fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Сонети враћају у живот претке

Можда је дошло време да Срби, као друштво – без негативних осећања, стваралачки, озбиљно и са самопоштовањем, као неки други народи, у сличној ситуацији – успоставе темељнији однос са геноцидом који су претрпели, као елементом свог идентитетског памћења

Мирослав Максимовић (Фото: М. Ђорђевић)
Мирослав Максимовић (Фото: М. Ђорђевић)

Књига „Бол” Мирослава Максимовића (1946), коју је објавила „Чигоја штампа”, плод је породичне драме из Другог светског рата. За њу је песник знао од детињства, али у породици о њој није разговарано – и због мајчине трауме, и због „братства и јединства”. А онда, све се распало, и држава грађена на лажним темељима. Аутор је смогао снаге да, недавно, оде и пронађе јаму Безданицу, у коју је у августу 1941. бачена читава породица његове мајке (имала је шесторо браће и сестара), и она сама, али је, рањена, успела, сутрадан, да изађе.

Књига је занимљиво компонована: уз четрнаест сонета, ту је и један прозни текст. Проза, очигледно, на добар начин, може да допуњује поезију?

Имамо пример Црњанскове „Итаке и коментара”. Али, нису ме књижевни разлози навели да тај текст, написан пре језгра сонета, уврстим у књигу, као додатак. Они су и за и против. За: детаљи текста могу да допринесу разумевању песама, да осветле неке њихове детаље – контекстуалност. Против: текст може да одвуче читање поезије у читање историје или у неком другом правцу. Зато сам, на почетку, хтео да објавим само сонете, уз цртеже Светлане Ракић: да песме оставим саме себи, нека саме носе – а песме то могу – терете свих значења и тумачења. На крају, међутим, из породичних разлога, одлучио сам да додам текст: схватио сам да је то једини начин да поименично све моје – бабу, деду, ујаке, тетке, којима је живот одузет, пре но што је мени дат, вратим у живот, бар овај књижевни.

Књига је дуго настајала, готово три деценије. Нисте успевали да се ослободите „притиска теме”?

Па, да. Уводни сонет ове књиге написао сам 1988, не знајући да је уводни, а завршни 2008, после мајчине смрти, такође, не знајући да њиме завршавам ову књигу. Али, кад боље погледам, јасно видим алузију на ту тему већ у насловној песми „Спавача под упијачем”, а и у читавом низу потоњих песама. Дуго сам мислио да сам у књигама, написаним у осамдесетим годинама прошлог века – већи део прве две књиге сонета и „Животињски свет” – предосетио ужасе који долазе, али сад видим да сам у ствари песнички алудирао на ужасе у којима смо били и најављивао оне у којима ћемо бити. Спајао сам, несвесно, ту испрекидану линију ужаса којом нас је шибао двадесети век.

БолПесме говоре о суровости рата који нам се недавно, опет, десио. Сведоче о томе наслови сонета: „Секира”, „Нож”, „Глава”, „Отац”, Мајка”, „Дечји свет”, „Јама”…

Људи су сурови, рат је само друштвена ситуација која ту суровост изазове, а онда је и подстрекава. Ми се тешимо да достигнућа цивилизације мењају људску свест, уклањају нецивилизоване карактеристике човека, као што је суровост. Али, бојим се да је то само глазура, испод које оне чекају да неко глазуру разбије и да свом снагом избију.

У којој мери је ваша „Јама” слична „Јами” Ивана Горана Ковачића?

Колико се сећам, пишући ову књигу ниједном нисам помислио на Горанову поему. Давно сам је читао, и у памћењу ми је само општи утисак и неколико оних познатих стихова. По том утиску, мислим да је тема иста, а да је све друго различито. А, нећу да препричавам детаљну упоредну анализу „Бола” и Горанове „Јаме” професора Ломпара (у ово издање, увршћени су текстови два професора књижевности – једног из Србије, једног из Америке – Ломпара и Ракића).

Насловна песма – „Бол” говори о страдању Срба, о покољима, о јамама. Велики део ваше породице страдао је у тим злочинима?

