Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Београду 21. маја, филм „Крст над јамом“ и изложба „Тамо где праведници почивају“. Понедељак, 21. мај у 18 часова, Палилула, Центар за културу Влада Дивљан, сцена и фоаје Стаменковић, Митрополита Петра 8 . Улаз бесплатан. Радујемо се Вашем доласку!

 

Српска породица Покрајац, у личком Мазину: Борили смо се за хрватску државу, а она нам је окренула леђа

Датум објаве: субота, децембар 30, 2017
Објављено у Лика
Величина слова: A- A+

Никола Покрајац је рат дочекао с 19 година. Живио с родитељима у Загребу и студирао, обожавао животиње, клањао се природи, волио људе. Данас има 45 година, и даље живи с родитељима, али не више у Загребу него у личком Мазину, тридесетак километара од Грачаца. И даље непатвореном искреношћу воли животиње и људе, симбиотички је повезан с нетакнутом природом и моћним зеленилом Лике, али заробљен сјећањима која га, ма колико их потискивао, даномице прогоне. Између предратног Николе и овог данашњег, осим година, су и трауме рата, прегажених ратишта, лица погинулих пријатеља и знанаца, страхови и на крају, све неправде овог свијета…

- Био би се обријао за фотографисање - каже Никола (фото ТРИС/Г. Шимац)
– Био би се обријао за фотографисање – каже Никола (фото ТРИС/Г. Шимац)

Јер, Никола и његов отац Новица, иако српске националности, цијели су рат у униформи ХВ-а служили Домовини, која им је, како кажу, једина коју имају, а она им је окренула леђа.

Хрватски бранитељ Никола Покрајац ту издају није поднио. Разболио се.

Али ни рат ни болест нису га тако разорно погодиле као сазнање да му његова држава не жели помоћи…

– Све што је од државе добио било је 600 куна „социјале“, али су му и то након само годину дана одузели.

Кад је почео рат, Новица је отишао у војску. Био је извиђач у 20. Глинској бригади. Прошао је сва ратишта, био у акцији Масленица, Олуја, борио се на Велебиту. И Никола је био судионик Олује, али је највећи дио рата провео на „јужном бојишту“, прошао Херцеговину, Столове, Дубровник… све до Книна.

“Синови Олује”

Једнога дана обишле су нас двије раднице Центра за социјалну помоћ и израчунале да наше трочлано домаћинство, које је живјело тада само од моје пензије од 2600 куна и његове социјалне помоћи, премашује лимит по глави кућанства, и без пуно размишљања укинуле му и ту мизерну помоћ. Ништа Николу није забољело као то. До данас се с тиме није помирио- прича његова мајка Душанка, бивши књиговођа која је пензију дочекала у загребачкој „Нами“. До 2007. живјели су у Загребу. Никола је по повратку из рата, двије године радио у загребачкој фирми „Рад- Инжењеринг“, а кад је фирма пропала, помагао оцу у његовом приватном обрту, док се није разболио…

Отац Новица, погонски инжењер, радио је одашиљаче по цијелој Хрватској, био самостални обртник и бавио се браваријом. Али, кад је почео рат, и он је отишао у војску. Био је извиђач у 20. Глинској бригади. Прошао је сва ратишта, био у акцији Масленица, Олуја, борио се на Велебиту. И Никола је био судионик Олује, али је највећи дио рата провео на „јужном бојишту“, прошао Херцеговину, Столове, Дубровник… све до Книна. Оба су, отац и син , носитељи Споменице Домовинског рата, имају медаље Олује, и сва припадајућа домовинска одликовања, али ниједно друго бранитељско право нису остварили, па чак ни право на обнову у рату порушене и запаљене старе породичне куће. За њих држава не да ни куне…

Оба су, отац и син , носиоци Споменице Домовинског рата, имају медаље Олује, и сва припадајућа домовинска одликовања.

Заправо, Новици је кад је ишао у пензију прије годину дана, признат бранитељски стаж, четири дуге, крваве ратне године донијеле су му, свака по сто куна, укупни додатак на пензију од равних 400 куна! До прије само годину дана цијела је породица живјела од Душанкине пензије, јер је неко, у некој државној институцији, израчунао да се може живјети с 800 куна „по глави“, а Покрајчеви су имали заједно 200 куна више, и држава је остала неумољива. Срећом, лани је Новица напунио 65 година живота и стекао право на своју пензију, па је њихов кућни буџет порастао за 2200 куна. Ма да би човјек помирен с природом и самим собом и преживио с тим, али боли га тај осјећај неправде који се на овој породици показао у свој својој немилосрдној пунини. Њима ни шатор на Тргу бана Јелачића не би помогао да су га протестно покушали монтирати, а камоли у Савској 66. Јер ни сви бранитељи, баш као ни сви остали људи, нису пред законом једнаки…

