Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Слобода, гром из ведра неба

Датум објаве: уторак, јун 1, 2010
Величина слова: A- A+

Неугодно и изненада, грубим дрмусањем за раме, пробуди ме мама: „Дижи се! Јој, нешто се дешава“. „Ма, шта“, питам још потпуно бунован и нераздријеман. „Ма, некакви људи прођоше кроз двориште и двојица сједе у Трегнеровој граби. Не дирајте у фиранге и не провирујте! Шутите“, брзо говори. „Ето ти сад“, почињем ја, „сад је готово. Кад ја, бена, слушам“. „Шути, молим те, и никоме се нећемо јављати“, упозори нас мама. Дрхтимо од страха и од студени. Шутке се облачимо. На тротоару се чују кораци више људи. Иду одоздо и отварају наша мала дворишна врата. Зачас уз оне двије степенице улазе у гањак. Готово је, закључује сватко за себе. „Не јављамо се и не отварамо“, прошапута мама. Као да нам нису већ неколико пута разбили врата и ушли у кућу. Сав сам јадан, пун страха. Слутим, и то не по први пут, скори крај. Одрвенио сам. Мирим се са судбином свјестан да излаза немам. Њих је неколико, није један па да се може побјећи док једно мрцвари. Лупају на прозор из гањка, а ми стојимо између њега и собних врата. Лупају снажно, онако руком, у серији и вичу: „Другарице, отвори“! Шутимо, а од те лупе не чујемо да ли лупају врата. Послије мале станке поново ударање у прозор и: „Другарице, отвори“. Провоцирају, праве циркус, увертиру у наш масакр. Представљају се као партизани и само треба да отворимо и пружимо главу кроз прозор. А знаду колико нас у кући има. Да су усташе закључујемо и по томе што вичу „отвори другарице“. Откуд би неки непознати партизан знао да ту нема мушке главе куће? „Отвори другарице! Не бој се, ми смо партизани“!

Juriš partizana na Grubišno Polje 1944. godine

Јуриш партизана на Грубишно Поље 1944. године

Шутимо, дрхтимо одрвењени, а то је посљедњи стадиј пред нож. Чекамо да сваки час упадну и направе завршницу. Чујемо како још неки придолазе… „Снашо Ев’ца, отвор’те, не бојте се, ја сам Перо Врзић“, чује се јасан глас! Престрављени шутимо даље. Опет чујемо: „Уплашено је то све и престрављено. Не усуде се отворит’. ’Ајмо, доћ’мо кад се сване“. Нетко додаде: „А можда и спавају ван куће“. Одоше. „Пошто у гањку нема никога, можда су наши“, вели мама. „Само шути, молим те. Да ово сад преживим, никад више те нећу слушати“, исциједим кроз зубе. „Ма и не мораш. Само да ова ноћ некако прође“, забринуто каже мама.

Кроз прозор видимо да у нашој башти има доста људи. Неки леже, неки ходају. Има их неколико и у Трегнеровој башти. Немају једнаку униформу, а и капе су им различите. Не личе ни на домобране, а нисмо сигурни да нису усташе. Најчудније је то да се не пуца! Усташе никад не пуцају кад иду испред колоне повратника из „жице“. Али, опет, кога врага би ту радили по дворишту и башти? Гледамо тако и размишљамо, међусобно шапућемо, али закључка никаквог нема. Чекамо да боље сване као да то доноси разрјешење. Шта имамо од тога ако установимо да су нам башта и комшилук пуни усташа? У двориште Јере Голштајна (Готтстеин) ушло је неколико кола са коњима. Онда Јованка рече да види двојицу у Трегнеровом дворишту са тророгим капама, па одмах утврди да су партизани. „Шут’“, рече мама полугласно, „к’о да и они не могу себи ставит’ тророгу. Шути“! Сад неки иду из башче и улазе у гањак поред бунара. Сад лупетају са бравом и куцају. Гласно ударају у врата и опет кажу: „Ма, Ев’ца, не бојте се. Видите колико је партизана овдје“. Мама прстом на устима наређује: „Ни зуц! Тишина“. „Сигурно не спавају код куће“, коментирају. „Можда су преко, код Пемаца. Ма, добро, доћи ће касније“, гласно коментирају и одоше натраг. Доље у варошу опали по која пушка, ништа озбиљно, па и то уноси невјерицу. Да су ово све партизани, како их већ не би опазили и почели да озбиљно пуцају? „Отварај другарице, шта си се уплашила“, виче женски глас пред вратима. „Љуба“, викну мама гласно и препаде нас. Отрча к вратима и отвара их. Наста љубљење и плакање, а Љуба се смије својим звонким гласом. „Ајде, спремај се, идемо у варош“, радосно виче. „Сад ћемо. Још мало сачекај“, одговара мама. Ето сад и Врзића. „Па је л’ ви, снашо, нисте мене препознали. Два пута сам долазио и звао вас. Већ смо мислили да нисте код куће“, каже. „Јој, Перо драги, избезумили смо се од страха па ништа нити знамо, нити познамо. Особито ноћу“, радосно ће мама. „И шта је сада? Не пуца се, а ви сте ту? И Љуба позива у варош“, рече он. „Са’ ћемо, за који часак“. „Овај стари Хорват однио им је писмо да се предају. Обук’о је бијелу кошуљу и широке гаће да га боље виде и оде средином пута. Нек’ иде, нек’. Те широке гаће су сигурно из неке од Амиџића кућа, а њихове жене то нису ни ткале ни шиле. Кад су их опљачкали, сигурно нису ни слутили за што ће им послужити. Ако почну пуцати, одма’ ће наши топови загрмит’. Ето их код Ромића сокака“, прича Перо. Мама изнесе ракију на стол, а Јованка ложи ватру у шпорету.

 

< Катино искуство драматично упозорава – бјежите                     Садржај                   Загрмише топови, затресла се земља >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top