Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Срби из масовне гробнице нестали без иједног трага

Датум објаве: понедељак, април 22, 2019
Величина слова: A- A+

Доњи град београдске тврђаве крије страшну тајну о нашим страдањима у логору Јасеновац. Уморени у НДХ и покопани код Куле Небојше „измештени“ без писаних трагова

Код Куле Небојше на Калемегдану налазила се масовна гробница
Код Куле Небојше на Калемегдану налазила се масовна гробница

Жртве злогласне Независне Државе Хрватске из Другог светског рата плутале су Савом из правца многих стратишта у НДХ до самог завршетка реке и њеног ушћа у Дунав. Када се са речне површине отопио зимски лед 1942. године, пред очима Београђана испливали су деформисани и изобличени лешеви оних који су на овај, језив начин стигли до града.

Недавно је на овај потресни догађај подсетио академик Србољуб Живановић, у интервјуу за „Новости“, када је поменуо да су тела неких од жртава била покопана у масовне гробнице које су се налазиле у непосредној околини Куле Небојша у Доњем граду Београдске тврђаве.

О томе смо разговарали са др Марком Поповићем, вишим научним саветником Археолошког института у Београду.

– Ту информацију сам ја пренео господину Живановићу 1968. године – објашњава др Поповић. – Тада сам спроводио ископавања у Доњем граду. Док су радови били у току, појавио се један старији господин који ми је испричао потресну причу о овим гробницама. Према његовим речима, једна је била код Бастиона Светог Јакова, друга код здања Војничке кухиње, у којој се данас налази Археолошки институт, а трећа се налазила, наводно, између ова два места.

Према сазнањима нашег саговорника, те гробнице су највероватније биле пресељене у годинама непосредно после Другог светског рата. Скелети покојника вероватно су пребачени на Ново гробље и друга адекватна места.

Писаног трага о пребацивању посмртних остатака Срба уморених у НДХ, међутим, нема. Питање је зашто. Да ли због хаотичног послератног времена или због намере да се „не таласа“ са усташким злочинима над Србима? У сваком случају, ни данас се не зна када су поменуте масовне гробнице ископане и где су лешеви потом сахрањени. А свакако се није радило о малом и безначајном задатку (послу).

– Оно што је сигурно, јесте то да су тела жртава која су била у околини Куле Небојша допливала на ово место Савом – додаје др Поповић. – То непобитно доказује да су до Београда дошла са неког стратишта које се налазило на територији НДХ.

Др Марко Поповић / Фото З. Јовановић
Др Марко Поповић / Фото З. Јовановић

Како нас је подсетио угледни историчар др Милан Кољанин, о овим догађајима сведочио је и Јован Рајс, Јеврејин и потоњи професор судске медицине, у својој књизи „Опуномоћеник ућутканих“.

Сведочанство Упечатљива сећања др Јована Рајса завршавају се описима Београда и његовог приобаља 1942. године: – Лето је било све топлије и читав Београд смрдео је на прљавштину. Нисмо више могли да идемо на обале Саве и Дунава, које су сада биле потпуно прекривене блатњавим лешевима… Поврх тога, почеле су да круже гласине да Немци траже сакривену јеврејску децу.

Рајс је рођен 1933. године у данашњем Зрењанину, а тадашњем Великом Бечкереку, па потом Петровграду. Почетком Другог светског рата малишан је био сакривен у стану једне породице у Београду. Многи његови рођаци су страдали у логору на Старом сајмишту, а он је памтио, а потом и бележио, како се као дете налазио на Дорћолу од децембра 1941. до октобра 1942. године.

Иако није смео да се појављује ван склоништа, дечак је са другом Мирком силазио до обала Саве и Дунава.

– Простране површине у приобаљу, од железничке пруге до реке, плавиле би се током пролећа – бележио је Рајс. – Када би се вода повукла, убрзо би ту порасла права џунгла грмова врба. Ту се сакупљало мноштво лешева који су, плутајући, стизали чак из Бачке Крајине у Хрватској. Били су надувени, блатњави и непрепознатљиви, али су ипак личили на људе. Научили смо да се људи могу идентификовати на основу чарапа. Срби су били обучени у народне ношње, а свако село има своје, карактеристичне, руком штрикане чарапе.

У време тих, првих ратних година, многобројне жртве би доплутале у Београд и на други начин, тако што их је и Дунав донео са собом.

– Овде су стизале и жртве из Новог Сада – подсећа др Кољанин. – Тела ових страдалника би допловила на десну дунавску обалу, испод Дорћола.

Тако су обе велике београдске реке доносиле жртве у Београд.

Срби убијени у НДХ
Срби убијени у НДХ

ДОРЋОЛСКИ СКЕЛЕТИ

Обале Саве и Дунава „памте“ многобројне битке око нашег града, а стручњаци кажу да се око Београда водило највише сукоба у историји Европе. Поред несрећника које су побили хрватски поклоници Хитлера и Павелића, протекли век памти и друге, тешке српске жртве у овом делу града.

Тако су на Београдској тврђави, приликом изградње данашње капеле Свете Петке, 1937. године, градитељи налетели на скелете наших бранилаца који су погинули штитећи град у Првом светском рату, а три године раније, радници француске фирме „Батињол“ налетели су на више од 40 скелета наших војника када су правили подвожњак који и данас постоји и води ка дунавској обали.

БРОЈНА СТРАТИШТА ИЗ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И ДАНАС БЕЗ ОЗНАКА И ПУТОКАЗА

Велики број Срба, махом Козарчана, заробљених у НДХ током Четврте непријатељске офанзиве, завршио је у неколико масовних гробница у Београду, односно Земуну и Срему. Они су од пролећа 1942. допремани у логор на Сајмиште. Били су то Срби из Лике, Кордуна, Баније, Босне и нешто мање из Србије.

Посмртни остаци убијених нађени су на Јеврејском гробљу на Гардошу – 6.500 остатака. Током 1942. доведене су жртве и из Срема, а од 1943. из целе Југославије, Грци и Албанци. Од пролећа 1943. убијени су сахрањивани у масовне гробнице у Белановића рупи, на Бежанији, где је нађено 3.600 посмртних остатака. Остали су стрељани и вешани дуж пруга и путева по Срему.

Масовна гробница на Гардошу данас је заборављена. На чистини, међу јеврејским споменицима, налази се само бели споменик, који је давних дана подигао СУБНОР, с натписом „Жртвама фашистичког терора 1941-1945“. Ниједан податак не указује на то да ту почива чак 6.500 недужних цивила.

Тек нешто боља слика је на Бежанији, где постоји споменик, до ког стижу само они који унапред знају за ову локацију, јер се место страдања некадашњих логораша не помиње ни на једној мапи, нити постоји неки путоказ до њега. Редакција „Новости“ покренула је акцију да ове масовне гробнице буду достојно обележене и добила обећања надлежних да ће тако и бити. В. Ц. С.

Аутор: ЗОРАН НИКОЛИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top