– Слушао сам некад Рамонесе, Лоу Рееда, Стоогесе. Сад једино класику… – (фото ТРИС/Г. Шимац)
– Слушао сам некад Рамонесе, Лоу Рееда, Стоогесе. Сад једино класику… – (фото ТРИС/Г. Шимац)

Отац извиђач, син везиста

До породице Покрајац у Мазину дошли смо преко једног знанца којем су службеници UNHCR-а скренули пажњу на њих, посебно на Николу. Дјечака у тијелу одраслог мушкарца. Јер, иако је његово лице наоко огрубљело од суровости живота, чија искушења није могао поднијети, доима се млађим него што јест. Његови су родитељи давних година дошли из Лике у Загреб. Отац 1964, а мајка 1967. У Загребу су се родили и Никола и брат му Игор који и данас тамо живи и ради. Након средње школе, Никола је већ с 18. година добио возачку дозволу, и уписао Рударско-геолошко-нафтни факултет, али га је прекинуо, како би одслужио редовни десетомјесечни војни рок. Да се те обавезе ријеши и да послије буде слободан, пожели ли отићи некуд вани, каже његова мајка. Био је припадник прве генерације војника који су обуку два мјесеца проводили у Сињу, а онда је пребачен два мјесеца у Самобор и остатак одслужио у Бјеловару. Убрзо је мобилисан, био је припадник 144. Сесветске бригаде, везиста при артиљерији. Једно кратко вријеме је био код куће, а пред Олују поново је позван у војску. Отац је био извиђач а син везиста, па су се свакодневно током рата чули, а занимљиво је, иако су оба били у Олуји, нису се срели, испричао нам је отац Новица.

Најтеже ми је што знам да су куће обновљене многим „чедама“, који су збиља били на супротној страни у рату, али нама који смо се борили у редовима Хрватске војске то нису одобрили.

– Био је посебно интелигентно дијете, свирао је још у основној школи бугарију, обожавао рок глазбу, слушао Рамонесе, Лоу Рида, Стогесе, сада само класику. Скупљао грамофонске плоче и књиге, планинарио, знао с бициклом и до Карловца отићи, био пун снаге, полета, чинило се – сјетно ће мајка- као да је сва будућност овог свијета пред њим.

Без права на обнову

Већ десет година су у Мазину гдје су годинама, циглу по циглу подизали кућу, још увијек недовршену, и у њој се скрасили. Вратили су се у Мазин на преклињање Николе. Кад се разболио нигдје се није могао видјети, само је чезнуо за овим личким пространством и смирајем. Далеко од свих невоља овог свијета. Стару кућу нису могли обновити, није им признато право јер нису имали тада пребивалиште у Мазину.

‘Кућа је спаљена док сам ја био у Олуји’ (фото ТРИС/Г. Шимац)
‘Кућа је спаљена док сам ја био у Олуји’ (фото ТРИС/Г. Шимац)

– Најтеже ми је што знам да су куће обновљене многим „чедама“, који су збиља били на супротној страни у рату, али нама који смо се борили у редовима Хрватске војске то нису одобрили. Видите, некад је то била права , велика кућа, с господарским објектима, а данас је зарасла у коров и драчу. Фасаду сам јој обојао 1990, пред балван-револуцију. Надао сам се да ћемо у њој уживати једног дана кад Душанка и ја одемо у пензију, и посветимо се унуцима. Баш те 1990. у љето, боравили смо у Биограду, дјеца била у кампу у Црвеној луци, кад смо чули да је кренула побуна Срба. Покупимо дјецу, одемо до куће у Мазин, узмемо колико смо могли од хране и кренемо преко Босне за Загреб. Возили смо се дан и по до Загреба, а на путу су нас све војске овог свијета пресреле и претресле – од ЈНА, преко побуњених Срба, до Армије БиХ и ХВ-а. Али смо се успјели некако дочепати куће – сјећа се Новица.

Гледам преко очевог рамена Николу, готово да немају никакве сличности. Више је налик мајци. Сух момак, црне густе браде, благих преплашених очију са шилтерицом наопако окренутом, помало деконцентрисан, заправо, вјероватније узбуђен нашим доласком.

– Хвала вам што сте нам дошли. Хвала – шкрто ће Никола, наоко несклон исповиједању.

Чак љутит кад мајка покуша указати на његов проблем.

– Какав ја то проблем имам? Што то причаш? Што то људима говориш? Кад сам ја за некога рекао нешто ружно – прекорава мајку, хватајући њезин глас онако успут, повезујући гласове и дешифровајући што ми она то тако повјерљиво казује.

– Што ме мучи? Па ништа, само то што су ми одузели социјалну помоћ – признаје нерадо.

