Spomenik dedi heroju našli posle 100 godina

Datum objave: subota, januar 26, 2019
Veličina slova: A- A+

Miroslava B. Kaćurić, iz San Dijega, stigla na Kajmakčalan da se pokloni pred humkom hrabrog pretka. Čitav vek je porodica Đure Kaćurića verovala da je on položio život u bici na Ceru 1914.

Đura Kaćurić
Đura Kaćurić

SKOPLjE – OD STALNOG DOPISNIKA

Đura Kaćurić, kovač Sedmog puka slavne srpske vojske, časno je položio svoj život u krvavim okršajima bitke za Kajmakčalan, pred trijumfalni proboj i pobedonosni kraj Velikog rata. Sahranjen je na malom, davno zaboravljenom vojničkom groblju u nekadašnjem selu Petalino, podno vrletne planine Nidže u Makedoniji.

Vek od njegove pogibije, u danu podsećanja na 99-godišnjicu proboja Solunskog fronta, pred pronađenim grobom poklonila mu se unuka Miroslava, koja je tim povodom stigla sa drugog kontinenta, čak iz San Dijega u Americi.

Nekim usudom, kako kaže u ispovesti za „Novosti“, Miroslavi se posrećilo da sazna tu mnogo tužnu, ali i herojsku sudbinu svog dede. Sva u grču, potpuno nespremna da primi tako potresnu vest, priznaje da joj je bilo potrebno nekoliko dana da dođe k sebi od suza. No, istovremeno je odlučila da će otići na njegov grob, iako živi čak u Kaliforniji, na drugom kraju sveta.

– Sve je počelo sasvim neočekivano 16. juna, pozivom gospođe Ljiljane Tanasijević, konzula Ambasade Srbije u Skoplju, i vešću da je u selu Petalino, podno Kajmakčalana u Makedoniji, pronađen spomenik mom dedi Đuri – emotivno nam svedoči o svom otkriću Miroslava B. Kaćurić. – Vest me je zaprepastila, paralisala, zato što čitav jedan vek naša familija živi sa jednim jedinim obaveštenjem iz tadašnjih poratnih godina, da je on poginuo u Cerskoj bici 1914. godine. Gospođa Tanasijević otkolonila je sve sumnje kada je sutradan poslala fotografiju spomenika na kome se sasvim jasno vide ispisani ime prezime i zanimanje mog dede: Đura Kaćurić, kovač Sedmog puka.

Tu početnu nevericu, kako kaže, zamenilo je gušenje u suzama, kada je u trenu shvatila da je njen deda Đura prošao najveću i najtežu ratnu golgotu srpskog naroda i sva stradanja vojske, sve do krvave Kajmakčalanske bitke.

– Bože, moj deda je časno položio svoj život za oslobođenje svoje otadžbine a da to niko čitav jedan vek nije znao. Ne može se ni zamisliti kakav je to bol u srcu i duši… Kakva rana se otvori istog trena… Rana koja ne zarasta… A opet, istovremeno, i neka neopisiva radost zbog saznanja da ima grob, spomenik, da se zna gde je skončao i gde mu je ostalo mesto pod suncem – ponosna je unuka ratnika Đure.

Miroslava kraj spomenika svog dede Đure Kaćurića
Miroslava kraj spomenika svog dede Đure Kaćurića

U prepisci i razmeni dokumenata, fotografija i biografija, u dogovoru za dolazak u Makedoniju i odlazak na to daleko vojničko groblje i traganje za dedinim grobom, iako je sve to zaista s početka ličilo na „nemoguću misiju“ zbog bespuća, pomoć dobrih ljudi je bila presudna.

– Za mene se otvorila legendarna kapija slobode na Kajmakčalanu. A opet, samo zahvaljujući angažovanju konzula Ljiljane Tanasijević i Zorana Đurovića, kustosa Srpskog vojničkog groblja u Bitolju, uspela sam – kaže Miroslava.

Iz Beograda je doputovala u Bitolj. Posle zvaničnog obeležavanja 99-godišnjice proboja Solunskog fronta na groblju u Bitolju, „ekspedicija“ je krenula prema planinskim bespućima Nidže, ka Kajmakčalanu i nekadašnjem selu Petalino.

– I, konačno, taj trenutak – kada sam mogla da zagrlim spomenik i poljubim njegovo uklesano ime, koji će ostati kao najtužniji i istovremeno najlepši trenutak u mom životu. Vreme je stalo… postojali smo samo moj dragi deda Đura i ja kao jedno u svetlosti i večnoj ljubavi. I ove fotografije svedoče o tome: kao da ga je sunce obasjalo kada sam stavila ruku na njegov spomenik. Čitav jedan vek samovanja završio se! Dočekao je da mu dođem pred humku, upalim sveću i tamjanom okadim i vinom prelijem grob. Učinila sam to za sve nas, njegove potomke, ali i za sve njegove saborce koji su tu ležali. Neka im je svima pokoj duši i neka u miru počivaju – priča Miroslava, znajući da ga nikada više neće posetiti.

Kralj Aleksandar Karađorđević sa vojnicima uoči bitke na Solunskom frontu
Kralj Aleksandar Karađorđević sa vojnicima uoči bitke na Solunskom frontu

HODOČAŠĆE STAZAMA JUNAKA

Ubrzo posle povratka iz Bitolja, „sasvim neplanirano i takođe iznenada“, hodočašće Miroslave B. Kaćurić nastavljeno je odlaskom na Krf, posetom ostrvu Vido i Mauzoleju palim srpskim herojima, Plavoj grobnici, kao i Memorijalnoj Srpskoj kući u gradu Krfu.

– Na kraju, 30. septembra završilo se na reci Aheron, koja je, po mitologiji, bogove i heroje činila besmrtnim. To je za mene bila poruka mog dede, sa kojom ću uvek živeti. Jer, heroji su besmrtni – poručila je Miroslava.

ZAHVALNOST KONZULU I KUSTOSU

U svoje i ime familije Kaćurić, Miroslava ističe veliku zahvalnost konzulu Ljiljani Tanasijević, koja posvećeno radi na prikupljanju vrednih materijala za monografiju o grobovima i spomenicima srpskih ratnika rasutim po planinskim predelima Nidže podno Kajmakčalana. Zahvaljuje se i kustosu Đuroviću „za ogromno zalaganje na pronalaženju, čišćenju grobova i spomenika, uz pomoć vredne i predane saradnice Elene Svenčeve“. Ne zaboravlja ni „divnog, dragog čoveka“ Tometa Apostolovskog, koji ih je vozio gorskim planinskim putevima i zajedno sa njima tragao za mestom gde se nalazi malo groblje i grob njenog dede, što nije bilo nimalo lako.

– A u povratku sam pomislila: da je bilo lako, ne bi ni bilo hodočašće dostojno patnji mog dede i njegovih drugova saboraca, koji mu taj spomenik i podigoše. Slava im!

Autor: Mladen Stančić

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Jecaj na očevom grobu

ČUJTE, SRBI: Đura Perović, vitez slobode

Pa vi ste Srbin!


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top