdano znam da je to životna želja Vladimira Lazarevića.

Dobro nam došao, generale, i živ nam bio!

 

Izvor: Intermagazin

 

Vezane vijesti:

U Hagu sam se borio za istinu, Srbiju i život

Goran Jevtović: General Lazarević – povratak komandanta

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top