Црно на бијело (фото ТРИС/Г. Шимац)
Црно на бијело (фото ТРИС/Г. Шимац)

Рокер, планинар, заљубљеник у природу…

Окружен је својим љубимцима, псом Гацијем, старим готово десет година, шареним мачком који се мота око нас без страха, очекујући какву награду, а има и кују која је недавно добила осам штенаца. Никола нам их поносно показује, брижно водећи рачуна да се њихова мајка не узнемири због знатижеље странаца који су им упали у кућу и украли њихов мир. Штенад ће дати у азил, каже ми Никола, јер, не могу их прехранити, а не могу их нити пустити да се сналазе како знају и угину.

Воли радити у башти, помаже родитељима, при руци им је у свему, цијепа и носи дрва зими, копа и сади у башти пред кућом, а кад има времена планинари, бар до врха Кремен. Ни рок ни поп музику више не слуша, „то је за тинејџере, а ја сам постао одрастао човјек“, вели. Понекад оде до комшије, сви су добри, један другоме помогне. Некад је у Мазину било и младости и старости. Прије рата село је имало 275 димова, бар 1500 људи, од којих је само у пилани радило њих 120 и тамо зарадило пензију, прича управо придошли комшија Миле Бајић. Пилана је, каже, радила и након рата, али је купио неки лажни тајкун за куну, остао дужан радницима осам плаћа и након двије године оде пилана под кључ.

Данас у Мазину нема више од 50-ак људи. Један је каменорезац из Филип Јакова, а заправо поријеклом из БиХ, направио прави дворац изнад куће Покрајчевих, имају и ергелу коња, уживају у овом крајолику и знају за што су радили толике године. Десно од наших домаћина комплекс је кућа у низу, власника Николе Делавие из Задра, бившег директора ХЕП-а, који с породицом често дође на своје имање. Први сусјед породице Покрајац је Саво Војновић, проф. др. знаности, бивши предавач на Полицијској академији у Загребу. Живе у миру и добросусједству, дијеле љубав према овом крају и цијене све благодати нетакнуте личке природе. Мазин нема никакве трговине, па су осуђени на седмичну набавку. Комби с намирницама обилази их недјељом, а онда треба имати унапријед припремљен попис, јер, кад комби оде, нема га идућу седмицу дана…

Остао телевизор под ведрим небом (фото ТРИС/Г. Шимац)
Остао телевизор под ведрим небом (фото ТРИС/Г. Шимац)

Без “социјале”,  камоли пензије

Обишли смо и стару рушевну кућу у којој се родио Новица Покрајац. Из ње данас расту стабла, запосјела је драча и густа трава. Док смо разгледавали остатке некадашње родне куће нашег домаћина, колега примјети да је изгубио наочале за сунце. Схватио је то тек на повратку. Одлучи се вратити и потражити их. Па тек их је некидан купио, жали се. Ми се вратимо до нове куће гдје нас Никола одмах пресретне питањем гдје нам је колега остао. Извињавамо се што се догодило. Погоди га вијест к’о гром.

– Па зашто се то морало догодити, па како то, страшно, што ће сада – све пита узнемирено. Окрену се и тек преко рамена добаци: одох ја тражити с њим. Ако их сада не нађем, обећавам, наћи ћу их кад-тад и послати му – брижно ће наш Никола.

Ветеран с дијагнозом коју држава игнорише. Иако је двапут био хоспитализован – мјесец дана у Задарској болници 2007. и мјесец и пол на Угљану 2012. Због психотичног стања које се каткад манифестује дубоким повлачењем у себе, некад агресивношћу, а понекад и склоности лутањима. Доктори су констатовали да дјелује изгубљено, неуредно, запуштеног изгледа, да је склон псеудофилозофирању, логороичан, благо дислоцираног тока мисли… Вратио се кући попут поломљене играчке која и даље има све дијелове, али више не функционише како треба…

Ми смо га упознали као мирног, плахог човјека који је изградио свој паралелни свијет уз помоћ кога се одржава на животу. Или макар фикцији живота. А у фикцији је неуспоредиво подношљивије, дође као неки природни седатив који Николи чува унутрашњи мир.

Док га ткогод не тргне из сна и гурне у стварност. Никола би морао имати право на спокој. Заслужио је то. Борио се за то. За достојанствен живот и домовину. Која му је окренула леђа. Која га не признаје. Одбија му и социјалну помоћ од 600 куна, некмоли да би му дала бранитељску пензију. Коју је толикима без питања и оправдања осигурала…

Може ли се министар бранитеља Томо Медвед носити с тим или му је ова прича тешко пала и пробудила савијест? Што каже Ђуро Глогошки о судбини свога ратног друга…или га ни он не признаје?

Аутор: Даворка Блажевић

Извор: TRIS


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Српска породица Покрајац, у личком Мазину: Борили смо се за хрватску државу, а она нам је окренула леђа

  1. Соња je napisao:

    „Побуњени Срби“ и „чеде“…нисам имала стомак да читам даље…а и питање је колико је текст истинит…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top