Njegovo ime je Slobodan Stojanović…

Datum objave: sreda, april 20, 2016
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+
Slobodan Stojanović
Slobodan Stojanović

Imao je samo jedanaest godina kada su ga, jedne duboke junske noći 1992. godine, roditelji šapatom probudili i rukom mu dali znak da je vreme da krenu.

U zbeg. U beg pred smrću.

Zoru nisu smeli da dočekaju u svojoj kući, u svom selu Donja Kamenica, u bratunačko-zvorničkom kraju. Razuzdano i krvoločno zlo se spremalo da u to svoje uobičajeno “radno vreme” dođe po njih. Kao što je prethodnih zora dolazilo po druge seljane srpske vere i nacije…

Iskradali su se na prstima, pognuti, u strahu da ne nagaze na neku granu i sve ostalo što od sebe zvuk daje. Plašili su se vlastitog kašlja… Čuo se samo pseći lavež, selo je čvrsto spavalo, i zlo u njemu. Na tom putu između života i smrti, minuti su sati a metri kilometri, srce je u grlu a usta u stomaku…

Počelo je već da svanjiva kada su Stojanovići stigli na sigurno. Dočekaše ih raširene ruke, suze radosnice, toplo mleko… A onda sve nađača Slobodanov jauk: shvatio je da sa sobom nisu poveli njegovog psa miljenika. Ostao je vezan u dvorištu. Dečak je bio neutešan, molio je roditelje da ga puste da se vrati po psa. Naravno, nije dolazilo u obzir da mu to dopuste, jer su se svojim očima uverili da zlo kojem su pobegli nema milosti ni za decu. Slobodan je bio uporan, ali i njegovi roditelji još odlučniji. Te prve noći u sigurnosti, nisu oka sklopili slušajući njegove jecaje. Nije sebi mogao da oprosti što je izdao onoga ko ne bi njega nikada izdao.

A sutradan, pre doručka, dečak se iznenada zatrča prema napuštenoj kući. Po svoju kucu. Otac i majka su uzalud trčali za njim, nisu uspeli da ga sustignu i zaustave. Utrčao je pravo u ruke onima koji su i po Donjoj Kamenici ubijali i uništavali sve srpsko…

Albanka Elfeta Veseli, iz istog sela, poznavala je Slobodana, naravno. Imala je tog dana pune 32 godine, ali i morbidnu potrebu da i ritualnim iživljavanjem nad 11-godišnjim komšijom “škijom” utoli mržnju. Dokazujući se pred lokalnim Alahovim ratnicima. Zverski ga je mučila pred svima! Svukla je sa njega odeću i obuću, i uzela nož…

Kada su godinu dana kasnije iz zemlje izvadili Slobodanovo beživotno telo, prizor je bio užasan… Stomak mu je bio rasečen u obliku kvadrata, videli su se unutrašnji organi… Rasekotine po glavi… Noge polomljene…
Žena-monstrum tek na kraju je pucala iz neposredne blizine pravo u slepoočnicu: metak je prošao levu čeonu kost i izašao kroz desnu…

Njegovo ime je Slobodan Stojanović…

Njegova ljubav i odanost psu miljeniku, bila je jača od straha za vlastiti život… Jednako, kao i njegova griža savesti što je u brizi za vlastiti život, i svojoj i roditeljskoj, zaboravio vernu kucu…

Zverski je mučen i ubijen samo zato što je bio “škija”. A za komšije muslimane – “vlašče”.
Njegovo ime je Slobodan Stojanović…

Ime za ono najbolje u ljudskoj duši i srcu.

IZ ARHIVA:

Umrla Desa Stojanović kojoj su 1992. izmasakrirali jedinca

Na sahrani majke, tugovalo se za sinom. Kad su izbegli iz Donje Kamenice, Slobodan (11) se vratio po zaboravljenog psa i – nestao. Posle godinu nađeno je dečakovo telo – odsečenih ruku, bez ijednog prsta na stopalima, sa prorezom na grudima, oguljene kože i mesa.

