Srbija jeste počinila genocid!

Datum objave: četvrtak, avgust 15, 2019
Veličina slova: A- A+
Mihailo Medenica
Mihailo Medenica

Jedini genocid koji nikad poreći neću jeste onaj koji se zaista zbio – nad mojim rodom i genocid roda mog nad sećanjem o tome kako je Srbin vazda birao raspeće pre negoli postelju.

Piše: Mihailo Medenica

Srbija jeste počinila genocid.
Jedan od najstrašnijih i najbezumnijih – neoprostiv genocid nad sećanjem!

Sećanjem na stradanja roda svog!

Sećanjem na istoriju jama, vrtača, polja, logora, vešala, klanica, stratišta bez broja i imena.

Sećanjem da se krštavamo imenima predaka kojima se grob ne zna! Živi smo spomenici svojim prađedovima…

Sećanjem da se o zadušnicama ovo malo Srblja sabere da uz voštanicu oćuti s velikom Srbijom!

Velikom, nebeskom, stradalničkom i mučeničkom.

Više nas je pod zemljom negoli nad njom!

Srbin hodi, ore, seje, žanje, temelji…grobovima.

Srbin živi svoj genocid, genocid zaborava, zločin stida, najstrašnije gubilište- identiteta!

Nema većeg, časnijeg i ponosnijeg znamenja nego zvati se Srbinom, no za sve preklane vratove ponudili smo da nam raspore i duše, jer janičarski, ponizno pristajemo, želimo, molimo da to Srbin bude osuda, beleg utisnut đavoljim žaračem, okov kojim ćemo darivati novorođenčad kao porodično znamenje, da ga ponosno nose ko sapnuta goveda i daruju potonjim kolevkama…

Niti stradalnijeg naroda, nit naroda koji je toliko postradao u ćutnji i zaboravu stradanja roda svog!

Ne postoji za mene ni prva ni druga ni treća Srbija, već ova jedina i sveta što tinja i čili radujući se kopreni u kojoj nestaje.

Razgovarah s nekom decom, zbirno u njima ni čitav vek, budući „građani sveta“ (neka su zdravo 100 godina, dabogda), a s toliko jarosti, srdžbe neke i plamena vele da možemo dalje tek kada se „suočimo s prošlošću“, mantrajući taj strašni „očenaš“ neke Srbije što prinosi sebe ko žrtvu bogovima bezumlja!

Tako je, deco, nema nama ni koraka napred dok se konačno, daće Bog, ne suočimo s prošlošću i zanavek je utkamo u budućnost, odgovorim, prenuše se misleći da sam se prepodobio.

– Da je sreće da se nikada nismo mimoišli s prošlošću, ne bismo se danas mimoilazili sa sobom samima ka s mrskim tuđinima!

Prošlost Srbije je slava, muka, stradanje, zgarišta koja nikako da valjano uzrastu u domove, domove u koje sunce ne zalazi od crnine, dece koja ne pamte očeve, majki koje pobrajaju imena obezglaljenih sinova i kćeri, basamaka na kojima slepe starice gedaju u daljinu čekajući…

Da je sreće, deco, da nismo narod tišine pa da ste se i vi odavno suočili s prošlošću ne biste tako tužno čekali da vas svet pozove na kuluk kao siročad prećutane slave Srbije, već biste znli da je taj isti svet tako plavetan i mirisan jer

Srbija nije žalila glava za njihove guzice!

Sloboda koju sanjate je dobrano crvena od pravdničke krvi predaka vaših!

Taj ukusni zapad je gorak, otrovan zalogaj kojim su se generacije Srba potrovale i podavile ne žaleći živote za život večni u vaskrslome Bogu- Hristu!

Svet o kojem pevate bez glasa opevali su dedovi naši jaucima i premlade udovice lelecima…

Vi ste previše nacionalista! Mnogo je mržnje u Vama i poricanja zločina koje smo počinili!

A, koliko je to dovoljno biti nacionalista da se ne bi bilo previše?! Tiho, pognute glave i sa stidom reći da si Srbin?!

Stideti se livade kojom je cvetalo moje detinjstvo?

Detinjstva koje pevalo slavu prošlosti zarad slave budućnosti?!

Budućnosti u koju ne želim ni koraka bez staza prošlosti?!

Staze prošlosti koje vode do u kraj livada pa naviše nebu..?

Mržnje u sebi imam, deco, zaista, ali prema sebi jer čini mi se da nikada Srbiju voleo dovoljno nisam koliko je ona mene!

Prezrem sebe, priznajem, što nisam nadrastao ni tarabu, ni bunar, ni kućevni prag, nit kameni beleg na praotčkom groblju podignut u nezaborav i onih koji su pod njim i onih koji su svukud bez belega.

Zločine ne poričem, nikako, stidim ih se, prezirem fukaru koja ih je činila, a fukara ima ime i prezime, a to Srbija nije!

Fukara proliva krv nevinih jer je prokleta fukra, a ne jer je Srbin, zapamtite!

Jedini genocid koji nikad poreći neću jeste onaj koji se zaista zbio – nad mojim rodom i genocid roda mog nad sećanjem o tome kako je Srbin vazda birao raspeće pre negoli postelju!

„Žalosno je u kakvoj zabludi i laži Vi živite, gospodine, tužno!“

– Ne, deco, naprotiv! Ja živim suočen sa prošlošću odavno, i odlično znam kolika je žrtva te prošlosti za budućnost.
Vi ste, nažalost, prihvatili budućnost od kulisa potrgane ambalaže!

Ne idete napred već vas guraju, vuku i razvlače ko ponjave na vetru pa ne vidite koliko se korakom prošlosti lako gazi staza budućnosti!

Zaista suočeni s prošlošću znaćete da vam budućnost sleduje, da imate tapiju na nju, a ne da vam je belosvetski ološ daje pod kamatu…

Izvor: IN4 S

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top