Мислим да је то тема читаве књиге, песма са истим насловом само је део целине. И мислим да појединачне песме најбоље функционишу кад су заједно, у том сонетном венцу без акростиха и магистрала. Што се породице тиче, страдала је читава мајчина породица, заједно са родбином, кумовима, комшијама. Осим моје мајке, остала је жива њена тетка, која се удала и, по линији солунаца, преселила се пре рата у Бачку – у њеној кући сам се родио, била ми је бабица и потоња вољена баба Милка, и њена стрина са двогодишњом ћеркицом.

Родно место ваше мајке зове се – Миострах. Може ли страх бити мио?

То је игра речи са именом села: мио страх. Али та игра, наравно, има унутрашњи садржај: сви моји мили, њихов страх, метафизички страх. Милине породице, с једне стране, а са друге – немушта стрепња која над животом лебди. Иначе, то је данашње име села. У књизи Милана Карановића, коју је 1925. објавила Српска краљевска академија, село се зове Мијостра. Моја мајка је говорила: Мијестра. И те разлике казују колико је променљив и кратак живот – и људи, и њихових насеља.

Зашто сте се одлучили да о овој теми проговорите тек после 75 година?

Нисам ништа одлучио. Одлучио је неко други: Бог или неприметни унутрашњи процеси – изаберите сами. Једноставно, једног раног фебруарског јутра 2016. будим се рано и тада пишем, углавном зими – почео сам, без икаквог претходног размишљања, да пишем сонет „Код Дурџића гаја”. У истом тренутку отворила ми се читава књига, јасно сам видео и поједине песме, написане следећих дана. Али несвесне унутрашње припреме су трајале дуго, о томе смо већ говорили. Чак ми се чини – дозволите ми да поменем судбину – да сам се и родио и постао то што сам постао, да би неко ово написао. Могуће је да су на то утицали и такозвани друштвени процеси, такође, неприметни. Можда је дошло време да Срби, као друштво – без негативних осећања, стваралачки, озбиљно и са самопоштовањем, као неки други народи, у сличној ситуацији – успоставе темељнији однос са геноцидом који су претрпели, као елементом свог идентитетског памћења. Тада ће и други имати другачији однос према томе.

У форми сонета, испричали сте личну, породичну трагедију. Али, ти стихови имају универзалну поруку?

Ова књига јесте породична прича. Али, особина многих српских породичних прича је да су истовремено и историјске, националне приче. А особина поезије је да појединачне приче – и породичне и националне – универзализује.

Прозни запис – „Мио страх: трагом предака” није тек пуки коментар сонета. Он се, мој је утисак, може читати и као засебна целина, као прича, као новела?

Наравно, он је и написан засебно. Мада је мултижанровски, текст је у ствари мој покушај да себи предочим околности и разлоге тога што се десило и опишем своје трагање за прецима. Тако да сте у праву: то је моја прича.

Ћутљиви Андрић и ћутљива плоча

Стреле из Загреба, и данас, мало-мало, одапињу се према Београду. Како то коментаришете?

У време „маспока”, када се у Загребу узвикивало да је Иво Андрић хрватски писац, преко целе насловне стране једног броја „Јежа”, објављена је Андрићева фотографија са десном шаком наднетом над десно уво, да би боље чуо, и са потписом испод: Шта кажу, шта кажу!? Андрић је тада био жив, није ни просвједовао, ни протестовао, ни против узвика, ни против те досетке, само се смешкао.

У Смиљану, с једне стране православне цркве, у којој је службовао Теслин отац, између цркве и Теслине родне куће, налази се музеј у коме је представљено дело и лик знаменитог хрватског знанственика Николе Тесле. С друге стране цркве је гробље, на чијем почетку се налази велика квадратна мермерна плоча без икакве ознаке или натписа (тим мермером је прекривена гробница са спомеником, девастирана у последњем рату). Испод плоче сахрањено је око 600 грађана Независне Државе Хрватске, свих узраста, које су побили органи те државе, зато што су Срби. Међу њима је и известан број људи са презименом: Тесла.

Ћутљиви Андрић и ћутљива плоча дају вам довољан коментар.

Аутор: Зоран Радисављевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Миострах: Трагом предака | Јадовно 1941.

Miroslav Maksimović — odsjaj noža na mesečini – Sputnik Srbija

Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2016. – Мирослав Максимовић: Пјесме „Бол“ и „Сјекира“

Политика Online – Уздизање крста над Катином јамом – Почетна


Матија Бећковић: Данас је народ који је неколико пута …

Kонференција за новинаре Удружења Јадовно 1941. | Јадовно …

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: