Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Наша је дужност и обавеза да код Шаранове јаме на Велебиту, подигнемо капелу Јадовничким новомученицима.

Средња Босна – Књига Јадовно 1.

Датум објаве: петак, март 3, 2017
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+
Меморијал код Шаранове јаме на Велебиту
Меморијал код Шаранове јаме на Велебиту

Послије успоставе НДХ, усташки терор је брзо захватио читаву Босну, па и њен средишњи дио.

У Завидовићима су усташе ухапшене људе држали у затвору хотелске испоставе, у којој је шеф био Смаил Куленовић. Највећи дио оних који су ухваћени крајем јула и 1. августа, међу којима су били Срби и Јевреји, тога дана је транспортован, према изјави Јакоба Данона, возом до Босанског Брода, гдје су искрцани и преведени преко моста у Славонски Брод, затим укрцани у теретне вагоне и отпремљени у Госпић. Данон је о путовању ових заточеника записао: „За вријеме пута од станице Босански Брод до станице Славонског Брода усташе и цивили који су крај нас ишли, почели су нас тући кундацима и пендрецима и уједно одузимати нам ствари. Код тога истичем да је неки надзорник кола, који је био млад човјек у жељезничкој униформи, мршав и доста висок, ударао поједине затворенике чекићем. Тако је и мене ударио. Овај поступак опазио је и спроводник нашег транспорта, неки жандар наредник, који је рекао усташама нека престану тући, јер да њих није нитко звао и да ће он цијели транспорт вратити натраг ако се овај поступак настави. На то је престало млаћење и ове усташе из Брода повукли су се један по један. Иза тога смо влаком упућени у Загреб гдје смо провели два дана у Збору, а одатле смо пребачени опет влаком за Госпић.“[1]

Данон наводи да је у овој групи било око 40 Јевреја и Срба. Сјећа се да су од Јевреја с њим ухапшени и транспортовани: Самуел Данон, Мориц Данон, Јосеф Кабиљо, Елиша, Израел, Рафаел, Изак, Максо, Алберт, Алберт Јозефов, Елиша Изаков (сви Кабиљо), Карло Штернбергер, инж. Руди Штерн, Карло Штерн, од породице Мусафија Хаим, Рафаел и Јосеф, Саломон, Аврам, Зигфрид Шустер (Siegfried Schuster) Драго Ледерер, Пали Зор (Sohr), Арон Несто (Naesto), Герсон Барис, Павао Зоненфелд (Sonnenfeld), Силвије Шмуклер (Schmuckler), Фриц Рознер, Александар Вајс и Јосеф Шварберг (Schwarberg), а од Срба, Богдан Арденовић, Лазо Смиљанић, Ацо Влаинић, Коста Марковић, Бранко Ајдиновић, Перо Бојанић, пекар Спасо, коме није знао презиме, Ацо Савић и његов отац.[2]

У Високом су прва хапшења Срба извршена на Ђурђевдан, 6. маја. Тада су у својим кућама или на радним мјестима ухапшени Благоје Кокориш, Глигорије Малић, Жарко Ерић, Јово Плавић, Душан Бјелош, Данко Марић, Милош Братић, Митар Кувач, Сретен Бјелош, Остоја Дабић, жељезничар, и Остоја Дабић, сељак, а 8. маја и Гојко Карић и Стефан Гаврић. Хапшења су настављена током јуна, јула и августа. Према сачуваној документацији и изјавама свједока, из Високог су 1. августа 44 Србина транспортована у Славонски Брод. Њима су се у Зеници прикључила два вагона са по 80 Срба, а у Добоју још два, у којима су били углавном сељаци из Бијељине. Међу наведенима је било и 17 Срба из Тузле. Међу 500 људи транспортованих овом композицијом, према изјавама Миливоја Николића из Високог и Реље Билановића из села Пурачића, котар Бугојно, највише је било сељака из Јајца и његове околине. Композиција је на жељезничку станицу Госпић стигла 3. августа ујутро. Одатле су ухапшеници у колонама, везани, тучени и малтретирани, пјешице допраћени у казнионицу Окружног суда. У њеном дворишту су затекли више од 1.000 заточеника и видјели застрашујући призор како усташе убијају жељезничара из Вишеграда, који је хтио да се на дворишном бунару напије воде.

