Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Српска прича

Датум објаве: понедељак, октобар 8, 2018
Величина слова: A- A+

Последња књига на којој сам радио уједно је и нешто најбоље на чему сам до сада као историчар радио. 

Српска прича
Реч је о мемоарима мајора Александра Милошевића, које сам приредио за штампу, написао им предговор и, након истраживања, биографију аутора – укупно на више од 200 страница, па је зато осећам и својом.
Мајор Александар Милошевић је био изванредна, али готово анонимна личност српске историје: рођен је на Видовдан 1910. у селу Сараново у Шумадији, у породици ратника и тежака; био је један од најбоље рангираних питомаца Војне академије у Београду у својој класи 1930-их година, након чега је, баш у предвечерје светског рата, 1939. добио службу у Призрену; јуначки се борио у Априлском рату и, потом, био командант у редовима Југословенске војске у отаџбини (Лепеничког одреда, па бригаде, па 2. шумадијског корпуса и Западно-моравске групе корпуса); био је, између осталог, надлежан и за евакуацију савезничких пилота из Прањана августа 1944; једини је високо рангирани командант из редова покрета генерала Михаиловића који од комуниста није оптужен за ратне злочине нити за колаборацију.
Уз свог команданта пролази целу Босанску голготу, о чему води и дневник.
И када је војска генерала Михаиловића доживела пораз и војни слом, Александар Милошевић је наставио борбу: до јуна 1946. илегално је деловао у Шумадији, а онда емигрирао – најпре у Грчку, па у Италију, Немачку и, коначно, 1949. у Канаду. У Виндзору, где се настанио, почиње ново, једнако богато поглавље његовог живота. Био је активан у српској заједници и у цркви, где је 1960-их као представник Канаде биран и за члана епархијског савета епархије Америчко-канадске.
Када су 1990-их започели нови сукоби у Југославији, Александар Милошевић се ангажовао у ширењу истине о српском народу и његовој борби. У родно село дошао је први пут 2002, после скоро шест деценија.
Његови преживели војници, тада старци у деветој деценији живота, дочекивали су га уз војнички поздрав и рапорт. Преминуо је 2009. у стотој години живота и по својој жељи сахрањен је у родном Саранову, случајем истог дана када је у Београду на вечни починак испраћен блаженопочивши патријарх Павле.
Његове мемоаре и преписку добио сам у Канади 2013. Тада сам, у друштву његовог сина Горана, у једној дрвеној кућици крај смрзнутог језера Хјурон, данима и ноћима ишчитавао скоро 10.000 писама, преписку са низом значајних личности српске политичке емиграције и све мемоарске записе. Тада сам отприлике направио и структуру будуће књиге, коју сам лагано и посвећено допуњавао наредних година.
Поново сам, кад год се указало слободно време у предаху рада на докторату и другим пословима, претресао пожутеле документе сачуване у архивима и музејима, откривао фотографије скривене у породичним шкрињама, оживео успомене из младости шумадијских стараца.
Довршио сам је током 2016, после још једног дужег истраживања у Канади, али тада није одшампана због нагомиланих ибавеза – и мојих и издавача…
На крају, уз рецензије др Косте Николића, др Бојана Димитријевића и др Милоша Тимотијевића и разумевање и доброту људи из Службеног гласника, пре свега Борисава Челиковића, књига је угледала светло дана у Србији. Ово је и наставак моје сарадње са “Службеним гласником“ после објављивања моје прве књиге, пре равно 10 година.
Много ме је обрадовало њено објављивање. Прво, јер је Александар Милошевић јако важан извор за проучавање Другог светског рата за историчаре. Друго, јер је писан помирљиво, из српског становишта, али и “без мржње и пристрасности“ према непријатељу у грађанском рату или пак према својима.
Треће, јер ће “Српска прича“, према свим најавама, проћи и српским земљама.
И коначно, што је штиво које је пред читаоцем читљиво, поучно и аутентично сведочанство једног бурног доба, које нам свима може бити корисно и данас. Описи патријархалних односа у шумадијском селу, слике Призрена из 1941 и описи момената капитулације, ратне слике и сведочанства, записи из чемерног емигрантског живота, сећање на вршај у родном селу, које је аутору искрсло пред очима 40 година касније, као да су заправо приповетке српског реализма, које је мајор Милошевић још у детињству толико волео…
Зато, са задовољством најављујем промоције књиге коју сам приредио. Сутра ћу додати више детаља, али за сада ствар стоји овако: 10. октобар – Смедеревска Паланка, 11. октобар – Београд, 12. октобар – Рача. Са нама ће се, специјално за ту прилику, наћи и син мајора Милошевића, данас угледни канадски архитекта, који ће први пут у Србији говорити (и слушати) о животу свог оца.
Па… да се у “Српској причи“ и уз “српску причу“ нађемо заједно.
Аутор:Немања Девић

Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top