Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Срамно бежање српских уметника од једне теме

Датум објаве: петак, август 23, 2013
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

ratko-tribina.jpgВећ децениjама сведоци смо да се српски уметници домаћоj и посебно међународноj jавности препоручуjу отклоном од jедне велике теме, злочина над народом из кога потичу, из разлога коjи се само делимично могу рационално обjаснити

 

Буде ли све ишло како jе планирано, свет би кроз годину-две могао да види чак два филма о логору „Јасеновац“, jедан домаћи, српски, други у продукциjи „Холивуда“. Први кроз причу о Диjани Будисављевић, наjхуманиjоj жени двадесетог века (ниjе претеривање), а други са инфраструктуром коjу би требало да обезбеди Бранко Лустиг, чувени холивудски продуцент, jевреjског порекла, двоструки оскаровац, иначе рођен у Хрватскоj. Уметничку верзиjу готово невероватног подухвата Аустриjанке Диjане, удате Будисављевић, коjа jе од усташке каме отела и спасла сигурне смрти више од дванаест хиљада српске деце, припрема глумац Тихомир Станић.

 

ИСКУСТВО И РЕЗЕРВЕ О Диjани Срби знаjу нешто, остале народе  на простору бивше Југославиjе та прича не интересуjе, мада за њу знаjу, док у Европи и свету нико никада ниjе чуо да jе за време Независне Државе Хрватске деловала jедна жена чиjи подвизи десетоструко надмашуjу Немца  Шиндлера, овековеченог у Спилберговом филму „Шиндлерова листа“. Разговарао сам недавно са Станићем о његовом филму и заjедно смо закључили – уз све моjе ограде, имаjући у виду да jе Станић у продукциjском смислу стаjао иза  антисрпске „Турнеjе“ Горана Марковића – да се Станић, иначе рођен у Додиковом краjу, налази пред наjважниjим послом свог живота коjи ће остати упамћен као часно остварење само у случаjу да покаже три ствари: да jе на простору НДХ, у Јасеновцу, селу на Сави, код Новске, све време рата постоjао и пуним капацитетом радио логор за убиjање Срба, делимично Јевреjа и Цигана, да jе Независна Држава Хрватска имала план потпуног уништења Срба као народа, и да поjам усташе не означава „слуге окупатора“ већ хрватске оружане снаге, државну воjску.

Научио сам да у оваквим и сличним работама никоме не веруjем на невиђено, па не бих ни сада да истрчавам пред руду. Пре свега изражавам резерве да ће Станић сакупити новац за овакав филм. Ово су озбиљне теме и ниjе случаjно да нико до сада ниjе снимио филм о Јасеновцу. Између осталог, због великог буџета, а било jе и опасно у Титовоj држави само размишљање на ту тему. Српска позициjа у бившоj Југославиjи никада ниjе била jака, константно jе излагана поjачаноj пажњи, сатанизована као потенциjални експлозив у темељима заjедничке државе и све време постоjања Титове творевине, а богме и оне пре њега, Карађорђевићеве, живело се на поставци да jе држава Јужних Словена могућа само у случаjу да су у тоj држави они наjброjниjи, Срби, под контролом; што уређењем тих држава, што витлањем корбачем изнад српских глава и константном претњом мемљивим апсанама. Како у тим оквирима да екранизуjеш српска страдања?

Тако jе било, али од тада jе прошло двадесет година, а ништа се или готово ништа ниjе изменило у српским главама. Ако jе раниjе било опасно, као што рекох, и разговарати да се сними филм о Јасеновцу, како обjаснити да се и данас у свим слоjевима српске интелигенциjе, код српских писаца, филмаџиjа, документариста, осећа страх од уметничке обраде великих српских трагедиjа, Јасеновца пре свега. У том смислу Станић заслужуjе пажњу и поштовање, али ипак да сачекамо филм.

НАМЕТНУТА ОБАВЕЗА ЋУТАЊА Али, шта jе са другим несрећама коjе су задесиле Србе у двадесетом веку? Први светски рат „покривен“ jе остварењем „Марш на Дрину“, али то jе пре свега прича о српскоj воjсци, њеном народном, што не рећи сељачком, постаменту. Партизански филм, тематски jасно профилисан, идеолошки укалупљен, са неколико искакања коjа су бункерисана, никада ниjе тематизовао злочин над Србима. Има тога у поjавним облицима, као саставни део приче о злоделима немачког окупатора, али нигде у центру пажње, са jасном поделом на злочинце и жртве. Таj страх српских стваралаца, уметника, од великих националних тема тек би требало да буде обjашњен. Србима као народу, преко њихових (да ли њихових) медиjа наметнута jе обавеза да ћуте о своjим жртвама. Док други народи своjе несреће и жртве, посебно оне поднете у сукобима са Србима, надуваваjу лакше него деца балоне, Срби ћуте. Нема вам бољег примера од Сребренице.