Поред описа свакодневних мучења, Николић и Билановић истичу да су током њиховог боравка посебно злостављани затворски стражари из Зенице. Њих су често одводили, једног по једног, у подрумске просторије, гдје су их немилице тукли, те су се одатле враћали испребијани и крвави. Петнаесторица су у подрумима издахнули.

И ови свједоци, као и многи други, говоре о свакодневном одвођењу заточеника из казнионице у логоре Јадовно и Слана, у којима су потом били убијани. Из извјештаја котарске области Високо од 26. августа, упућеног Великој жупи Лашва и Глаж, са сједиштем у Травнику, сазнајемо да је 1. августа у Високом ухапшено 57 Срба и Јевреја „који су били наклоњени комунизму“, који су због тога упућени у логор Јадовно.

Из ове групе је, према цитираном извјештају, успио побјећи Илија Ботић, који се нешто касније јавио котарској области у Високом, гдје су га усташе поновно ухапсили, а затим и убили у околици Високог.[3]

Хапшења на подручју Травника и његове околине почела су почетком маја. Похватани Срби су довођени у оружничку постају, гдје је оружнички наредник Драго Ромић, уз помоћ усташа, међу којима се нарочито истицао Фрањо Цезнер, вршио „преслушавања“, уз ударце кундацима и повике: „Заборавите да сте Срби“. Током јуна и јула, жртве су из ове постаје, а и директно, одвођене у травнички окружни затвор, а одатле, као и из среског затвора, извођене на стријељање. Почетком августа је ухваћено 720 Срба, већином из Новог Травника и околице. Из ове групе су њих 43, заједно с другим Србима из Турбета и Травника, 3. августа одведена у логор Јадовно. Осталих 677 су усташе побиле на мјесту Смрике, код села Стојковићи.[4]

И у Јајцу и околици су усташе већ почетком маја проваљивали у српске куће и станове, одузимали новац, робу, оружје и вриједности. При овим акцијама су пријетили, псовали, па и тукли људе. У селу Заовине, у опћини Језеро, прво су дошли код богатијег сељака Ђуре Вукадина, одузели му новац, а затим заређали по другим кућама, пријетећи убиствима. У својој разуларености, силовали су жене. Усташе су у злодјелима водили таборник из Језера Фахрија Капетановић и Фехко Рамић. Сам Фахрија је одвео и убио Николу Милића и његов леш потом бацио у Пливу. Његовој супрузи Смиљи је рекао да је њен муж упућен на рад у Њемачку, а њу је силовао, послије чега је, заједно с другим усташама, опљачкао њихову кућу.[5]

Током јуна и јула су у Јајцу и околици усташе похватале око 550 Срба и у три транспорта их отпремили у Госпић, потом у логор Јадовно, у којем су побијени. Осим из Јајца, већи број заточених је био из српских села: Перучица, Танковац, Присој, Жаовина, Ђумезлије, Јовићи, Љуша, Стројница, Глобовац, Грбавица, Тодоровићи, Вагањ, Ступно, Шипово и Језеро. Људе су хватали по пољима, у кућама, на путевима, свуда гдје су их затекли: „Ако би нашли дружину код ручка, ручак би просули, суђе полупали о главе укућана и бацили, а мушкарце одвели у Јајце у затвор гдје су их злостављали тако жестоко да су просторије затвора биле заливене крвљу. Тако измучени Срби су након неког времена одвођени на жељезничку станицу, а оне који нису могли од болова ходати, други Срби су носили на носилима.“[6] Хапшењем и отпремањем Срба у логор Јадовно руководио је усташки логорник за котар Јајце, несвршени студент Коренички, родом из Нове Градишке.