Na večno počivalište – u humku pored sina Slobodana, otišla je i njegova neutešna majka Desa Stojanović, u selu Drinjači kod Zvornika. Njeno telo, položili su suprug Ilija i ćerka Slađana. Na sahrani su bile mnogobrojne komšije, rodbina, prijatelji, članovi Boračke organizacije Zvornika. Koliko je leleka i suza bilo za tek umrlom Desom, još više se tugovalo za njenim detetom. U danu, u kojem kao da su se spojile dve smrti, proplakalo je i nebo iznad obronaka reke Drine.

Desankin sin Slobodan je pod zemljom duže nego što je po njoj hodao. Ubili su ga na najsvirepiji način 1992. godine, kada je imao samo jedanaest godina. O njegovoj sudbini moglo bi se reći: dečak je izdahnuo 1992. godine, a ubijali su ga svih ovih 14 godina – i njega, i njegove roditelje.

– Nije Desa mogla više da izdrži. Prepuklo je majčino, a i moje srce. Ne znam kako sam još u životu. Moja Desa je otišla u velikim mukama, bolu i patnji za našim Slobodanom, koji je ubijen na najsvirepiji način. Ni lečenje u Beogradu, ni sve pažnje lekara nisu joj mogle pomoći – kaže njen suprug Ilija.

DILEMA, ŠTA ZLOČINCE DRŽI U ŽIVOTU

Iliju Stojanovića, oca ubijenog i izmasakriranog jedanaestogodišnjaka, svih ovih godina muče pitanja: šta zločince održava u životu, šta je to što im omogućava da žive sa zlodelom u sebi, šta ih čini toliko hladnokrvnim, kad im se sudi i izriče kazna? Da li je moguće da ih kasnije, na robiji i u životu izvan normalnog sveta, drži upravo ljubav prema životu?

– Teško, pre će biti da je to strah od smrti, od odlaska među svoje žrtve – odgovara sam sebi.

– Ja se radujem odlasku sa ovog sveta. Valjda ću tamo negde biti sa mojim Slobodanom i njegovom presvisnulom majkom – na svoj način se nosi sa svojom nesrećom Ilija Stojanović.

Slobodanov ubica Elfete Veseli, Albanka iz Vlasenice, živi na slobodi, daleko od pravde i nema nameru da je traži. Elfete je imala 32 godine kada je masakrirala Slobodana, koji je pokušaj da spase svog psa platio svojim nevinim dečijim životom.

Vraćajući se u prošlost, Ilija Stojanović se kroz suze seća:

– Živeli smo u selu Donja Kamenica, moja Desa, moja deca Slobodan o Slađana, i ja. Muslimani su u ovom selu bili većina. Danima i noćima smo kovali plan kako da pobegnemo, jer smo videli šta se sprema Srbima. U četvrtak, 4. juna 1992. godine, u zoru ugrabili smo nekako priliku i krišom se izvukli. Poveli smo i četiri, pet koza i utočište našli u zaseoku Dženarike, kod kuma Zorana Miloševića. To je mesto na obali Drine. Kada smo stigli, Slobodan se setio da je zaboravio psa. Pamtim njegove reči: “Tata, ostao mi Lesi na lancu!“

Posle toga dečak se otrgnuo iz majčinih ruku i otrčao prema selu, po ljubimca kojeg je neizmerno voleo.

UBICA, ELFETE VESELI U ITALIJI

– Na ubicu mog sina prstom su prvi uprli muslimani. Rekli su da je to učinila ćerka šumara Rahmana iz Vlasenice. Sva policija u Bosni to zna, znaju međunarodne misije i strani novinari, ali niko ne zna gde je ubica. I svi kažu da je Elfete živa. Moj sin je već 14 godina pod zemljom, a ona nije propala u zemlju – kaže Ilija.

