Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. и покажимо да нисмо заборавили!

Случај Николе Рибара

Датум објаве: среда, новембар 9, 2016
Објављено у Моје Јадовно
Величина слова: A- A+
Милан Трешњић
Милан Трешњић

Ако се мушкарац оцjењуjе по плећима и торзу Краљевића Марка и Мрњачевића, онда Николи Рибару у Дивоселу ниjе било равна. Исто тако предњачио jе своjим начином живота. Осредње домаћинство, без великих ограда и башти за поврће, углавног кромпир, капула и чешњак и две три гредице купуса, било jе на леђима куме Соке, његове супруге. Она jе гаjила нешто перади, двиjе кравице, прасе са посjек и неколико овчица. Да, имали су и jедног коња, кога су парили са комшиjином кобилом и утезали у кола…

Кум Никола, наjближи приjатељ и комшиjа мом оцу Јови, коjи jе рано отишао ради крува да ради у Канади, био jе страствени ловац. Сjећам се његових двоцjевки. Моj ћаћа jе такође имао двоцjевку…

Никола Рибар jе нашем оцу крстио сва три сина, и старао се за нас кад му jе ловачки другар отишао у Канаду, на рад…

Углед ловочувара, наш кум Никола Рибар, имао jе све до краjа свог трагичног живота. Имућни Госпићки трговци, Дукић, Тркуља, Максимовићи и Станићи, веома су га циjенили и чашћавали. Знали су да Рибар може да потегне…

Ако не другим данима у недjељи, петак jе био термин кад jе Никола Рибар обилазио „плацу“, значи пиjацу у Госпићу, али и неколике биртиjе. Мало поднапит, свратио jе у хотел  „Лику“, где нису свраћали ратари. Њима jе била дража биртиjа код Госе, Паjчине, или Кекића… То су држали Срби.

У ресторану хотела „Лика“,  Никола jе назвао „добар дан“ господи за столом, са пићем испред њих. Било jе то чувено пашко црно… Била су то госпићка господа, виђениjи Хрвати. Никола им jе смркао лица…

Горопадни ловочувар jе пришао столу, псуjући изненађеноj господи маjку „крањску“, то jест католичку, попишао им се на сто и мрмљаjући неке псовке, изишао.

Брзо се прочуло шта jе Рибарчина починила, стигли су жандари, али Никола jе већ био умакао пут куће к Јасиковцу, чувеноj боровоj шуми поред гробља. У сутон, неко jе примjетио да на улазу у Јасиковац лежи мртав човjек.

Препознали су Рибара…

Када су га преврнули, видjели су да jе жив, али без свjести. Таквог су га, на jедвите jаде стрпали у сеоске таљиге и пребацили у болницу.

Доктор Петар Зец, хирург и сенатор Краљевине СХС-а, одмах га jе оперисао. Из самог срца извадио му jе куглу, коjом му jе онаj „запишани“ тим Хрвата у хотелу Лика платио мило за драго.

Никола Рибар, моj крштени кум, опоравио се и наставио да живи своj живот, наравно и са посjетама, Госпићу. Жандарми су га чували, и претећи хрватским усташоидним Госпићанима, стављали до знања шта им се може догодити ако се лате оружjа на Рибара.

Априла 1941., Госпић постаjе jедан од главних усташких градова и пунктова, коjе треба „обрадити“, значи очистити од влашке, читаj српске гамади. Никола Рибар jе на списку под броjем 1. Таj се више неће шетати Госпићем, jер су га усташе осудиле на смрт.

И заиста, камион италиjанских фашистичких воjника, са неколицином усташа из Госпића, стиже пред кућу Николе Рибара коjа се налазила пред раскршћем за Читлук.

У шумарку изнад куће, сjедили смо моj кум Рибар, комшиjа Миле Јовић и jа.

Рибарова кућа jе за час била опкољена, упали су унутра, претраживали и питали за домаћина. Кума Сокуна, претрнула од страха, знаjући да траже ловочувара, обjашњава да jоj jе муж отишао вjероватно до маjке код Басарића, тамо код школе… Усташе се издиру и хватаjу за пушке, говорећи: казуj Сокуна, гдjе се криjе Никола!? Казуj, jер ћемо вас све мушкетати на лицу мjеста, и кућу запалити.

Ми у шумарку, све то посматрамо и чуjемо. Никола се подиже и рече: Идем кући, да ми жену не бантуjу и не муче зликовци. Траже мене…

Миле Јовић и jа, гледамо како га ухватише, смоташе, свезаше и убацише у камион. Италиjански шофер пали мотор и креће цестом ка Госпићу, где се чека ПРВИ УХАПШЕНИ на списку за ликвидациjу.

Пред сваком кућом, на цести Дивосело – Госпић, камион са усташама застаjе, испуца се по неколико рафала у вис, ликовањем вриjеђаjу Рибара, удараjу и говоре шта га чека за све оно што им jе приjетио и чинио у Госпићу. Платићеш слуго великосрпске господе у Госпићу. платићеш…

Рибару су чупали бркове, не тако велике, али лиjепе и његоване. Никола био љепотан, мушкарац и кицош, али сада му jе лице било посве окрвављено. Мучења су настављана засjецањем ушиjу, носа, лица и млаћењем кундацима.

На цести код Мусића, на излазу из Дивосела према Госпићу, Рибар се тргао и искочио из камиона, као звер, да га више не муче. Чим jе пао поред цесте, већ jе био изрешетан мецима и тако остављен, већ практично без живота, да га сахранимо.

Био jе то за нас страшан догађаj, знак Дивосељанима шта их чека од нове усташке власти Независне државе Хрватске.

Послиjе хапшења и ликвидирања Рибара, у Дивоселу су ликвидирани Боjа, Пеjо, Госо… А онда убиjани Баста, Вуjновић и редом сви виђениjи Срби из села. Погубљени су у оближњим шумарцима, борjима, а наjвише на Јадовну.

У Јадовну jе нашло смрт преко 70 Дивосељана. Међу њима jе био и моj брат Никола стар 20 година, ухапшен са групом косаца, њих деветорицом, на Кекићевим косаницама у Липама. Ту су их усташки омладинци похапсили, послали у „Герикт“, сабирни пункт у Госпићу, па одатле одвели на Јадовно….

М. Трешњић

 

Биографиjа:

Милан Трешњић рођен jе 1924. године у Дивоселу, Госпић. До сада jе поред низа стручних публикациjа, прича, фељтона, цртица, обjавио и слиjедеће књиге: Наличjе елипсе (1962), Легенде обавештаjне (1964), Шпиjунски покер (1988) и  Време разлаза (1989).

Био jе сарадник опће jугославенске енциклопедиjе. Живи и ради у Београду, где се поред публицистичког посла бави превођењем стручних и научних текстова као члан истоименог удружења Србиjе.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top