Усташе су на подручју јајачког котара, као и у другим српским насељима у НДХ, наставили с масовним убијањем српског становништва и паљењем њихових кућа и цркава. „Већ почетком септембра 1941. усташе су уз помоћ хрватске војске упали у српска села Присој, Ступно, Шипово и Језеро и све што није избјегло у шуму, поклали. Било је породица које су имале 30 и више чланова а преживио један или ниједан. Тако је у породици Станковић у Присоју живјело у њиховом домаћинству 32 члана, а остао на животу само један, домаћин куће који је прије наиласка усташа успио побјећи у шуму. Двије друге породице Станковић у овом селу поклане су у цијелости.“[7]

Након транспортовања наведених Срба у логор Јадовно, усташе су током августа и септембра похватали више стотина Срба и затворили их у православну цркву у Јајцу, затим у јеврејску синагогу, зграду банке, среско начелство и соколски дом. Послије мучења и батинања, већи број њих су одвели до католичке цркве св. Антуна удаљене 2,5 до 3 километара од Јајца, и тамо их ножевима усмртили. Заточене у соколском дому су такође усмртили хладним оружјем, а њихове лешеве бацили у ријеку Пливу, неке и у подрум самог дома. Опљачкали су и спалили православне цркве у селима Језеро, Шипово, Стројница, Грбавица и Глобовац. Православну цркву у Јајцу су такође опљачкали, иконе изнаказили ножевима, а у олтару вршили нужду на трпези. Цркву су потом користили као затвор за похапшене Србе.[8]

У Котор Вароши су почетком јула усташе похватали више Срба. Углавном су их убијали на лицу мјеста или у околици Котор Вароши, а један број су транспортовали у логор Јадовно. Међу одведенима на Велебит је био и срески начелник Котор Вароши Кошчица, затим Ђорђе Томашевић и други.

Само неколико дана након убиства епископа бањалучког Платона Јовановића и протојереја Душана Суботића (24. маја),[9] почео је прогон Срба у селу и руднику Масловаре. У овај рудник је 31. маја дошао из Бањалуке и сам усташки стожерник Велике жупе Сана и Лука др Виктор Гутић и том приликом издао наредбу да сви Срби, којих је овдје било 98%, „морају прећи на католичку вјеру или ће бити поубијани и њихова имања конфискована.“[10]

Након овог наређења, котарски предстојник Матко Петричевић је позвао све сеоске старјешине и наредио им да домаћинима кућа саопће да сви чланови њихових породица морају у року од 15 дана напустити православље и прећи у католичку вјеру. Проводећи ову акцију, жупник Петар Пајић се послужио преваром обавијестио је управника рудника Масловаре да је архијерејски намјесник из Котор Вароши одлучио да цијелу своју парохију преведе на католичку вјеру, па је то намјерио да учини и са својим Србима рударима. Зарад хитног покрштавања, тројица католичких жупника су основали „Одбор за прекрштавање“, у којем су, поред њих, били котарски предстојник, два лијечника, двије учитељице и шеф пореске управе. Иако су их присиљавали на разне начине, жупници нису успјели да 150 рудара преведу у католичку вјеру. Они су себе и своје породице радије изложили терору и убиствима, јер су видјели да ни они Срби који су напустили своју вјеру нису били поштеђени.

Организатори усташке власти у Добоју су били др Драгутин Камбер, жупник, Звонко Кораја, логорник, Павао Чулина и Маријан Хркач, којима су помагали адвокат Омер Муфтић, Стипо Јукић, Ибрахим Пјанић, Алага Зеленовић, Ханка Ведрол, Даница Шарац и други. Они су извршили и прва хапшења у овом крају. Усташе су 21. јула на подручју Грабса и у селима Српска Грабса и Костајница похватали неколико мушкараца и поубијали их, а 1. августа, уочи Илиндана, ухватили су и побили још неколико десетина Срба. Све ове људе су похватали на превару. Заправо, предсједник опћине Добој, Станић, биљежник Синан Капетановић и Махмуд Хифзиефендић разаслали су у српска насеља позиве да сви кућедомаћини дођу у опћину ради важног саопћења. Многи су се одазвали, али умјесто најављеног саопћења, усташе су их опколили, везали и одвели у затвор, а одатле их послали на губилишта. Тог 1. августа, ухватили су 28 Срба, међу којима су били Марковић, шеф котарске управе, Васо Ђокић, Милан Филиповић, Војо Богдановић, Саво Гаврић, Петар Јоксимовић, Богдан Филиповић, Ненад Гаврић, Живко Кршић, Петар и Ђорђе Жигић, Благоје Паранац и Симо Филиповић. Њих су аутобусом одвезли до жељезничке станице Руданка, гдје су их утрпали у композицију воза и, заједно с другим похватаним Србима, транспортовали у логор Јадовно.[11] На исти начин, усташе су на сам Илиндан са жељезничке станице Добој отпремили 25 похватаних Срба из села Кожуха, међу којима је био Светозар Лукић, угледни сељак. И ова група је упућена у Госпић, затим у логор Јадовно, гдје су побијени.

