Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

СЛОБОДАН ЈАКОВЉЕВИЋ: Мој је отац у Вуковару убијен у јуну 1991. само зато што је Србин

Датум објаве: недеља, октобар 28, 2018
Објављено у Вуковар
Величина слова: A- A+
Слободан Јаковљевић, ФОТО: Medija centar Београд
Слободан Јаковљевић, ФОТО: Medija centar Београд

Јован Јаковљевић имао је 51 годину када је 29. јуна1991. године мучки убијен у својој кући у Вуковару, на тадашњем Тргу Славије бб, у улици која се данас зове Ватиканска. Било је то прво убиство у самом Вуковару 1991. године, а које се може подвести под заједнички називник ратног сукоба између Хрвата и Срба, иако се службено за почетак борбених дјеловања у овом граду узима 25. август 1991. године.

Његови убице, као и наручиоци убиства до данас нису приведени правди, а Слободан Јаковљевић (50), Јованов син, који данас има година готово колико и његов отац у тренутку смрти, његова мајка Зорка и пет година млађи брат Зоран још увијек чекају епилог истраге.

– Мој је отац убијен само зато што је био Србин и к тому Србин који је у Вуковару нешто значио с обзиром на то да је био пословођа на одјелу спорта у Велепромету па је био познат у фудбалским и ловачким круговима, не само у Вуковару него на подручју цијеле Југославије. Никоме није правио проблеме, нити је он имао до тада било каквих проблема, а на крају су му без суда пресудили наши сусједи. Његово убојство била је порука Србима да немају више што тражити у Вуковару, али је послужило и као начин да се ствари у нашем граду додатно закувају – увјерен је Слободан Јаковљевић, који дан-данас живи у Вуковару и не одустаје од потраге за истином о смрти свога оца.

Фига у џепу је и у Музеју града Вуковара и у Фрањевачком самостану гдје нема имена ниједног од 43 убијена Србина у Вуковару, што је број оних чије је убиство или нестанак пријављен.

Мало се говори, мало се пише

О Србима који су у Вуковару и његовој околини убијени или нестали до 25. августа, односно до 18. новембра 1991. године, када је пала одбрана града, у хрватској се јавности врло мало и врло ријетко говори и пише. На ту су чињеницу протеклих недјеља указивали представници српске заједнице у Вуковару, оглашавајући се у поводу протеста који је најавио, а потом и организовао вуковарски градоначелник Иван Пенава, незадовољан учинковитошћу полиције и ДОРХ-а на процесуирању ратних злочина над Хрватима у Вуковару.
Челници локалног СДСС-а, као и Срђан Милаковић, вуковарски доградоначелник из редова српске заједнице, у том су смислу п(р)озивали Пенаву “због селективног приступа жртви”, сматрајући да би такав просвјед имао смисла “када би се на њему говорило и о 50-60 Срба који су у Вуковару и околини убијени у љето 1991. године”. На просвједу у Вуковару, одржаном 13. октобра 2018., могле су се чути мучне и трагичне исповијести хрватских бранитеља и цивила о страхотама и тортурама које су проживјели у логорима у Србији, о силовањима која су доживјели, и то од људи које су познавали, о неуспјешној потрази за њиховим најмилијима који су негдје убијени и до данас се воде као нестали. Никоме то није било угодно за слушати, па тако ни члановима обитељи убијених Срба јер они, како нам каже Јаковљевић, знају какав је то осјећај.

– У основи сматрам да је просвјед такве врсте потребан и то би било у реду да је било без фиге у џепу, да није било једнострано и политички. Фига у џепу је и у Музеју града Вуковара и у Фрањевачком самостану гдје нема имена ниједног од 43 убијена Срба у Вуковару, што је број оних чије је убиство или нестанак пријављен. Волио бих да све то није играно с фигом у џепу, али цијело вријеме је тако, а с тиме се може играти само онај коме нико за столом не недостаје. Па, ваљда је величина побједника да призна и своје пропусте и грешке.

Али, не!

Како да ја одем на тај просвјед или како одати почаст невино убијенима на Овчари, а што би било логично јер знам што то значи тим обитељима, када се мене ставља у негативан контекст свега? – пита се Јаковљевић, чија породица на вуковарском подручју вуче коријене од прије 400 година.

– Ми нисмо у Вуковар ушли на тенку. Овдје смо више од 400 година – каже.