– Poslednji put sam video sina kako trči prema brdima. Niko ga nije mogao sprečiti. Nije ga više ni bilo. Danima smo molili bivše komšije muslimane da nam vrate dete. Naša vlast i vojska nudila je razmenu. Ništa nismo mogli da uradimo. A, onda su me jednog dana pozvali da dođem u Vatrogasni dom u Zvorniku. Dobro pamtim taj 16.jun 1993. Prepoznao sam svoje čedo Slobodana – skrhan bolom priča Ilija, i nastavlja da opisuje prizor kakav se može sresti u filmovima strave i užasa.

– Mom Slobodanu su ruke do lakata bile odsečene. Na stopalima nije imao ni jedan prst. Uši odsečene. Na grudima četvrtast otvor, načinjen nožem, a koža i meso oguljeni. Na lobanji trag metka od jedne do druge strane slepoočnice. Eh moja tugo, moj Slobodane! Čekam dan da vam se pridružim. Živim samo da tebi, moj jedini sine, moja srećo neprežaljena palim sveću, a sada i tvojoj majci Desi koja ti se pridružila – kroz lelek priča Ilija, dok mu niz izborano lice klize suze.

Zlatni ljiljan za masakre

Koje je sve zločine Haški tribunal oprostio Naseru Oriću – Smrt dečaka Slobodana Stojanovića pokazala koliko se mrzelo sve što je srpsko. Većina žrtava je pre likvidacije unakažena. Za “podvige” Orić nagrađen “zlatnim ljiljanom” – najvećim odlikovanjem za vojne zasluge Republike BiH .

SRPSKI zaseoci ili područja uglavnom muslimanskih sela zvorničke opštine, opkolile su u toku noći lokalne muslimanske oružane formacije – pripadnici Armije BiH i osvojili 6. novembra 1992. Najviše su stradala sela Gornja i Donja Kamenica. Zarobljeni su mnogi Srbi, branioci ovih zaselaka i članovi njihovih porodica.

Ne zna se pouzdano koliko je ljudi tada ubijeno. Prepostavke se kreću od 109 do preko 250. Vojska Republike Srpske vratila se na ovaj teren i oslobodila Kamenicu 16. februara 1993. Još od tada se traga za nestalima.

Aktivnosti na iskopavanju grobnica počele su istog dana, nastavile se 15. marta iste godine i narednih nekoliko meseci. U sedam zajedničkih grobnica, uglavnom na lokalitetima Glođansko brdo, Kozjak, Trešnjica, Maskalića potok, i Široki put, pronađena su tela više desetina žrtava. Mnoge od njih bile su ukopane u obližnjim šumama. Tela su im bila u stanju raspadanja.

ODSECALI GLAVE

Svi nisu mogli da budu identifikovani. Stručnjaci tvrde da tek kada budu pronađene još neotkrivene grobnice, dobiće se konačni rezultati ovog srpskog stradanja početkom novembra 1992. Za sada su poznate 53 žrtve.

Tim stručnjaka sudske medicine koji je predovdio poznati patolog dr Zoran Stanković sa VMA, prilikom ekshumacije i identifikacije pokojnika, utvrdio je da su bezmalo sve žrtve, prethodno mučene i ubijene na veoma svirep način. O masakru su svedočila izmasakrirana tela i tela bez glave, ili pojedinih udova, ekseri i gvozdene šipke u lobanjama i grudima, lanci na zglobovima nogu i ruku, lobanje razbijene tupim predmetima, odsečene mošnice, spaljeni delovi tela. Samo tri otkopane žrtve ubijene su iz vatrenog oružja.

Sa obdukcionim brojem Z – 18 sahranjen je jedan od njih, Triša Mihajlović. NA njemu je pronađena siva vojna bluza, košulja, pantalone, dugačke gaće, džemper, čarape. Obuću nije imao. Niti dokumenta ili neke lične stvari.