Те дане је добро упамтио Драго Свјетличић, који је успио да за себе, снаху Зору и двоје дјеце добије од њемачке команде пропусницу за Београд. Весео, сјео је у воз на жељезничкој станици Руданка, надајући се да ће избјећи усташама. Међутим, на жељезничкој станици Камен су га ухапсили и одвели у Добој. Тако се он, с Радованом Кнежевићем, трговцем из Руданке, и Јокицом Флајшером, гостионичаром из Добоја, нашао везан жицом, као и већи број других ухваћених, и трећим по реду транспортом, 8. августа, одвезен са жељезничке станице у логор Госпић, гдје је стигао сљедећег дана, у четири сата послије подне.

Похватане Србе из опћине Долац, у добојском округу, усташе су отпремили у Завидовиће, гдје су били заточени око 14 дана, а затим су их транспортовали у логор Даницу, па на Велебит, гдје су их побили. Драго Свјетличић у својој изјави наводи да је при доласку, 9. августа, у дворишту и ћелијама казнионице Окружног суда у Госпићу затекао око 1.500 затвореника. Одатле су свакодневно одвожени у логоре Јадовно или Слана, док су истовремено довођени нови заточеници, тако да је њихов број увијек био приближно исти. Боравећи у казнионици од 9. до 25. августа, пажљиво је пратио формирање колона које су свакодневно упућиване на Велебит, а у њима је било од 800 до 1.200 Срба. Дакле, закључује Свјетличић, у 16 дана је отпремљено око 18.000 ухапшеника.

Из Котарске области Дервента је 7. августа упућен допис Великој жупи Посавје у Броду на Сави, у којем се наводи да је 1. августа из овог мјеста отпремљено 25 Срба и Јевреја у логор Госпић, и да се хапшења настављају, те ће убрзо у логор Јадовно слати и већи број, о чему ће обавијестити наслов. Нажалост, на то се није дуго чекало. Хапшења су текла свакодневно, па је ова област већ 16. августа извијестила да су ухапшена 73 православца и Јевреја и да су отпремљени у концентрациони логор Госпић, а да су усташе у тих неколико дана уједно успјели да из Дервенте иселе у Србију 30 српских породица, са 118 чланова.[12]

Непосредно пред успостављање усташке власти у Босанском Броду, 9. априла, усташе су, уз помоћ Хрватске сељачке заштите, разоружавали припаднике Југословенске војске и скидали и разбијали натписе писане ћирилицом. То су организовали будући логорник Илија Јуришић и његов замјеник Никола Матошевић, те њихови вјерни сљедбеници Ферика Ханчек, Антон Врдољак, Павао Чобраја, Хилмија Топић, Марко Чобраја, Маријан Јуришић, Анто Гламоћа, Никола Јуришић, Драго Катушић и други. Основали су групу од 40 усташа, који су обилазили српска насеља, тражили и одузимали оружје, успут тукући сељаке и пљачкајући куће. Већ тада су похапсили више од стотину људи, које су након кратког времена пустили кућама, да би их 3. маја поново похватали, злостављали у затвору и након 17 дана опет пустили кућама. Све ово је рађено из тактичких разлога, да људи не би бјежали из својих кућа и да би их у датом моменту лакше и у што већем броју покупили. Поново их хапсе 20. јула и већи дио транспортују преко Госпића у логор Јадовно, гдје су побијени.[13]

Међу овим транспортованим су били трговци Коста Пантић и Љубиша Видић, земљорадници Владо Панић и Коста Броћило и други. Градоначелник Мато Шакић је имовину похватаних раздијелио својим повјереницима и издао наређење да сви Срби који нису завичајни у Босанском Броду морају своје домове напустити у року од два дана. Тада је 16 породица исељено у Србију, а њихова домаћинства су усташе опљачкали и уништили.