Мајка му је, пак, поријеклом са задарског подручја, гдје се њезина обитељ Маринковић спомиње од 1801. године, а тамо су дошли с Велебита. Данас је један од ријетких припадника српске заједнице у Вуковару којем је убијен члан породице и који је спреман о томе јавно говорити.

– Раније су иступали и други, али људи су се једноставно разочарали и уморили. Да не говорим како су због тога знали имати и проблема што на радним мјестима, што међу својим сусједима – објашњава Јаковљевић, који је у тренутку убиства свога оца имао 23 године.

– Сви смо ми видјели да се нешто куха, да се нешто догађа, али опет мислили смо да неће баш тако ескалирати. Ипак, није нам било угодно када су наши сусједи преко пута на кату своје недовршене куће поставили митраљеско гнијездо, али опет размишљали смо да је то некакво тренутно лудило и да ће се ствари смирити – присјетио се Јаковљевић љета 1991., а онда нам испричао што се догодило на дан убојства његова оца.

Тата је кренуо према улазним вратима која су била с дворишне стране и када је откључао браву и упалио свјетло, само се чуо рафал. Након тога чуо се топот и бјежанија, а он је остао лежати мртав главом окренут према подруму.

Срби примали пријетње

– Била је субота. Тата је тог послијеподнева пратио једног пријатеља који нам је био у гостима и када је изашао из куће, видио је како на Славији, испод водоторња, стоји група од 20-ак наоружаних цивила. У то се вријеме знало да су неки на чудне начине добили оружје, а већина њих су били вуковарски клошари. Неки од њих тада су прошли крај њега и тата их је питао што се догађа. Један му је одговорио: ‘Чут ћеш, Јово’. Он се вратио у кућу, сви смо били унутра, сјећам се да је била нека кошаркашка утакмица навечер и након што је она завршила, почели смо се спремати на спавање, кад се око 23 сата чуло неко рондање по дворишту, а онда је нетко довикнуо: ‘Јово, изађи ван, полиција је’ – присјећа се Јаковљевић.

Његов је отац помислио да је можда нетко провалио у трговину којој је био пословођа па им је из куће одговорио да је сада касно и нека дођу ујутро.

– Тада је нетко извана повикао: ‘Не, излази ван или ћемо кућу дигнути у зрак!’ Замислите како смо се осјећали. Тата је потом кренуо према улазним вратима која су била с дворишне стране и када је откључао браву и упалио свјетло, само се чуо рафал. Након тога чуо се топот и бјежанија, а он је остао лежати мртав главом окренут према подруму. Тако смо га нашли мајка, брат и ја. Дошла је Хитна помоћ, полиција, направљен је увиђај, фотографисали су све, стављали су му парафинске рукавице да утврде је ли и он пуцао, учињена је обдукција и када су нам сутрадан предали тијело, ми смо се спакирали и с његовим тијелом отишли у његово родно село Негославце, тамо га сахранили и више се нисмо враћали кући – испричао нам је Јаковљевић и додао да су и при изласку из Вуковара на контролном пункту имали проблеме с групом наоружаних цивила која је претресала њихове аутомобиле и погребно возило.

– До убиства мог оца неки вуковарски Срби су примали пријетеће позиве и поруке, минирало се неке српске локале, тјерало људе с посла…, а његово убиство била је порука да те пријетње нису безазлене. То је тренутак када су људи у Вуковару почели бити убијани. То је прво убиство у Вуковару с било које стране. Службено је рат у Вуковару почео 25. августа, а ја сам већ небројено пута на пуно мјеста питао колико је Хрвата цивила настрадало у Вуковару до тог датума, колико је хрватске имовине уништено, минирано и запаљено до тог датума.

Кад је ријеч о вуковарском подручју, прије Јаковљевићева убиства догодио се масакр над хрватским полицајцима у Борову Селу те четири убиства Срба, три у Бршадину и један у Сотину. Укупно је, према подацима које Слободан Јаковљевић има, закључно са 25. августом, убијено или нестало 23 припадника српске националне мањине, а након тога, закључно са 17. августом, још њих 20.

– Према нашим информацијама, реалан број је вишеструко већи, али бројни људи то се из страха никада нису усудили пријавити. Доста Срба, цивила, у Вуковару је остало и за вријеме борбених акција, скривали су се заједно с Хрватима у склоништа и подруме, а неки од њих су од тамо одвођени према одређеним пописима те потом стријељани код жељезничке станице и испред вртића у Борову насељу. Судбина 12 људи с пописа од 43, који су одведени из својих домова, и данас је непозната. Моја прича заправо је готово иста као и приче осталих породица- истакнуо је Јаковљевић, чија породица није успјела остварити чак ни право на одштету по очевој полици животног осигурања коју је имао у Croatia осигурању.