Немам проблем да признам да jе у Сребреници било злочина над Бошњацима, али увек, кад се та тема отвори, тражим да се разговара и о српским жртвама. Без тога не учествуjем у расправама, ни у кафани. Недавно сам имао позив jедне познате телевизиjе да учествуjем у панел дискусиjи „о злочину у Сребреници“. Тако ми jе рекао аутор емисиjе. Коjем злочину, питао сам. У Сребреници, одговара аутор. О коjем злочину, понављам питање. Човек на телефонскоj вези наjпре ћути, а онда каже да ме не разуме. Колега, поjашњавам му, у Сребреници су забележена два злочина, jедан над Србима, таj се одиграо први, и jедан над Бошњацима, коjи jе уследио као последица првог – кажем. Па… предвиђено jе да разговарамо о злочину над Бошњацима, чуjем одговор. Ако вам jе тако наређено, у реду, али jа у томе не учествуjем, окончао сам разговор.

 

СТРАХ И СТИД Пре двадесетак дана поjавио се  роман „Деца олуjе“ Миломира Краговића, уредника издавачке делатности у листу „Вечерње новости“. Књига вредна пажње, због теме, начина приповедања, вођења радње и због храбрости аутора. Из имена се да закључити; у питању jе прича о страдањима Срба у „Олуjи“, а храброст не спомињем случаjно jер ово jе тек трећа књига коjа се бави „Олуjом“, односно протеривањем 240 хиљада Срба из Краjине. Колосална тема. Да jе неки други народ у питању „Олуjу“ би већ гледали у више филмова, што са простора бивше Југославиjе, што из холивудске фабрике лажи и фалсификата. Али, ради се о убиjању и протеривању Срба, паљењу њихових кућа, отимању имовине, а то, познато jе, никога у Европи не интересуjе. Добро, знамо зашто jе тако, Европа ниjе Европа него су Немачка, Француска и Енглеска оно што данас зовемо Европа, а у тим земљама Срби већ 25 година (у Немачкоj непрекидно) позиционо стоjе горе од нациста.

Зашто српски аутори, кад други неће, у српским страдањима не траже инспирациjу за уметничко изражавање? Како jе могуће да ниjедан српски филмаџиjа ниjе нашао за сходно да се макар фрагментарно, бар кроз сагледавање трагедиjе jедне породице, поjединца, ухвати укоштац са „Олуjом“.

Пре Краговића та тема инспирисала jе само Јована Радуловића (роман „Од Огњене до Благе Мариjе“) и Срђана Воларевића (роман „Цвjета“) што jе мало, премало за оно што може да се оцени само као наjвеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Радуловић и Воларевић су из Далматинске Загоре, то jе њихова тема, тиче их се, живе са њом, срушене су им куће у завичаjу, док jе Краговић из Рашке, чиме његов роман добиjа додатну вредност и пажњу.

Шта jе са другима? Млада српска уметничка елита, узмимо да то заиста тако може да се назове, згражава се над сваком причом о српским страдањима као могућим мотивом уметничког израза. То jе за њих антиевропски, ретроградно, то на међународним фестивалима не би могло да прође, ако би уопште било прихваћено, и стога ваља плагирати наjсмрдљивиjе холивудско ђубре, са сценама насиља и сексуалне девиjациjе на квадрат, са Србима као лудацима, наркоманима, насилницима, дивљацима, изопаченим народом. Ту им jе Биљана Србљановић ориjентир као ноћном путнику звезда Даница. Знам, неко ће споменути филм „Кругови“ коjи би требало да обори ову тезу, али подсећам да су у том солидном остварењу Срдана Голубовића у центру пажње Срби насилници, убице, чиjи образ спасава jедан други Србин, али он jе jедан, усамљена поjава, он jе у мањини. Ниjе ми ни на краj памети да Голубовићеве „Кругове“ доведем под знак питања као антисрпски филм, само констатуjем да ни у овом случаjу инспирациjа за филм ниjе дошла од потребе да се проговори и о српским жртвама. А требало би? Па, ако може о жртвама другим, а видели смо да може, због чега не може о српским жртвама?

Срби су, а то jе на неки начин унутрашња моторика текста коjи читате, доведени у ситуациjу да се плаше или чак стиде разговора о своjим несрећама, жртвама, о злочинима коjе су други чинили над Србима. Други народи су на томе добили државе, jезике, историjу (истина, фалсификовану), спомен-подручjа као нове европске светлосне храмове у коjима се брани идеjа слободне, уjедињене, антифашистичке Европе. Срби ћуте. Ако се сваке године у Поточарима сакупља све више Бошњака и њихових приjатеља, са доношењем све више посмртних остатака сакупљених широм Босне и Херцеговине, како обjаснити да jе само дан касниjе, ту у близини, у Братунцу, на обележавању страдања Срба, све мање народа.

Што би народ рекао; сулудо jе од других очекивати да те поштуjу, ако сам себе не поштуjеш.

 

 

Пише Ратко Дмитровић

 

Извор: ПЕЧАТ

 

 

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top