Средином августа, усташе су похватали око 800 житеља српских насеља Лужани, Костреш, Барица, Грк, Крушчик, Вишњик, Жеравац Поље и Кулина. Њих су у два наврата пребацили у Славонски Брод, а затим у логор у Славонској Пожеги, у којем су већину побили. Њихови спроводници су били Анто Врдољак, Никола Матошевић, Атиф Омербашић Баја, Ловро Кљајић, Илија Чичић, Мато Кљајић, Ивица Хас, Марко Блажевић, Иво Врдољак, те неколико полицајаца, оружника и цивила сељака. Док су их водили пјешице из Босанског Брода, тукли су их кундацима, а на самом савском мосту су пуцали у масу немоћних људи и убили њих 50. Оне који су успјели скочити у воду убијали су из чамца Ферика Ханчек и Звонко Бенчевић, а полицајац Марко Блажевић је дочекивао оне који су се заустављали покрај обале, на даскама или у шибљу. Мртве су бацили у воду, а 22 несретника постројили испред моста, побили и закопали. Тројица тешко рањених, Перо Вукман, земљорадник из Вишњика, Алекса Бановић из Жеравца и Петар Трифуновић из Вишњика, према свједочењу Милана Трифуновића, молили су усташе да им поштеде животе, јер код куће имају нејаку дјецу, додајући да ће се сами о свом трошку лечити. Усташе су били неумољиви и хладнокрвно их устријелили. „Срби који су били одређени да покопају мртве, морали су поменуту тројицу, док су се још у самртним мукама трзали, бацити у заједничку јаму са осталима, полити их кречом и затрпати земљом. Нас остале, који смо били остали на животу, превели су усташе преко моста у Славонски Брод и тамо нас на жељезничкој станици потрпали у теретне вагоне. Толико нас је много било у сваком вагону, да смо морали стајати један на другом. Осим тога била је велика врућина и спарина, а воде нисмо нигде добијали тако да смо трпили ужасне муке. Многи људи морали су пити своју властиту мокраћу, само да утаже жеђ колико-толико. И ја сам три пута пио своју властиту мокраћу, јер ме је на то силила ужасна жеђ.“[14]

Слично су пролазили, редовно праћени псовкама и тешким батинама, и други Срби који су у многим колонама прелазили мост између Босанског и Славонског Брода, долазећи из Сарајева, Травника, Теслића, Стоца, Бугојна, Бањалуке и других мјеста Босне и Херцеговине.

[1]   Изјава Јакоба Данона од 26. маја 1945. године.
[2]   Исто.
[3]   АВИИ, а. НДХ, к. 159, рег. бр. 4/20.
[4]   Записник Комисије за ратне злочине Травник од 26. августа 1941, ХАК, к. Јадовно.
[5]   Изјава Ђуре Дракулића, учитеља из села Језеро, од 27. јула 1942, АЈ, фасц. 9191.
[6]   Исто.
[7]   Исто.
[8]   Исто.
[9]   Епископа Платона Јовановића и протојереја Душана Суботића усташе су мучили на најбестијалнији начин чупали им браду, секли нос и уши, резали бутине и сипали со у ране, на крају их убили и бацили у ријеку Врбању. Опширније у: Милан Булајић, н. д, 298-300.
[10]   Изјава Мирка Обрадовића од 20. августа 1941. године, АЈ, дос. 1466.
[11]   Изјава Драге Свјетличића из Добоја од 7. јула 1942; Записник састављен у Добоју 21. августа 1946, АБиХ, Сарајево.
[12]   АВИИ, број 41/11-2.
[13]   Изјава Милана Трифуновића од 14. маја 1943, АЈ, фонд. 198.
[14]   Исто.

Садржај


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top