– Мајка је 10. јула 1991. година отишла у Вуковар одјавити оца с обзиром на то да је био мртав па је одмах предала и захтјев за одштету, који није ријешен јер је убрзо почео рат. Након мирне реинтеграције водили смо суд с CО и изгубили га зато што нисмо имали оригиналну полицу. Као да је они у Загребу нису имали!

У клубу дизача тегова људи су струјом паљени, у старој клаоници, која је данас видиковац, не може никада ништа бити лијепо, јер тамо пуно душа лута..

“Очерупани предмет”

Јаковљевић је још у вријеме процеса мирне реинтеграције кренуо у акцију проналаска починиоца и наручиоца убиства његовог оца. Прво је од пријелазне полиције тражио одговоре о томе што је утврђено увиђајем и истрагом 1991. године.

– Тада сам схватио да тај предмет никада није озбиљно стављен на стол да се расвијетли и разријеши. Одговорено ми је да немају ништа, да је све у рату уништено, изгорјело. Но, ја сам се наставио интересовати, јер сам знао да вуковарска полиција није радила крвне деликте у то вријеме, него осјечка, и сви документи били су у Осијеку. Годинама сам тражио и успио извући тај ‘очерупани’ предмет из осјечке полиције, а он сада стоји у Загребу у ДОРХ-у код Јурице Илића већ седам година и ништа се не догађа.

Ишао сам и до Страсбура, али ништа нисам ријешио. Испоставило се да 1991. није било никакве истраге и да је полиција тек након мирне реинтеграција обавила разговоре с одређеним људима. Значи, није било интереса, а мислим да дан-данас нема интереса да се разријеши то убиство, као и сва остала убиства Срба у Вуковару и цијелој Хрватској. То је мој утисак и не може ме нитко увјерити у супротно – увјерен је Јаковљевић, који ипак не кани одустати.

– Желим да се питање његова убиства помакне с мртве тачке. Да се нађе налогодавац и извршиоци, иако се то зна. Знало се од првог дана, као и за остале убијене. Не занима ме хоће ли тај добити још који чин или повластицу због тога или ће робијати. Само желим да се то убиство ријеши и да се наш статус ријеши. Ја срећем убице мога оца кад год сам у граду и знам који су то људи, а то зна и полиција. Знају то и Фред Матић, Стјепан Сучић и Иван Грујић, с којима сам неколико пута о томе разговарао. Питам се како Томислав Мерчеп никада није ништа упитан за Вуковар, а овдје је био шеф параде?

У клубу дизача тегова људи су струјом паљени, у старој клаоници, која је данас видиковац, не може никада ништа бити лијепо, јер тамо пуно душа лута…

Желим да се то ријеши, да истина изађе на видјело, да мене као Србина овдје не гледају као чудо само зато што сам Србин. Па и ја сам страдао. У овој држави су и жртве рангиране, а ја говорим о српским цивилним жртвама рата прије почетка, а онда и након почетка рата. Ми немамо никакав статус. Желим говорити само о чињеницама и да се ствари колико год тешке биле поредају к+хронолошки и да се више толико не лаже о Вуковару – истакнуо је Јаковљевић, којем говоримо како код дијела хрватских страдалника у Вуковару влада мишљење да приче о убијеним Србима нису у толикој мјери тачне, као и да је ипак ријеч о знатно мањем броју страдалих у односу на Хрвате. Такве прича чине га још тужнијим.

– Никада нисам спорио нити ћу спорити чињеницу која се догодила. За оно што се догодило на Овчари мало је и милион година робије, али ако ћемо говорити о бројкама, онда нећемо говорити о људима, него о јабукама и крушкама. Тако нешто може изговорити онај тко није никога изгубио или онај тко је свој губитак дебело наплатио. Пуно је релевантнија ствар да се у Вуковару о жртвама, посебно цивилнима, не прича с фигом у џепу и да се те жртве хронолошким редом убиства и нестанка поредају – рекао је Јаковљевић, који је прочитао и изјаве неких хрватских страдалника да желе да се утврди истина за сваког убијеног Вуковарца, без обзира на националност…

– Они који то кажу лажу. Зашто нас никада нитко није позвао да сједнемо и разговарамо на ту тему? Овако испада да Хрвати којима се догодило исто што и нама немају исти проблем као ми. Ти који тако причају, нека кажу кад је Слободан Јаковљевић убијен као цивил, а кад је његова породица почела примати некакву пензију. Кад требају добити паре, онда се испостави да је њихов убијени члан био припадник нечега да би они остварили права.

