Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Слободанка Срдић: У мислима сам путовала на Кордун

Датум објаве: четвртак, август 9, 2018
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

Када су почетком коловоза 1995. у даљини загрмјели топови, а рафална паљба била све ближа, 12-годишња Слободанка Милић и њена обитељ, отац, мајка и брат Слободан, напустили су родно село Доњи Будачки крај Крњака. 

Слободанка Срдић
Слободанка Срдић

– На брзину смо покупили нешто гардеробе, документе и кренули у дугој колони, а да ни сами нисмо знали камо. Циљ је био што прије побјећи од експлозија и пуцњаве. Сјећам се да сам била тужна јер сам оставила све оно што ми је било мило и драго, а нисам знала да ли ћу се икада вратити на свој Кордун – свједочи Слободанка.

Милићи су преноћили у Топуском, па су даље аутобусом преко Босне кренули у Србију. За прво вријеме су се скрасили код рођака у Београду.

– Након неколико дана одмора код родбине, кренули смо за Вршац код баке и дједа. Тамо сам завршила основну и средњу прехрамбену школу, стекла много пријатеља и школских колега, али су ми се мисли свако мало враћале на Кордун гдје сам имала лијепо дјетињство. Многе везе биле су прекинуте, размишљала сам о мојим вршњацима и вршњакињама, питала се гдје су завршили, да ли су живи и како им је. Размишљала сам и о сусједима, људима с којима је моја обитељ дијелила добро и зло. Како је вријеме пролазило, вијести су стизале на капаљку. Сватко је некога тражио и распитивао се – присјећа се 35-годишња Слободанка за „Портал Новости“.

Њени родитељи вратили су се на Кордун 1998. године. Кућу су затекли у потпуно девастираном стању – опљачкану и зараслу у драчу. Будући да се у њој није могло живјети, неко су вријеме били код друге баке и дједа у Чатрњи. Тек недавно, тик уз стару кућу, Слободанкин брат Горан саградио је нову. У међувремену се Слободанка удала за Душана Срдића, родила Марка (2) и Сандру (11) те се запослила у мјесној трговини у Крњаку.

– Супруг је био запослен, фирма је запала у тешкоће, па сада тражи нови посао. Имам среће што сам добила посао у трговини. Плаћа је редовна, што је најважније, а послодавац је коректан према запосленицима. Не живимо у изобиљу, али некако гурамо и преживљавамо. Још кад би се супруг запослио, ствари би кренуле набоље. Могу рећи да сам сретна и задовољна жена. Понекад проматрам моју Сандру и присјећам се како сам управо толика била када смо напустили Кордун. Не могу замислити што би било да се неким случајем то понови. Размишљам како сам то све издржала, то прекинуто дјетињство и страхове, без већих посљедица. А била сам тако малена…
Није Слободанка једина која је с подручја опћине Крњак напустила Кордун као осмошколка. Многи дјечаци и дјевојчице њеног узраста кренули су с родитељима, углавном не разумијевајући зашто остављају све оно што им је живот чинило лијепим. Од куће, воћњака, вртова и сокака до кућних љубимаца и скровитих мјеста у шипражју на којима су, далеко од свих, маштали о првим љубавима. Нису знали куда то иду, а још трагичније је што то нису знали ни њихови родитељи.

Аутор: Владимир Јуришић

Извор: Новости

Везане вијести:

На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

Годишњица: Кордунашки процес „Црна кутија“ крајишких Срба

Бурна историја Кордуна




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top