– Oko vrata je imao plastificiranu omču – svedoči za “Novosti” dr Stanković. – Na vratu je ostao trag od njenog stezanja. Obe noge u predelu skočnih zglobova bile su mu čvrsto vezane žicom, kao i leva podlaktica koja je bila privezana crnom žicom dugačkom oko metar i po. Drugi kraj je bio obavijen i vezan za donju nadlakticu. Iako je telo bilo u stanju odmakle truleži, sa velikom verovatnoćom mogu da kažem da je smrt bila nasilna.

Poznati patolog je na njegovoj glavi mogao da konstatuje i razorenje i oštećenje velikog mozga, prelome lica, i tragove zadavljenja.

SVUDA RANE

Smrt dečaka Slobodana Stojanovića pokazala je koliko se mrzelo sve srpsko. Kada je imao samo 12 godina, njegovo telo je pronađeno bez odeće. Oko pojasa je imao obavijen samo teget radnički mantil sa oznakom “Primorje”.

– Velika je verovatnoća da je smrt nastupila usled razaranja i oštećenja velikog mozga – veli naš sagovornik. – Konstantovali smo i ranu na levoj polovini čela, ulazni otvor, prostreline nanete projektilom iz neposredne blizine. Imao je i rane na telu, trbuhu, sekotine…

Za ove “podvige” Naser Orić je sa još devetoricom od velikog broja svojih saučesnika, Ukazom predsednika Predsedništva BiH Alije Izetbegovića, nagrađen “zlatnim ljiljanom” – najvećim odlikovanjem za vojne zasluge Republike BiH .

Prema kazivanjima malobrojnih preživelih, odgovorni za zločine su Naser Orić, Šaban Redić, Muhamed Čikarić i Senad Salkić. Neposredni izvršioci bili su, između ostalih, Veiz Bijelić, njegov sin Zoran Bijelić, Muhamed Redžić, Abdurahman (Mustafe) Redžić, Alija (Mustafe) Redžić, Aljo Redžić, Muhamed Rizić, Muhidin Rizlić, i još dvadeset muslimanskih bojovnika regrutovanih iz okolnih sela.

Sva srpska imovina u zaseocima Kamenice opljačkana je i do temelja uništena.

ODOH JA PO LESI

Slobodan Stojanović je pronađen sa šest izbijenih zuba gornje vilice i sa razrezanim trbuhom u obliku krsta. Iako se stalno ponavlja da ga je ubila mesna Albanka Elfete Veseli koja je pripadala formacijama Nasera Orića, ona nikada nije odgovarala.

Videći da ne ide na dobro, Slobodan je sa roditeljima u četvrtak, 4. juna 1992. godine, krišom otišao kod kuma u seoce Dženarike na obali Drine. Tek što su stigli, rekao je ocu:”Tata, ostade nam Lesi na lancu. Odoh po kera.”

Bio je to poslednji put da su ga roditelji videli živog.

ZVORNIK

U Svim pravosudnim predmetima do sada, domaćim ili Haškog tribunala, zvornička opština se pominje kao mesto gde su najstrašnije zlostaljvani i ubijani muslimani. Posebno se izdvajaju dom kulture u Čelopeku, poljoprivredno dobro Ekonomija…

Ni u jednom od njih, međutim, nisu zabeležena stradanja srpskog stanovništva.

SVEĆE

Rodbina ubijenih Srba na području srebreničkih i bratunačkih sela Zagoni, Zalazje, Biljača i Krnjići u sredu je obilaskom groblja i paljenjem sveća obeležila 14 godina od stradanja 32 srpska civila, koje su u ovim selima ubili pripadnici muslimanskih jedinica iz Strebrenice pod komandom Nasera Orića. Sve kuće su opljačkane, razorene i zapaljene.