Кад сте чули да је Милорад Пуповац, кад већ прима паре да заступа Србе у овој држави, рекао нешто озбиљно о жртвама у Вуковару? Не желим ничију жртву миноризирати, али Пуповац кад прича, он прича о Бљеску, Олуји, Медачком џепу…, никада се није ухватио Вуковара.

Како је ријешен статус цивилних жртава рата у Хрватској? Никако. Па, тако ни цивилних жртава Хрвата, ако нису ријешили по некој другој основи. Зашто је то тако? Морало би се ријешити и Србима. Питао сам Матића, Сучића и Грујића шта требамо направити да добијемо статус цивилне жртве рата. Слијегали су раменима. Не занима ме толико материјално, колико статус. Постављам питање – у чему је разлика између Хрвата убијеног на Овчари и мог оца? У томе да мој отац тамо ономе на Овчари није ништа крив и друга ствар мој отац је цивил, а колико их је убијених на Овчари било цивила, а њихове обитељи примају војне пензије- казао је Јаковљевић, који истиче како ни код политичких представника Срба у Хрватској њихова мука није тема.

– Знате како је, кад немате проблем, то вас и не жуља. Не живите с тиме. Гледајте, ја сам члан СДСС-а, али и у својој, српској, заједници сам прошао свашта. Лажи, преваре… Изиграни смо. Ја се заправо Хрватима не чудим, јер оно за што су криви дебело скривају испод тепиха, то се у ДОРХ-у држи на дну ладице, али политичка елита која се труди представљати Србе ме разочарала. Кад сте чули да је Милорад Пуповац, кад већ прима паре да заступа Србе у овој држави, рекао нешто озбиљно о жртвама у Вуковару. Не желим ничију жртву миноризирати, али Пуповац кад прича, он прича о Бљеску, Олуји, Медачком џепу…, никада се није ухватио Вуковара.

Ни Србе не боли ако нису директно страдали. Зашто се не прича о страдавању Срба на подручју Хрватске 1991., прије почетка рата? Срби су убијани у Вуковару, Осијеку, Винковцима, Задру..

Ја бих се овдје могао о томе на мегафон дерати док не цркнем и нитко ме неће чути – разочаран је Јаковљевић, који не гаји наду да ће се то икада ријешити.

Моје су кости иструнуле на гробљу у Негославцима, моја крв је остала на том бетону у тој кући, на тим степеницама. Убили су онога тко је мене створио и то само зато што је Јово, зато што је Србин.

Проводе се извиди. Деценијама…

– То се неће никада ријешити, али ја немам право одустати. Моје су кости иструнуле на гробљу у Негославцима, моја крв је остала на том бетону у тој кући, на тим степеницама. Убили су онога тко је мене створио и то само зато што је Јово, зато што је Србин – закључио је наш суговорник.

На наш упит о овим убиствима и нестанцима, из ДОРХ-а су нам одговорили како “Жупанијско државно одвјетништво у Загребу има у раду спис у вези нестанка цивилних особа српске националности односно пријављен је нестанак цивилних особа српске националности у раздобљу од 10. јуна до 13. августа 1991.”

“У вези тога је у току провођење извида од стране Равнатељства полиције, Службе за ратне злочине. Током досадашњих извида обављени су разговори с великим бројем особа, а такођер је већи број особа испитан у државном одвјетништву у својству свједока те је прикупљена одређена документација. Додајемо и да у односу на страдавање особа српске националности у мјесецима који су претходили окупацији града Вуковара, односно до 18. новембра 1991., поступа и Жупанијско државно одвјетништво у Вуковару, и то у предметима против непознатих починиоца, односно у сурадњи с полицијом у току су потребни извиди ради откривања починиоца тих казнених дјела.

До сада није утврђен идентитет починиоца због чега се, у сарадњи с полицијом, и надаље подузимају све потребне радње у циљу њихова откривања. О појединостима извида државно одвјетништво, у складу са законским ограничењима, не може давати информације”, одговорили су из ДОРХ-а.

Извор: Jutarnji list

Трагедија у Вуковару почела српским жртвама | Јадовно 1941.

Вуковар град неспокоја | Јадовно 1941.

Десет прећутаних ствари која деца неће научити у Вуковару

Денис Бојић: Вуковарски блуз (ВИДЕО) | Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top