Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Соколићи на стазама очева: Озрен планином, путем мучеништва и страдања, да се не заборави

Датум објаве: уторак, септембар 12, 2017
Величина слова: A- A+

Данило Стојчиновић каже да има четири године, а нема. Додуше, фали му још само мало, али нема. Али зато има мало јуначко срце, и пуно љубави у њему. Данило воли свог дједа, а дјед га је позвао да иде с њим на марш преко Озрен планине, до постојбине гдје је дјед рођен и одрастао. Тамо би и Данило, сигурно, био рођен, да његовог дједа нису протјерали 10. септембра прије 22 године. И дједа, и рођаке, и комшије. Њих 7680, из 30 села у долини ријеке Криваје.

„Марш стазом егзодуса“ Фото: Лидија Жарић
„Марш стазом егзодуса“ Фото: Лидија Жарић

Данило је био најмлађи учесник овогодишњег „Марша стазом егзодуса“, којим Срби из Возуће обиљежавају годишњицу свог мучеништва и страдања. Сопственим ногама је малишан јуначки препјешачио петнаест километара, а када је почео жешћи успон, и сунце се смјестило у зенит, његов дјед га је понио на раменима. Оних седам километара колико је преостало од ове трагичне стазе. Седам стотина и двадесет људи је ове године, по десети пут заредом, било у колони. Да се макар симболично врате, једном годишње, путем кога су крвљу и сузама пробијали, табанали, чували, три и по ратне године. Да крај пута, с лијеве и десне стране, препознају темељ срушене куће у Бријесници, Чеваљуши. Да одморе испод подивљалог стабла с кога су некад брали јабуке.

Додуше, многи нису препознали зарасле њиве и искрчене шуме. Не зато што су заборавили, него што их никад ни видјели нису. Уз Данила, у колони је било петоро дјеце млађе од десет година. Оних што су кренули с очевима, чврсто стежући ручице на трегерима руксака с флашом, у којој ће кући понијети воду са Криваје. Малишана који нису знали зашто тата стеже зубе и скаче му јабучица на врату, кад пролазе поред неког мјеста и кажу овдје је остао Ново, није се ни јавио када га је гелер стигао. Била је у колони барем трећина оних који су кренули с мутним сјећањима. Дјевојака лијепих као прољеће, и једна Мирјана која ми каже не сјећам се, чак ни гласа, ни лика, ја сам тог десетог септембра имала само осам мјесеци. Очи су ми остајале на њој и сестри јој, витким и њежним срнама, зајапуреним од оштрог успона, како пажљиво стају у очеве стопе и бришу зној, журе да не заостану, да стигну татину сјенку.

„Марш стазом егзодуса“ Фото: Лидија Жарић
„Марш стазом егзодуса“ Фото: Лидија Жарић

Био је у колони и Драгутин, с поруком оцу да у свом срцу носи још три мала срца, да није било узалуд, да је поносан на њега и његову жртву, али да боли, јако боли ова стаза…. Драгутин, Дијана, Наташа, Драган, Миња. И њих још седам стотина у колони. Па како да не просине срећом и поносом очева тиха сјенка која лебди над развијеним заставама, и пребројава дјецу, унучад, мале стопе које остављају завјет на Озрену. Па и онај тихи плави младић, нежењено момче од двадесет двије године, Евгениј Василев из Софије, српски добровољац… Мора и њему засијати анђеоска милина кад их види, њихове озбиљне очи и усне које подрхтавају док слушају како је погинуо, нежењено момче, бранећи браћу по Христу, невине и нападнуте. Сигурно му је драго што га нисмо заборавили, што смо и његов лик, вјечито млад, утиснули под сводове цркве Светог Георгија. Сигурно је поносан јер је брат његов, рођени, кћерку назвао именом Евгенија, а Господ јој дао лик и очи стричеве.

И ваљда је прошло пуно времена, па године омекшају оклопе и бране које смо у тренуцима олује имали, да преживимо. Сада нас једна Наташа, тамнокоса вила са Криваје, разоружа у секунди, и покрене врелу бујицу од које груди хоће да прсну. Јер Наташа прича о оцу, и поносу, о онима што су расули кости по Озрену и Криваји, и даје завјет да их нико ко прође кроз ову колону неће заборавити. Прича а плаче. Али не да да јој сузе утишају ријечи, или да се од јецаја не чује завјет који даје у име ове колоне, у којој нико нема пуних тридесет, а петоро их нема ни десет година. И ја јој дубоко и искрено вјерујем.

Пише: Лидија Жарић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Савановић: На Возући почињени стравични злочини над Србима

Обиљежено 22 године од прогона Срба

Над Србима почињен плански геноцид и етничко чишћење

Српске главе „вриједиле“ 1.000 до 3.000 марака

Још траје потрага за 1.662 Срба




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top