MI­O­DRAG PO­POV: “SU­ZE SU ISTE VE­RE”

VO­ZA­ČI KA­MI­O­NA MUČ­KI UBI­JE­NI

To je ve­li­ka ras­kr­sni­ca drin­skih pu­te­va. Ka­da se kre­ne iz Zvor­ni­ka, ka Bra­tun­cu, ne­ko vre­me se pra­ti Dri­na ko­ja sa le­ve stra­ne te­če niz­vod­no. Za­tim put vo­di de­sno, osta­vlja re­ku i ula­zi međ pla­ni­ne. Ta­ko se pu­tu­je par ki­lo­me­ta­ra, a po­tom sti­že u pre­le­pu do­li­nu. Ko­nji se ne mo­gu vi­de­ti, ali pro­stra­no po­lje se ba­ška­ri iz­me­đu dva br­da. Pi­to­ma pri­ro­da, do­ne­dav­no i lju­di. Li­či na Švaj­car­sku, tvr­de oni ko­ji su u toj ze­mlji ra­di­li. Re­klo bi se bo­ga­to me­sto, nji­ma su tr­ve­nja naj­ma­nje po­treb­na.

Sa de­sne stra­ne, dva­de­se­tak me­ta­ra od pu­ta, le­pe, no­ve ku­će. Uvek se pu­no ve­ša su­ši po te­ra­sa­ma, i po to­me se vi­di da tu ži­ve mno­go­čla­ne po­ro­di­ce. U cen­tru se­la, ne­po­sred­no kraj pu­ta, ve­li­ka dža­mi­ja ko­ja pa­ra ne­bo i vi­si­nom do­mi­ni­ra. Kroz Ko­nje­vić Po­lje vo­di ma­gi­stral­ni pra­vac ka Sa­ra­je­vu. Na kra­ju se­la je ras­kr­sni­ca i ona de­li put, le­vo ka Kra­vi­ci, de­sno u Mi­li­će, Vla­se­ni­cu, So­ko­lac i Sa­ra­je­vo.

Upra­vo tim pu­tem se iz Zvor­ni­ka ka svom od­re­di­štu, rud­ni­ku bok­si­ta u Mi­li­će, vra­ća­la ko­lo­na ka­mi­o­na na­kon is­po­ru­ke ru­de. U ovom se­lu po­sta­vlje­na je za­se­da i iz­ne­na­da su na­pad­nu­ti. Ubi­je­no je svih pet vo­za­ča ka­mi­o­na rud­ni­ka. O tom do­ga­đa­ju go­vo­rio je mno­go ka­sni­je je­dan od za­ro­blje­nih mu­sli­man­skih voj­ni­ka, ne­ki “Ske­jo”, Mir­sad Su­lej­ma­no­vić. Is­pri­čao je da su u tom na­pa­du uče­stvo­va­le dve gru­pe bo­ra­ca iz okol­nih se­la. Zna­li su ka­da će ka­mi­on na­i­ći, po­sta­vi­li su za­se­du i sve ih po­bi­li, iz­ma­sa­kri­ra­li i ba­ci­li kraj pu­ta.

San­di­ći, 29. maj 1992. – Me­šta­ni Mu­sli­ma­ni u ovom se­lu po­di­žu ba­ri­ka­du i za­u­sta­vlja­ju sa­o­bra­ćaj­na vo­zi­la ka Sa­ra­je­vu. Od­mah ka tom me­stu kre­će po­li­cij­ska pa­tro­la iz Bra­tun­ca da vi­di šta se de­ša­va i uklo­ni pre­pre­ke sa pu­ta i us­po­sta­vi sa­o­bra­ćaj. Upra­vo na toj de­o­ni­ci po­sta­vlje­na je za­se­da i pu­ca­ju na po­li­ci­ju. Ubi­jen je na­čel­nik po­li­cij­ske sta­ni­ce Bra­tun­ca Mi­lu­tin Mi­lo­še­vić i još de­vet li­ca.

U ne­kim stra­nim me­di­ji­ma na­kon tog zlo­či­na po­ja­vi­la se vest da su na­čel­ni­ka po­li­ci­je Mi­lo­še­vi­ća u stva­ri ubi­li Sr­bi za­to što je, na­vod­no, bra­nio Mu­sli­ma­ne. U se­lu San­di­ći, tu na li­va­di gde je iz­vr­šen ma­sa­kr, i on je za­ko­pan sa osta­li­ma. Tek na­kon de­set me­se­ci Mu­sli­ma­ni su do­zvo­li­li da se pre­u­zmu nji­ho­va te­la i da ih po­ro­di­ce sa­hra­ne u svom me­stu, ka­ko do­li­ku­je.

Opar­ci, 1. jun 1992. – Ubi­je­no je šest Sr­ba, po­pa­lje­ne su sve dva­de­set dve srp­ske ku­će. Pre­ži­ve­li sve­do­ci pri­ča­ju da su to ura­di­le nji­ho­ve kom­ši­je iz su­sed­nih se­la. Kod pr­vih ku­ća le­ža­la su be­ži­vot­na te­la Ži­vo­ji­na i Di­ko­sa­ve Pe­tro­vić. On je po­go­đen iz pu­ške u gru­di i li­ce, a ona pre­kla­na.

Zlo sa pe­ča­tom Sre­bre­ni­ce se za­huk­ta­va. Zlo­či­ni su sve če­šći i sve gro­zni­ji.

Lo­zni­ca, 4. jun 1992. – Gru­pa me­šta­na iz su­sed­nog se­la Pi­ri­ća, na li­va­di is­pred se­la Lo­zni­ca, ne­što po­sle 15 ča­so­va na­pa­la je Sreć­ka Mi­lo­va­no­vi­ća i nje­go­vu že­nu Jo­va­nu dok su ču­va­li ov­ce. Uhva­ti­li su ih i iz­bo­li no­žem. Ka­da su sti­gli srp­ski voj­ni­ci, Jo­va­na je još da­va­la zna­ke ži­vo­ta, i ne­du­go za­tim je iz­dah­nu­la. Sreć­ka je kraj po­to­ka u tr­nju pred­ve­če pro­na­šao nje­gov brat Sta­no­je. Vi­deo je ve­li­ku ra­nu na vra­tu is­pod le­vog uha, kao i ra­nu na gru­di­ma. Obe su bi­le na­ne­te no­žem. Sna­ja Jo­va­na ima­la je vi­še ra­na u pre­de­lu sto­ma­ka i gru­di. Dok su ih uve­če sa­hra­nji­va­li, Mu­sli­ma­ni iz su­sed­nog se­la Po­lo­zni­ka pu­ca­li su po gro­blju, pa su pod va­trom na br­zi­nu za­gr­nu­li gro­bo­ve, a ka­sni­je, u to­ku no­ći, do­vr­ši­li za­ko­pa­va­nje.

Ru­po­vo Br­do, 10. jun 1992. – Srp­sko se­lo gde je od 116 ži­te­lja bi­lo sa­mo 8 Mu­sli­ma­na. Ra­no iz­ju­tra, ne­što pre pet sa­ti, nap­da­nu­ti su sa če­ti­ri stra­ne. Bi­lo je iz­me­đu 150 i 250 na­pa­da­ča. Od 5 uju­tru do 15 sa­ti se­lo je bra­ni­lo sa­mo de­se­tak me­šta­na ko­ji su osta­li u svo­jim ku­ća­ma. Ni­su mo­gli iz­dr­ža­ti na­pa­de, jer njih je bi­lo ne­u­po­re­di­vo vi­še. Pe­to­ro Sr­ba je ubi­je­no, a spa­lje­no 37 ku­ća. Vo­ji­slav Mi­lin­ko­vić je ubi­jen pred ku­ćom, a nje­go­va su­pru­ga Mir­ja­na na kuć­nom pra­gu. Po­tom su une­se­ni u ku­ću i spa­lje­ni.

 

Preuzeto sa: INTERMAGAZIN

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top